A gde je Srđan Valjarević?“, „Je li, šta radi sad Srđan Valjarević?“…

To su bila česta pitanja mojih prijatelja, i često su dolazila od onih koji više i ne žive u Beogradu. I ne samo od prijatelja, već od mnogih koji su bili navučeni na redove ovog pisca. Od „Dnevnika druge zime“, „Koma“… Pa stihovi iz „Džo Frejzer i 49 pesama“. Toliko puta je na svom Fejsbuk zidu nekadašnji košarkaš i direktor KK Partizan Milenko Savović znao da okači ili delić pesme ili citat iz knjige pisca i pesnika koji je nestao da niko nije znao gde je i da li će išta novo napisati. A Savović je bio samo jedan od mnogih.

Jednom sam sreo A. u „Shop and Go-u“, ovde na koridoru mog posla i njenog života. Znao sam da je dobra sa Srđanom, pa sam je pitao „Da l’ bi…?“, odgovorila je: „Ma jok.“ Nisam ni stigao da završim, a ona je znala da bih ja intervju sa njim. To je bilo u doba njegovog „nestanka“. Pa sam zaboravio na sve to, samo bi me s vremena na vreme podsećala na njega ta stalna pitanja.

A onda, pre nekoliko meseci se pojavio. Potpisao je ugovor sa Lagunom, idu reprinti izdanja, ide njegov novi roman sledeće godine. I čista ekskluziva – ide njegova kolumna u Nedeljniku, što je nastavak legendarne kolumne „Gojko i Dobrila“ koja je izlazila u Danasu od 1997. pa do 2002. godine.

Intervju smo radili u restoranu na čijim zidovima su junaci koje repriziraju u broju repriziranja izdanja Valjarevićevih knjiga. On je pio šveps, ja koka-kolu. Pa smo ponovili turu i ponovili turu istog pića. Toliko šećera i mehura u čaši o temama koje nisu bile šećerne i o godinama u kojima ova zemlja nikako da izađe iz mehura u kojem je učaurena od kraja osamdesetih. U jednom trenutku pored našeg stola je prošla i A. i samo pitala: „Jeste li završili?“

Fotografija: Nebojša Babić

A počeli smo ovako.

Tokom tvoje „samoizolacije“ postavljano je pitanje: „Gde je Srđan Valjarević?“ Ti nisi programirao tu situaciju, ali da li kod tebe postoji bojazan da će se na neki način okruniti taj stvoreni mit sada kada se vraćaš u oficijelnu karijeru?

Nikakve veze ti ja sa tim nemam. Ništa po tom pitanju nisam radio svesno i namerno. Ljudi pišu i misle onako kako žele da pišu i misle. Koji mit bi trebalo da se sruši? Siguran sam da nisam imao mit. Ja sam samo ćutao i radio nešto drugo neko vreme. Nemam nikakvu karijeru, nisam je nikad želeo, ne želim je ni sada, ako uključiš i ćutanje, onda sam puno uradio u životu. A i ćutanje je deo književnosti ili makar književne biografije.

Kako nekome da objasniš da država ne postoji? Postoji samo vlast i ništa drugo. I jedan koji se zove predsednik i ovaj drugi koji juri ljude da ako mogu da ne priznaju Kosovo. A na unutrašnjem planu sve je rat i sve se pretvorilo u komentare. Ispod vesti na internetu sada svi pišu komentare. I sve što se dešava pretvorilo se u komentare i taj vid reakcije

Ako je Džon Kejdž mogao da ćuti u muzici, mogao si i ti u književnosti?

Tako je. Imam šest knjiga, a kad bi se uračunalo ćutanje i druge životne aktivnosti, bilo bi toga baš mnogo što sam uradio.

Kako ti je izgledala zemlja i sve oko tebe dok si „ćutao“? Jesi li imao želju da se povremeno uključiš?

Nisam. Nisam želeo da se uključujem u bilo šta. Jedna od najlepših stvari je ako možeš da budeš odsutan i da se ni u šta ne uključuješ. Jedino pisanje. Mada mislim da sadašnja književnost ima malo veze sa umetnošću. I naša i svetska. Šta je kreativno danas? Rat, mir, obrađivanje tema, referati… Pisanje je lepa stvar, ali na primer u muzici, iako ona nije sad u prvom planu, ima lepših stvari. Sada kreću romani, ludilo oko toga, Ninova nagrada, Nobelova nagrada, to je stalno, a recimo niko ne govori o nekim sjajnim ženama ovde koje sviraju modernu muziku kao Nataša Penezić, ili Branka Parlić, ili Nada Kolundžija. Njih pratim. To su fantastične stvari koje one rade, a ne ovo što se radi u književnosti. Ti romani, najčešće je to mrtva i dosadna stvar. Mene zanima da pišem ono što me zanima od života, a ne da obrađujem teme. I zato ako nemaš ništa, onda ćutiš.

