“Kad smo se vratile u Beograd, većina nas nikad više nije rađala…”: Nepoznate ispovesti žena sa Golog otoka

2
Thomas Windisch/Exclusivepix Med / Zuma Press / Profimedia

“Ne verujem da su nam oni dali nešto. Tek, kad smo se vratile u Beograd, većina nas, nismo nikad rađale. Što smo izgubile muževe, brakove, stanove, to uopšte ne govorim. Malo je žena rađalo nakon Golog otoka”, svedočila je Jelka Zrnić, jedna od preživelih logorašica sa Golog otoka.

Od otprilike 13.000 kažnjenika koji su prošli Goli otok, smatra se da je bilo 860 žena. A i kada se neko seti da govori o logoru za političke zatvorenike posle Titovog razlaza sa Staljinom, uglavnom ne govori o ženama. Kažnjenice sa Golog otoka i obližnjeg ostrva Svetog Grgura izbrisane su iz kolektivnog sećanja.

Andreja Kulunčić odlučila je da se suprotstavi tom zaboravu, piše Jutarnji list. Angažovana umetnica, profesorka na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu zajedno sa antropološkinjom Renatom Jambrešić Kirin, autorkom više radova o zatočenicama Golog otoka i Svetog Grgura i psihoterapeutkinjom Dubravkom Stijačić kreirala je projekat sa ciljem da se podstakne sećanje na kažnjenice sa Golog otoka.Jedan od ciljeva je i da se iskoristi to iskustvo za osnaživanje žena, uz niz izložbi i prostornim intervencijama na mestima gde je bio politički logor za žene.

Plan im je da na tome rade još dve godine. Ove jeseni ostavile su prvi vidljivi trag: na mesto nekadašnjeg ženskog logora na Golom otoku postavile su info-tablu: “Kamen smo nosile iz mora na vrh brda. Kada je hrpa na vrhu bila dovoljno velika, nosile bi kamenje nazad do mora.”

To su reči Vere Winter, a ispisane su rukopisom njene unuke Nine, opisuju torturu teškim, besmislenim radom.

Na Sveti Grgur su ovog septembra uspele da dođu tek iz trećeg pokušaja. Postavile su info-tablu, ali nisu uspele da uklešu svedočansto Ženi Lebl. Prejaka bura, more je davno odnelo kameno pristanište.

“Kad smo prvi put došle tamo i videle da piše da je na Sv. Grguru državno lovište jelena, sve tri smo se zagledale. Vrhunski cinizam”, kaže Andreja Kulunčić.

Sveti Grgur i Goli otok naizmenično su funkcionisali kao ženski logor od aprila 1950. do 1956. godine, kad odlaze poslednji logoraši i logorašice. Nakon sukoba sa Informbiroom Udba je isleđivala i zatvarala hiljadekomunista i nekomunista pod optužbom da su se svrstali uz Staljina. Bio je dovoljan jedan vic, čak i ako ste ga samo prepričali, kako se to dogodilo Ženi Lebl. Mlada novinarka Politike trebalo je da postane dopisnica iz Pariza. Ljubomorni kolega je hteo njeno mesto, ispričao je vic i potom ju je prijavio.

Žene osumnjičene za saradnju sa Informbiroom od avgusta 1949. do januara 1950. odvođene su na prisilni rad u Ramski rit, uz granicu sa Rumunijom, potom u Zabelu u Požarevac. Osim na Grguru, ženski logor je godinu dana bio preseljen na Goli otok, na suprotnoj strani od muškog logora, u uvali okrenutoj Velebitskom kanalu.

“Od njega gotovo ništa nije ostalo, mnogi ne znaju da je postojao. Zbog toga planiramo vizualno punktiranje desetak tačaka ženske memorije, odnosno traume po tom delu ostrva, koje bi ostale tu poput punktova svedočenja koje će posetioci tražiti po kamenjaru, sledeći uputstva sa mape”, kaže umetnica.

