Poglavar Rimokatoličke crkve papa Franja dao je veliki intervju za La Gazzetta dello Sport, u kojem je odgovorio na tridesetak pitanja, govorivši o ljubavi prema sportu, predanosti, olimpijskim igrama, sportistima sa invaliditetom, dopingu, Maradoni.
Papa je za Dijega Maradonu, koji je umro 25. novembra, istakao da je bio „pesnik na terenu, ali i krhak čovek“.
„Bio je veliki šampion koji je milionima ljudi doneo radost, kako u Argentini, tako i Napulju. Ali bio je i krhak čovek,“ kazao je.
Papa je ponovo osudio doping, kazavši kako to nije samo prevara nego i „ukida dostojanstvo“.
„Nijedan prvak nije stvoren u labaratoriji. Prvak se rađa i jača kroz treninge, bolje častan poraz nego prljava pobeda,“ zaključio je.
Papa je navijač argentinskog San Lorenca, a otkrio je i kako je u mladosti, osim fudbala, igrao košarku.
„Voleo sam fudbal, ali zaista nisam bio među najboljima. Bio sam ono što u Argentini zovu „pata dura“, tačnije tvrda noga. Zbog toga su me uvek terali da idem na gol. Ali biti golman za mene je bila sjajna škola života. Golman mora biti spreman da odgovori na opasnosti koje mogu doći od bilo kuda,“ kazao je.
Papa je naglasio kako je sport „odanost i poštovanje pravila.“
„Igra i sport su lepi kad se poštuju pravila. Bez pravila bi zapravo nastala anarhija, potpuna zbrka. Poštovanje pravila je prihvatanje izazova poštene borbe protiv protivnika. Kroz sport se mlada osoba podstiče da daje najbolje od sebe, sebi postavi cilj koji treba da postigne, a ne da se obeshrabri. To je predivna prilika da podelimo užitak pobede, gorčinu poraza, da se okupimo i pružimo najbolje od sebe“.
Istakao je kako su pobeda i poraz dva glagola koja se čine suprotstavljenim – svi vole da pobeđuju, a niko ne voli da gubi.
„Pobeda sadrži uzbuđenje koje je čak teško opisati, ali i poraz ima nešto prekrasno. Pobeda vas ponekad može učiniti arogantnim, dok nakon poraza provodimo ispit savesti, analiziramo obavljen posao. Zbog toga se iz pojedinih poraza rađaju lepe pobede, jer kad se greška utvrdi javlja se žeđ za iskupljenjem. Rekao bih da onaj ko pobijedi ne zna šta znači izgubiti. To nije samo igra reči“.
Naglasio je kako je „žrtva“ izraz koji sport deli sa religijom.
„Niko ne voli da se muči jer vas umor opterećuje, međutim, ako uspete da pronađete smisao u naporu, tada je njegovo breme lakše. Zato žrtva zahteva disciplinu kako bi postala uspeh“.
Smatra kako nije dovoljno sanjati uspeh, treba se probuditi i naporno raditi.
„Zbog toga je sport prepun ljudi koji napornim radom pobeđuju one koji su rođeni sa talentom u džepu.
Istakao je i važnost trenera.
„U trenutku pobede sportiste, njegov trener se gotovo nikad ne vidi. Ne popne se na postolje, ne nosi medalju, kamere ga retko kadriraju. Pa ipak, bez trenera, prvak se ne rađa. Međutim, trening tela nije dovoljan, trebate da znate da govorite iz srca, motivišete, ispravljate greške bez ponižavanja. Pravi odgojitelj zna kako da razgovarati sa srcem onih koji su rođeni prvaci“.
Papa Franja je poželeo sportistima umerenost.
„Želim prvacima da nauče vrlo dragocenu vrlinu, umerenost, sposobnost da ne izgube osećaj mere. Samo na taj način moći će da svedoče velikim vrednostima, poput iskrenosti, poštenja i predanosti. To nisu male stvari“, istakao je.
Ispred nas je, nadamo se, olimpijska godina, a papa Franja smatra kako su „OI uvek bile znak uključivanja, za razliku od kulture rasizma, rasipanja“.
Papa se osvrnuo i na sportiste sa invaliditetom.
„Kad vidim za šta su sposobni pojedini sportisti koji imaju telesna oštećenja, zadivljen sam snagom života. U sportu mi se sviđa ideja o uključivanju. Paraolimpijski pokret naročito je dragocen, a kada vidim ili čitam o nekim njihovim podvizima, mislim da granica nije unutar njih, već samo u očima promatrača“.
Istakao je kako je tužno videti „bogate, ali bezvoljne sportiste“.
„Tužno je videti vrlo bogate, ali bezvoljne prvake, gotovo birokrate svog sporta. Činimo sve da spasimo amatersku dimenziju sporta“, zaključio je papa Franja.
Tagovi