Kad si već spomenuo rat i mir, sećam se da si rekao da se ovde nije ništa promenilo u mirnom periodu posle poslednjeg rata, tj. ratova?

Sve vreme je kao da nema rata, ali ga ima. To je već trideseta godina ovde, na ovom prostoru, ne samo u Srbiji. Imaš nacionalizam koji je dominantan i na tom planu se ništa ne menja. Sve ovo oko naoružanja. Te teme postoje jer ne može lako da se kaže da je država propala. Kako nekome da objasniš da država ne postoji? Postoji samo vlast i ništa drugo. I jedan koji se zove predsednik i ovaj drugi koji juri ljude da ako mogu da ne priznaju Kosovo. A na unutrašnjem planu sve je rat i sve se pretvorilo u komentare. Ispod vesti na internetu sada svi pišu komentare. I sve što se dešava pretvorilo se u komentare i taj vid reakcije. Ova vlast je pravo stanje ovog društva. I imaš opoziciju koja ljutito i besno tvituje, i samo tvituje, i to je politička situacija. I kažu nikada nije bilo gore. Nije tačno, ovo je sad najbolje što ovde može da bude.

Najlepša je bila reakcija gazda Voje kada mi je izašla prva knjiga. Počeo je drugačije da me tetira. Povećao mi je platu i rekao: „Evo, imamo književnika u radionici“

Nemoguće je da te ne pitam – zašto?

Prvo, oni jesu pravi reprezent ovog društva. Imaš tu sve što treba, i navijače i LGBT, sve je tu. Crkva im deli ordenje. To ljudi vole i to su odabrali. Jad dole i čemer gore. Ljudi vole da gledaju i da slušaju sve ovo što gledaju, pa i vođu koji je stalno znojav i bolešljiv, kao žrtvuje se. Sve je kako treba.

Odlaze mnogi. Kažu da uskoro neće biti majstora, ni lekara, ni medicinskih sestara?

Biće majstora. Biće uvek tih majstora kao sa Trga republike koji će nažalost da okreću kocke pošto su im pogrešno rekli. Kažem ti, to sve je onako kako treba. Prvo postave kocke, pa ih okreću. Išao sam da gledam kako okreću kocke na Trgu. Prvi put se zajebao njihov poslovođa i onda sve iz početka.

Kada smo kod majstora, ti si otišao na zanat, ali šta te je zapravo zanimalo kao klinca?

Zanimalo me je samo da igram fudbal. Do četrnaeste godine. Trenirao sam i trebalo je da igram u Sinđeliću i tada je bilo da ne možeš da igraš bez saglasnosti roditelja. Moj otac nije dao saglasnost jer sam bio očajan u školi. I kada nešto radiš s puno strasti i to naglo prekineš, a kod mene je to bio fudbal – nastaje rupa. Izgubljen si neko vreme. A onda se u mom životu pojavila Kinoteka. Sestra je bila zabrinuta i rekla: „Ako već gubiš vreme, bolje da ideš u Kinoteku i gledaš pametne stvari.“ I tako je i bilo.

Prvi film je bio „Čudotvorka“ Artura Pena. Pojma nisam imao ko je Helen Keler i mene je to potpuno pokupilo. Odmah sam otišao i sutradan. Bila je to „Divlja reka“ režisera Elije Kazana. Išao sam svaki dan u Kinoteku i odgledao sam na stotine, a možda i hiljadu filmova. Škola je išla slabo, završio sam večernju i krenuo na zanat. Nešto je moralo da se radi. A plaćen si kad radiš u radionici a paralelno ideš na zanat. Bio sam kod divnog majstora i divnih ljudi. Prvo sam bio NKV mašinbravar, onda me je ujak arhitekta naterao da crtam i otišao sam u dizajnersku školu. Nisam mnogo voleo da crtam, nastavio sam da idem u Kinoteku. Ali sam išao i u školu, mada sam posle prvog polugodišta otišao u Zapadni Berlin. Imao sam 18 i po godina i odoh ja u beli svet. Izabrao sam Nemačku zato što su svi u radionici bili u Nemačkoj. Mislio sam ima tamo posla koliko hoćeš. To je bio januar 1986. Bio sam i lud za Fasbinderom i serijom „Berlin Aleksanderplac“. Pročitao sam i taj veliki roman.