Naziv projekta “Vi ste Partiju izdale onda kada je trebalo da joj pomognete” citat je svedočenja Marije Zelić, prve upravnice logora na Grguru, koju sve zatočenice opisuju kao neverojatno okrutnu. Ona i sebe vidi kao žrtvu: htela je da studira, upisala je ekonomiju, a UDBA je šalje u Ramski rit i Sveti Grgur.

U raskidu sa Staljinom Tito se koristio staljinističkim metodama. Na Grgur i Goli otok odlazilo se bez sudske presude. Dužina boravka zavisila je od uspešnosti prevaspitavanja. Nikad nisu osuđene, pa nisu ni mogle da budu rehabilitovane.

Teško mučene i ponižavane, žene sa Grgura i Golog otoka decenijama su ćutale. Njihove priče izlaze u javnost 1990. kada se socijalizam već ruši, jer odgovaraju tadašnjem antikomunističkom narativu, piše Jutarnji.

Dokumentarna serija Danila Kiša “Goli život” emitovana je nakon njegove smrti 1990, te godine u Beogradu Dragoslav Simić i Boško Trifunović objavljuju ispovesti kažnjenica i isljednice u knjizi “Ženski logor na Golom otoku”. Na nagovor Kiša, Ženi Lebl piše svoja svedočenja, kasnije u Zagrebu Durieux objavljuje sećanja Eve Grlić.

Sećanja su objavile Rosa Dragović-Gašpar, Vera Cenić, Milka Žicina, još je neobjavljen rukopis crnogorske intelektualke Đine Markuš. Kiš je razgovarao sa Ženi Lebl i Evom Nahir Panić, koja je od sredine šezdesetih živela u kibucu u Izraelu. Tamo je ispričala svoju priču Davidu Grosmanu i nagovarala ga da napiše roman o tome.

Grosman se čita svuda po svetu, pa je tako priča o stradanju golootočkih žena izašla na svetsku pozornicu paralelno sa akcijom Andreje Kulunčić.

Grosmanov roman govori o transgeneracijskom prenosu traume, o tome kako ona nastavlja da deluje na kćeri i unuke. To pitanje zanima Andreju, Renatu i Dubravku koje u svoj rad uključuju kćeri, unuke i druge rođake i potomke bivših zatočenica s Grgura i Golog otoka.

Odabrale su delove svedočanstava koje žele postaviti na više mesta kod nekadašnjeg ženskog logora na Golom otoku. Potraga za naslednicama, kažu, pravi je detektivski posao.

Došle su do Ane Lebl, nećake Ženi Lebl, do Vesne Domany Hardy, do Nine Winter, kontaktirale su Miru Furlan, čija je majka Branka Weil uhapšena među prvima.

Prikupile su biografije, svedočenja, memoarska dela, knjige, zvučne i video zapise. Htele bi izdati zbornik i postaviti veb stranicu na kojoj bi bilo dostupno sve dosad poznato o ženskom iskustvu sa Golog otoka i Grgura.

Svedočenja žena su mučna: kažnjenički sistem na Grguru i Golom otoku je bio takav da logorašica muči i tuče drugu, to joj je bio uslovda bude puštena. I to je razlog zašto su mnoge zauvek ćutale: “Nigde, ni u jednom logoru nisu tako nastojali da čoveka ponize, da ga učine krpom, moralnom nakazom, da ga iznutra unište i unakaze… Odavde si morao da izađeš kao duhovni invalid, da se gadiš samog sebe, da se stidiš, da ceo pretekli život patiš”, svjedočila je Novka Vuksanović, koja je preživela Aušvic i Ravenzbrik.

Nipošto nije isto da li je neko predratni komunista koji je poznaje mehanizam čistke, ili je reč o supruzi koja je prisiljena da napravi svojevrsni „Sofijin izbor“ – izdati mrtvog muža ili šestogodišnju kćer.

Da su ženski gulazi u mnogim segmentima gori od muških, pisao je i Solženjicin. Renata Jambrešić Kirin citira autora dveju studija o Golom otoku, Dragana Markovića, koji piše da su muškarci drastičnije kažnjavani, ali su žene teže podnosile posledice “prevaspitavanja”, i daleko teže kasnije istupale u javnost sa svojim iskustvom.

