Kao mlada novinarka „Bazara“ stajala sam pred njenim vratima u Ulici srpskih vladara 23, preko puta „Beograđanke“, gde je živela sa porodicom svoje sestričine. Bila sam prilično nadobudno raspoložena, takoreći naoštrena na nekakav Desankin tajni život, za koji smo verovali da sigurno postoji, čim ga toliko vešto krije. U to vreme više niko nije hteo da piše pesme, a još manje da ih čita…
Tako počinje tekst Duške Jovanić u novom Nedeljniku, u kojem se seća svojih intervjua i susreta sa pesnikinjom Desankom Maksimović. Evo šta joj je sve, između ostalog, Desanka pričala:
„Žene ne samo da mogu biti neprilične već i bezobrazne. Ali treba da budem pravična. Žene su osećajnije od muškaraca, kod kojih preovlađuje razum. Zato su žene u svemu preterane — i u ljubavi, i u mržnji. Kad su plemenite, plemenitije su od muškaraca, kad su zle, žešće iskazuju svoje zlo od zlih ljudi, kada se prepuste čulnoj ljubavi, onda i tu preteruju. Žene su sklone strastima…“, govorila je pesnikinja, otkrivajući u tim razgovorima ono što nikada nije drugim novinarima.
„Koliko ja naše žene znam, sve su čednija vrsta pesnika. Čiste duše, bez želje da se razgolićuju. Sa ljubavlju koja je više platonska. Kad su volele, bile su to tragične ljubavi, što baš ne ide sa lepršavošću. Takva je bila Milica Stojadinović Srpkinja, koja piše kako se nagla nad bunar, ili Isidora Sekulić, koju takođe računam u pesnike, jer sve što je pisala bilo je prava poezija. Vrlo fina žena. Dobra i pametna. Uvek je bila do grla zakopčana. Samo jednom sam je videla u dekoltovanoj bluzi, i to kada sam bila u njenoj kući…“
Ceo tekst Duške Jovanić objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 12. marta
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju novi broj Njujork tajmsa na srpskom
Tagovi