Vratio sam se jer sam shvatio da ne možeš ništa da uradiš bez škole. A nisam mogao da učim na nemačkom. U međuvremenu, majka je bila u dizajnerskoj i rekli su joj da će me primiti nazad ali da ću pasti na produžnu. Vratio sam se i završio dizajnersku školu.

Oni jesu pravi reprezent ovog društva. Imaš tu sve što treba, i navijače i LGBT, sve je tu. Crkva im deli ordenje. To ljudi vole i to su odabrali. Jad dole i čemer gore. Ljudi vole da gledaju i da slušaju sve ovo što gledaju, pa i vođu koji je stalno znojav i bolešljiv, kao žrtvuje se. Sve je kako treba

Tih osamdesetih godina kreću stranke, pre toga se događa Osma sednica, odjednom se menja zemlja. Kako je tebi sve to izgledalo? Je l’ tebi jasno šta se dešava?

Nije mi bilo ništa jasno, a saznavao sam o stvarima za koje nisam znao da postoje. Koliko je ljudi robijalo u Jugoslaviji. Majstor Laza, koji je na Zvezdari imao radionicu i pravio najbolje limene kazane za mešanje i sečenje testa, kao kada se pravi burek, on je bio u zatvoru. Njemu je, na primer, namešten zatvor. Znao sam ga kao divnog, toplog, starijeg čoveka i kada sam čuo da je robijao, pitao sam se otkud da robija takav jedan dobar čovek. A onda mi je deda objasnio da je bio u zatvoru zato što je pravio najbolje stvari u radionici sa pet-šest radnika i bio uspešniji od većih fabrika. Namestili su mu utaju poreza i odveli ga u zatvor. A polako sam shvatao da nije bio jedini. Tako da meni Jugoslavija nije bila baš fenomenalna zemlja.

Pa ono kolo što se igralo nedeljom na Kališu je bilo pravo ludilo. Preko leta sam radio kao konobar na Korčuli i ideja nacionalizma mi je bila strana. Zauvek. I onda, četnici, Milošević… Bio sam svestan da se to događa verujući i da će da prođe, ali kad sam video to ludilo na Kalemegdanu, prenerazio sam se. Bili su tu ljudi koji ljube Miloševićevu sliku. Na stotine ljudi. Spontano okupljanje nedeljom. To je 1987/1988. Ljube Slobinu sliku, srpsku zastavu, i već čuješ ratni govor.

„Jebati mater Hrvatima, Šiptarima.“ Ljudi u transu, kao u onim filmovima o dolasku nacizma u Nemačkoj. To je bilo ovde. U Beogradu. Nisam mislio da će biti rata, ali se ipak video neki oblik ludila koji se širi. Nisam imao predstavu dokle može da ide ludilo, ali da je bilo grozno, bilo je.

A jesi li video na Korčuli neko ludilo?

Radio sam svako leto na Korčuli. Ali to je ostrvo. Sve je to kasnilo, a i nije se lako ni primalo. Tamo je na početku ipak bila drugačija reakcija na ono što se zvalo „antibirokratska revolucija“ Slobodana Miloševića. Tamo su neki ljudi verovali da se zaista nešto antibirokratski dešava u Beogradu. Niko nije imao pojma da se zapravo dešava nacionalizam i ključanje. Jedan od retkih ljudi koji je to priznao je Miljenko Smoje, i zato su ga kasnije prozivali u Hrvatskoj. Tek kada je krenulo ludilo da se širi i da se prepoznaje, Miljenko Smoje je rekao: „U redu, zajebao sam se.“ Ali nije bilo mnogo takvih ljudi, on je bio pošten čovek. Mnogi su se zajebali i nikada nisu priznali. Onda je ubrzo krenulo i u Hrvatskoj. Ovaj ovde je zapalio, a oni raspalili dalje.

Tih godina se prave partije u Srbiji. Da li je tebe zanimao angažman? Ne da se učlaniš u partiju nego da se ovako aktiviraš?

Ne, nisam ja mnogo pratio politiku, već šta se dešava na ulici. Gledaš ludilo oko Miloševića, pa drugih, Šešelja, Draškovića, pa onda vidiš neke ljude koje poznaješ i vidiš da su skroz otišli u k..ac, spremni za rat. Stravična napaljenost a ne znaš odmah kuda ona može da odvede, ali ubrzo sam to i video.

Da se vratimo na fudbal, kako danas gledaš na fudbal, sadašnji?