Strah, nepovjerenje u vlastite sposobnosti, apatija, piše Jambrešić Kirin, moralna konfuzija koju je većina kažnjenih žena ponela sa Otoka sprečavali su ih da se reintegriraju u javni i politički život i ako im je kasnije bila pružena prilika za to. Za razliku od muškaraca, koji su se od kraja šezdesetih postupno izborili za javni diskurs o Golom otoku. Žene su bile dvostruko povređene, tumači ona.

Komunističke vlasti su ih formalno oslobodile patrijarhalnog ugnjetavanja, a potom na Golom i Grguru podvrgle ceremonijama sramoćenja čiji je izvor u patrijarhalnom vaspitanju i socijalizaciji žena kao manje vrednih članova zajednice. U patrijarhalnom mentalnom sklopu žena se posramljuje od malih nogu, za sve postupke i osećaje koji odudaraju od norme, pa ona interiorizira osećaj krivicei srama, koji će je decenijam kasnije pratiti kao mlinski kamen oko vrata. U patrijarhalnoj kulturi muškarcima su najvažniji čast, dostojanstvo i principijelnost, a ženama saosećanje, solidarnost i briga o drugome, a sve su to morale najgrublje pogaziti naterane da sudeluju u zlostavljanju svojih sapatnica.

Cilj surovog sistema Golog otoka nije bio ubiti ih, nego im slomiti duh. “To sramoćenje, degradacija žena, to je bio atak na njihovu čast, autonomiju, telesni integritet i samopouzdanje. A kao što znamo iz feminističke teorije, kad nekome uništimo samopouzdanje, potreban je dug proces zalečenja i ponovne izgradnje osobe”, tumači Renata Jambrešić Kirin.

Proučavajući svedočenja ne samo golootočanki, nego i drugih zaboravljenih žena, shvatila je da je fokus represivnog sisitema bio baš na obrazovanim, ambicioznim i talentovanim ženama koje su nakon 1945. bile konkurentne u vršenju funkcija i raspodeli moći. Među muškim zatočenicima najbrojniji su bili radnici, službenici i seljaci, a kod žena veliki broj intelektualki i studentkinja, novinarki, prevoditeljki sa ruskog, ali i službenica sa završenom gimnazijom. Uverena je da to nije slučajno.

“Smatram da postoji korelacija između 5 ili 7 odsto kažnjenica na Golom otoku i činjenice da nikad žene u Jugoslaviji nisu osvojile više od tih 5 ili 7 odsto mesta u najvišim telima izvršne vlasti”, ističe ova naučnica.

U SFRJ su žene dobile pravo glasa, pravo nasleđivanja, izjednačene su u plati sa muškarcima, ali raskorak između proklamovanog i stvarnog bio je veliki. Posebno su to osetile komunistkinje: kad onemogućite žene koje su imale predispozicije da ostvare neku zapaženiju ulogu u društvenom i političkom životu, poslali ste poruku svim ženama.

Već 1953. je ukinut AFŽ, Antifašistički savez žena, uz objašnjenje da je nepotreban, izraz “afežejka” počinje se koristiti pogrdno za žene koje su sebi uzele za pravo da govore javno.

Čemu ponovno otvaranje starih rana? Ne radi produbljivanja trauma, nego baš obrnuto, radi isceljivanja i osnaživanja, radi razvezivanja čvorova boli i traumatskih povreda, ističu koautorke projekta sjećanja na žene Golog otoka.

2 KOMENTARA

  1. Komunizam su ogadili i srušili primitivni ,obesni i sadistički diktatori u ime zaštite ideologije koju su oni zvali “socijalistička revolucija”.Velika izdaja i prevara humane i progresivne ideje. Šta nije uspelo celom kapitalističkom sistemu uspelo je nekolicini beskrupuloznih , neobrazocanih,sadista koji su se dočepi vlasti u istočnim zemljama i učinili nevideni civilizaciski iskorak unazad u srednji vek i mračno doba inkvizicije ali sada u ime ideologije bez sopstvene vere u istu.

Comments are closed.