Ne gledam sada fudbal, retko kad. Osim kada se pojavi nešto fantastično i ja se onda uključim, kao kada se pojavio Mesi. To je ipak najbolji fudbaler kojeg sam gledao. Ali taj novi puritanizam koji dolazi iz fudbala mi je nepodnošljiv. Čak i moda. Cela industrija. Ti zdravi ljudi koji nemaju mane. Moćni na terenu, brzi, zalizani, sa bradicama ili bez njih. Muka. Svako od njih mora da ima minimum dvoje dece. Pa se pomeri to na troje minimum. Pa njihove žene, neke lepe žene. A u loži gledaš neke fašiste pune novca. Onda se tu i tamo pojavi slika nekog klinca u Avganistanu koji ima Mesijev i Ronaldov dres i svi onda plaču i dele tu fotografiju. Povraća mi se od toga. Plus kad se to prebaci na naš teren, na Srbiju, pa je to dobitna kombinacija – crkva i teretana. Od našeg fudbala mi je muka. Svi sa frizuricama, nabildovani i krste se. Mnogo gadno. Ne moram to da gledam.

Kad ti odlaziš u Amsterdam? Koliko imaš godina? Tada si već pisac, možda je danas i neki Sirijac koga jure po mađarskoj šikari takođe pisac koji želi da se domogne kampa. Ti nisi imao problem sa jurnjavom i odlaskom na zapad Evrope.

Imao sam dvadeset i četiri. Počeo je rat u Sloveniji. Kod mene je bilo i finansijskih problema jer navikao sam da leto provodim kao kelner na Korčuli. Prekidao sam posao u radionici u aprilu, maju, pa idem da radim kao kelner u Dalmaciju. Ali sada više nije bilo Korčule, a i radionice su počele sve manje da rade. Počeo je rat u Sloveniji i ja sam otišao u Holandiju kod prijatelja. Radio sam neka molerisanja. Bio je problem da kao Jugosloven dobijem radnu dozvolu. Holanđani su davali papire bogatijima koji su mogli da plate školovanje. Toliki trud da kao izbeglica dobijem holandske papire bio mi je preteran.

Fotografija: Nebojša Babić

Kako je bilo u izbegličkom kampu?

Bio sam u njemu samo jedan dan. Bilo je tu raznih ljudi, šareno. Razni Jugosloveni, jedan momak iz Splita, pa jedan Makedonac, to su mi bili prijatelji…

Koje si tada imao planove? Da li si mislio da ćeš postati veliki pisac ili ćeš otići u penziju kao autolimar?

Moraš da znaš da sam ja oduvek bio neambiciozan. Nikada nisam imao neki plan. Vest da mi je izašla prva knjiga čuo sam u radionici. To je bila dobra scena.

Kako je to izgledalo?

Kada sam napisao prvi roman, otišao sam u knjižaru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i prepisivao sam adrese izdavača. I poslao sam roman na nekoliko adresa. Dobio sam lepe odgovore ali negativne. Međutim, Književna reč je imala ediciju prva knjiga i javili su mi da će da objave moj roman. Recenzent je bio Vladimir Pištalo. Vratio sam se na posao i to što sam postao pisac nije mnogo promenilo moj život. Tada smo u radionici pravili pritiskivače za kupus, bio je uključen radio Studio B i voditeljka je rekla: „Ove nedelje su izašle nove ploče te i te, novi filmovi i prva knjiga mladog Srđana Valjarevića.“ Ja sam skočio da ugasim radio.

Bilo te je sramota?

Da, bilo me je sramota. Mislio sam – biće podjebavanja. Međutim reakcija mojih kolega je bila odlična. Pitali su: „Jesi to ti?“ Najlepša je bila reakcija gazda Voje, počeo je drugačije da me tretira. Povećao mi je platu i rekao „Evo, imamo književnika u radionici.“

Biće bolji kupus?

Da, ha-ha-ha! Pametnije će da ga pritisne.

meni Jugoslavija nije bila baš fenomenalna zemlja

A jesu li te čitali kolege iz radionice?

Verovatno neki, da. Ne svi sigurno. Gazda jeste. Puno se radionica devedestih godina zatvorilo. Mladost sam proveo na Zvezdari. Kod Olimpa pa nadole. Sad je to sve mrtvo i nema radionica.

Da li si zamišljao veliku fudbalsku karijeru?

Nisam bio loš. Rane su to bile godine da bih mogao da znam da li sam bio dobar. To se može reći tek sa osamnaest, devetnaest godina.

Šta si igrao?

Sredina terena. Nisam bio posebno brz, ali sam imao dobru tehniku.

A na utakmice si išao?

Ne, nisam bio skoro pa ni na jednoj utakmici u životu.

Stvarno?

Sinđelić sam gledao često. A Zvezdu i Partizan nikada. Par puta sam skupljao lopte na nekim utakmicama. Sećam se da sam to radio na utakmici Zvezda-Osijek.

Ko je igrao tada?

Pižon Petrović. Gledaš neke svoje idole. Gledao sam kako Pižon izvodi korner i pokušavao da uradim isto. Danima sam ga imitirao.

Da ti je neko u autolimarskoj radionici rekao da ćeš dobiti Rokfelerovu stipendiju, šta bi mu rekao?

Tamo je bilo raznih ideja šta će biti, ali te ideje su bile na nivou zajebancije. „Još malo u radionici, pa beretka, lula… Akademija nauka.“

Petog oktobra nisam znao ko je pobedio. Ja sam znao ko je izgubio. Ništa mi nije značilo kad na bini vidim Vesnu Pešić i Nebojšu Čovića i Vojislava Koštunicu zajedno. Ko je pobedio od njih dvoje-troje? To nisam znao. Ko je tad zaista pobedio? Niko

Ti si dva puta bio u Berlinu.

Da, drugi put sam otišao 1988. kada sam završio školu. Tad je tamo bilo manje posla, ali snalazio sam se. Bile su već demonstracije protiv Zida. Živeo sam u kvartu Krojcberg, bilo je uzbudljivo neko vreme.

Pretežno kvart sa Turcima a danas hipsterski kraj?

Bilo je i tada šarenila u kvartu. Razni ljudi, razne nacije.

Da li se znalo šta će biti uskoro? Niko tada nije znao da će biti rušenje Zida i spajanje dve Nemačke?

Sada često čujem da niko o tome nije ništa znao. A kada sam bio tamo, kao da su svi znali. Demonstracije protiv Zida su bile česte. Čak su bile i isplative. Baciš jednu flašu sa benzinom i dobiješ bonove za klopu.

Dešavalo se uz te demonstracije da se po Krojcbergu zapali par automobila i da se opljačka neka radnja i slično. Ali već tada u Istočnom Berlinu svira Dejvid Bouvi. Vrlo brzo je postajalo sve življe. Možda ljudi u Istočnom Berlinu nisu znali.

Mi Jugosloveni smo tada imali prolaz u Istočni Berlin. Kupovao sam tamo hranu jer je bila jeftinija i već sam tada viđao pankere u Istočnom Berlinu. Postojao je osećaj da se nešto kuva. Ne verujem da nije bilo saradnje između Istočnog i Zapadnog Berlina.

Kakvi su bili Jugovići u Berlinu? Jeste li i dalje složni, nema razdvajanja po nacionalnostima?

S jedne strane ulice su ovi naši što drže striptiz bar sa prostitutkama i stoje na trotoaru pa uvlače prolaznike. A dve ulice dalje svira Nik Kejv koji je tu i živeo, ili već neko sličan, i na tom koncertu ima puno naših. I tu su prozivke, ali ne na nacionalnom nego na kulturološkom nivou. Onda ovi umetnici pitaju ove na ulazu u javnu kuću: „Džiberi, kako ide, je l’ ima posla?“ a oni odgovaraju: „Narkomani, za vas ne, nema posla.“

Taj novi puritanizam koji dolazi iz fudbala mi je nepodnošljiv. Čak i moda. Cela industrija. Ti zdravi ljudi koji nemaju mane. Moćni na terenu, brzi, zalizani, sa bradicama ili bez njih. Muka. Svako od njih mora da ima minimum dvoje dece. Pa se pomeri to na troje minimum. Pa njihove žene, neke lepe žene. A u loži gledaš neke fašiste pune novca. Onda se tu i tamo pojavi slika nekog klinca u Avganistanu koji ima Mesijev i Ronaldov dres i svi onda plaču i dele tu fotografiju. Povraća mi se od toga

Da li je danas u ovom svetu moguć Džo Stramer? Evo Asanža su spakovali kao da je bio neki džeparoš u metrou ili lopov u Zari? Ne verujem da bi ga tako lako spakovali u doba Džoa Stramera, sedamdesetih i osamdesetih.

Da ne pravim poređenja onog i ovog vremena, ali meni je puno značio Džo Stramer i grupa Kleš, to sam tada slušao. Tada je u Berlinu vladalo umetničarenje, pa je Nik Kejv išao nekako uz taj grad. Obučeš se u crno, izdrogiraš se i to je išlo uz Berlin. Mnogo važniji mi je bio ipak Džo Stramer, kao neko ko je pevao o važnijim stvarima. Ali to se ne može više porediti. Asanž nije pevao i svirao, izneo je i pokazao dokumente kako stvari zaista izgledaju, odakle kreću ratovi, dominacija, uništavanje, porobljavanje, i kako se na tome stalno radi. Ovo što se dešava sa Asanžom je nešto najgore. On je na robiji, i to pred svima. I ništa. Nemoć. To je poražavajuće. Asanža nije zatvorio Sovjetski Savez, Rusija, Kina, i tako dalje, nego Zapad, demokratija, progres, jer to što je on uradio ne sme da se radi. To što se desilo Asanžu je najveće zlo ovog trenutka. Mi verujemo u Zapad, u te vrednosti, u demokratiju, a onda zapravo ja više i ne verujem. Neka oslobode tog čoveka pa možda poverujem opet u nešto.

Da li si se ti razboleo od preteranog uživanja ili od autodestrukcije?

Od autodestrukcije, tako je doktor rekao. Nije to retka stvar, nisam nikakav poseban slučaj. Zapravo je čest taj sudar. Taj sukob autodestrukcije i želje za životom, tako se valjda kaže. Imam to i dalje ali kontrolišem. Popijem par špricera najviše, i ne često (smeh).

U čemu uživaš?

Hodanje, pisanje, čitanje knjiga.

Kad ostaješ nepokretan?

Drugi avgust 2004. Bio je ponedeljak.

Šta si tada pomislio?

Tada sam stanovao u hotelu „Srbija“. Pre toga sam živeo u iznajmljenoj garsonjeri na Crvenom krstu. Zima, proleće 2004. i gazdarica me je izbacila iz tog stana na Crvenom krstu jer sam ga urnisao. Tu unutra su svuda bile samo prazne flaše i druga ambalaža. Završio sam u hotelu „Srbija“. Bilo je jeftino. Iznajmljivao sam sobu mesečno, kirija nije bila velika. Probudio sam se 2. avgusta 2004, i oduzele su mi se noge, ništa nisam osećao. Bio sam potpuno nepokretan. Odmah sam zvao hitnu pomoć, prijatelja i prijateljicu da mi pomognu. I završio sam u bolnici. Prvo jutro u bolnici sam se probudio i suočio sa sobom treznim. Bio sam katastrofa. Tako je bilo i idemo dalje.

Asanža nije zatvorio Sovjetski Savez, Rusija, Kina, i tako dalje, nego Zapad, demokratija, progres, jer to što je on uradio ne sme da se radi. To što se desilo Asanžu je najveće zlo ovog trenutka

Znao si da ćeš moći da pišeš, da li si se time tešio?

To je bio moj prvi trezan dan posle dugo godina, taj prvi dan u bolnici. Imao sam taj problem, živeti bez alkohola. To se inače zove kriziranje (smeh)…

Kako si se skidao sa alkohola?

Tu mi je ipak najviše pomoglo to što sam u jednom momentu shvatio da više od alkohola volim hodanje, j…nje, čitanje i pisanje. Bila je muka to skidanje sa pića ali sam pregurao.

Prvi dan kada ponovo hodaš, drugi put kad prohodaš u životu?

To su najlepši dani. Najlepši momenti. Ponovo si živ. Kad radiš nešto što si u nekom trenutku pomislio da nikada nećeš moći da radiš. Međutim, malo-pomalo, stao sam na noge. Ponovo sam oživeo i ne znam kako drugačije da to opišem.

Imaš li strah od pauze, od povratka u književnost, jer ti imaš opštu prihvaćenost, za mnoge si kultni autor ali i kultni lik?

Ništa to ne utiče na ono što radim. Sve ti je to jedna izmišljotina. Bilo šta da se desi kad knjiga izađe ne može da utiče na mene i na ono o čemu hoću da pišem.

Imaš li tremu od povratka?

Nemam. Ja sam bio tu sve vreme, samo sam ćutao.

Sada mogu da pričam samo ovako kako ti i ja pričamo. Takođe, nemam potrebu da nešto veliko kažem, da objašnjavam stvari, da objašnjavam ono što radim i samog sebe, to nikako.

Svih tih dvanaest godina od Miloševića do Vučića je jedna kompletna iluzija. Kao nešto se desilo. A ništa se nije desilo

Imamo Berlin, Amsterdam. I onda sledi rezidencijalni boravak u Italiji, a iz tog boravka u idiličnom mestu na italijanskom jezeru nastaće tvoja knjiga „Komo“. Da li si bio dužan da i tamo napišeš knjigu?

Ne, nisam bio dužan ništa. Bio sam dužan, i toga nema u knjizi, da se ujutru probudim i sednem za kompjuter da pišem. Ti dobiješ da nešto radiš ali ne moraš. To je dobra stipendija. A sve pare koje sam dobio od Rokfelera sam popio. To je 1998. godina.

Šta si pio tamo?

Sve. Sve ono što sam napisao u knjizi samo što sam ja pio više nego što je napisano.

Šta si preskočio od pića u knjizi? Šta nisi objavio?

Tamo sam imao dvoje divnih prijatelja. Robert Oserman, poznati matematičar, i njegova žena Dženet Adelman, profesorka književnosti i šekspirolog na Berkliju, sa njima sam provodio najviše vremena u toj vili. Kada je bilo bombardovanje Srbije 1999, on mi je poslao iz Berkli biblioteka dve knjige, dva toma dnevnika Henrija Dejvida Toroa.

Bila je jedna scena iz te rezidencije. Izašao sam jedno prepodne u šetnju, pošto sam završio sa pisanjem, i to uz flašu viskija koju sam pokupio u sobi. Sakrio sam je u papirnu kesu dok šetam. Šetao sam Rokfelerovim parkom, pijuckao, uživao… I naišao sam na vile, a u jednoj su živeli i njih dvoje – ti moji novi prijatelji, taj bračni par profesora sa Berklija. Gledam njega kako sedi na terasici i radi nešto oko matematike, naravno. Kad sam ga ugledao, bilo me je previše sramota i hteo sam brzo da nestanem odatle, da me ne vidi. Sakrio sam se iza nekog žbuna. Čekao sam tu sakriven i bacao poglede. Kada se on povukao sa terase, brzo sam i ja nestao. Uveče, na večeri, pričamo, i ja mu kažem: „Video sam te pre podne ali me je bilo sramota da ti se javim zato što sam video da sediš i radiš a ja idem sa flašom.“ On mi je odgovorio: „I ja sam tebe video pa sam pobegao, ali mene je bilo sramota što ja moram da radim a ti lepo šetaš sa flašom uživaš.“

Da li su te tu u idili pitali o situaciji u tvojoj zemlji?

Da ti kažem, ja sam bio pijan non-stop. Svi su bili ljubazni sa mnom. Domaćica vile i konobari su bili u fazonu „Sedi, uživaj“. Tek sam 2004. seo i napisao „Komo“.

Jesi li popizdeo kad je prošla rezidencija jer trebalo je vratiti se iz vile na italijanskom jezeru u ratni i pod sankcijama Beograd?

Uživao sam tamo do zadnjeg dana, a ovde me ništa nije iznenadilo u povratku jer je ovde sranje bilo konstantno. Pisao sam u Danasu jednom nedeljno.

Koliko si ti bio u Danasu?

Oko pet-šest godina. Išao sam u redakciju često, sedeo sam u sportskoj redakciji a imao sam tekst jednom nedeljno, kolumnu „Gojko i Dobrila“. To je krenulo od 1997, od kada se osnovao Danas, pa sve do 2001 ili 2002.

U tom periodu pisanja kolumne „Gojko i Dobrila“ dočekao si 5. oktobar 2000.

Ne znam koliko sam bio pijan, ali nisam tada znao ko je pobedio. Ja sam znao ko je izgubio. To je bio moj problem sa Petim oktobrom. Ništa mi nije značilo kad na bini vidim Vesnu Pešić i Nebojšu Čovića i Vojislava Koštunicu zajedno. Ko je pobedio od njih dvoje-troje? To nisam znao. Ko je tad zaista pobedio? Niko. To sam čak i ja tada mogao da shvatim. Izgubio je Milošević i to jeste bila velika stvar.

Ðinđić je ubijen, Koštunica ništa nije želeo da uradi… Svih tih dvanaest godina od Miloševića do Vučića je jedna kompletna iluzija. Kao nešto se desilo. A ništa se nije desilo.

Šta te je razočaralo?

Ništa nisam očekivao.

Koga si ti voleo da je pobedio?

Bilo je jako malo ljudi kojima sam tu verovao. Najviše sam verovao u Ðinđića i Vesnu Pešić ali oni su najmanje pobedili.

Fotografija: Nebojša Babić

Da li čitaš Knausgora, Frenzena i neke novije autore?

Ne. Nema mi tu ničeg. Sve mi je kao pismeni zadatak, kao neka vežba. Danas je roman postao roba za kupovinu iz vaše fotelje, da se opustiš, razonodiš. To je već zabava. Kada sam otišao na sajam, vidim da sam kao paradajz koji govori. Meni je drago da pored velikih kuća kao što je Laguna, postoje i dobre i važne male kuće kao što je Fabrika knjiga, ili Lom, ili Gradac, ili Radni sto. I onda postoji šansa da se nešto desi, da se nešto pročita. Kad se veliki i mali pomešaju, pa se onda i pojavi nešto dobro.

Govorio si da ne želiš da ti pisanje bude zanimanje, ali ono sada jeste. Šta se promenilo kod tebe?

Ništa se bitno nije promenilo, osim što je došlo vreme da pozavršavam poslove koje sam započeo, da završavam sa nekim rukopisima i da ih predam izdavaču. I da idem dalje, i da pišem dalje.

Deluje kao da se ne uzbuđuješ oko reakcija na tvoj budući roman. Deluje kao da te se ne tiče i da ti je svejedno. Da pišeš zbog sebe i šta tebe zanima. Jesi li stvarno toliko ravnodušan? I kako si se održao u toj ravnodušnosti?

Nisam ravnodušan, ali sad gledam da budem stalno nečim zauzet, i uposlen, jer sad imam puno posla i puno radim, i naravno da imam neki uvid u reakcije, ali to je sve, mora da se radi pa se nema vremena za drugo. Nije loše gledati svoja posla, to me održava (smeh).

Ono kolo što se igralo nedeljom na Kališu bilo je pravo ludilo. Preko leta sam radio kao konobar na Korčuli i ideja nacionalizma mi je bila strana. Zauvek. I onda, četnici, Milošević… Bio sam svestan da se to događa verujući i da će da prođe, ali kad sam video to ludilo na Kalemegdanu, prenerazio sam se. Bili su tu ljudi koji ljube Miloševićevu sliku. Na stotine ljudi. Spontano okupljanje nedeljom

Ti u „Ljudima za stolom“ imaš dva ta naša tipa u Amsterdamu i oni pričaju o Beogradu i svom beogradskom kraju, ortacima. Da li onako svi odlazimo, želimo da odemo a onda opet nikako da skroz odemo? A možda je tako i kod Iraca a kod Italijana sigurno?

Ne znam kako to sada izgleda, i kako je to kod drugih, nije loše videti i neka druga mesta gde se živi, gradove i države, ali to nije neophodno, ništa to ne mora da znači, zapravo, ništa i ne znači. Jedino što ne treba napuštati je ono što radiš i u šta veruješ. I za tim da se ide, a i to je najbolji način da se skroz ode u nepoznato. Nema više te dvojice iz Amsterdama, to je prošlost.

Dosta si sedeo u Kinoteci, odgledao toliko toga. A da li si poslednjih godina gledao serije?

Nisam gledao ni serije, ni filmove, ne pratim više ništa sa nekom velikom pažnjom.

Šta očekuješ kao čitalac od romana?

Nije književnost najvažnija stvar. Ja sam u pisanje upao iz Kinoteke, iz gledanja filmova, pa sam onda počeo da čitam, i to mnogo. Svi oni filmovi su mi mnogo značili i tako sam se obrazovao na neki način, gledajući Bunjuela, Bresona, Kasavetesa, Godara, da ne nabrajam dalje, a i ovde su radili neki veliki ljudi, Makavejev, Žilnik, to su svetski autori, i ne moraš da budeš po svačijem ukusu i da pišeš da te svi razumeju. Nema potrebe za tim. Nema potrebe da me svako razume. Uvek bude nekog ko će da razume. Pričaj samo ono što ti je važno i što najbolje poznaješ. To sam naučio u Kinoteci. To očekujem i kao čitalac. I naravno da toga ima, svakako. Uvek ima dobrih autora i dobrih knjiga, samo mora da se malo zagrebe.

I kad zagrebu, dođu do tebe?

Kada sam gostovao kao pisac u Francuskoj, susreo sam Arapina koji je doveo sina koji se zove Kome, što je transkripcija Koma. Sin mu se zove kao moj roman i zato je kupio knjigu. I kaže on prevodiocu da mi prenese: „Uz tvoju knjigu ja se ne osećam inferiorno kao Arapin u Francuskoj.“

A ti sediš na svom tavanu i pišeš knjigu za sebe, a „Komo“ sam ja pisao za sebe i o tome kako sam se provodio i propadao u rezidenciji na jezeru, i to je sad nekom Arapinu koji živi na jugu Francuske važno. Eto to je jedino važno. Ništa drugo nije važno. I jedan je dosta. Nekome je to značilo i kraj priče.

Kad se okreneš za sobom, je l’ možeš reći da ti je u književnoj karijeri sve išlo?

Najviše mi je išlo ćutanje i da ne pišem ništa… (smeh)

Zašto?

Niko me nije gnjavio.