“Kad deca počnu da umiru od gladi, vreme za razgovor je prošlo. Tada će progovoriti oružje…”: Ovo je priča o klimatskim promenama

Klimatski gledano, živimo u vrlo opasnom vremenu, a ona opasnija i pogubnija, čini se, tek dolaze. Praktično, svaka godina je toplija od one prethodne. Klimatskim promenama po pravilu su najviše izloženi oni koji su, na ovaj ili onaj način, obespravljeni - bilo da je reč o državama, narodima, pojedincima... - iako su oni, zapravo, najmanje odgovorni za njih

1
Profimedia

Papa Franja je u prilično teskobnoj poziciji – koliko god ga ubrajali u najpopularnije i najuticajnije ljude na svijetu. On je stotinu godina ispred svih ostalih, ali je možda upravo zato s nekim svojim idejama, pa i s ovim svojim najnovijim angažmanom oko globalnog zagrevanje, usamljen i u redovima same Katoličke crkve, te kao da nema oko sebe dovoljan broj pouzdanih i borbenih istomišljenika koji bi mu se zdušno i bez ostatka mogli pridružiti u toj akciji.

Što se svetskih moćnika tiče, oni su licemerni. Smeškaju se i kao da na riječima odobravaju sve što se govori, ali im smeta svako upiranje prstom u problem globalnog zagrevanja, zato što ono, kao ništa drugo, do samog dna razobličava način i logiku funkcionisanja današnjeg sveta.

U međuvremenu, globalno otopljavanje eskalira. Proteklih junskih dana – taj je mesec gotovo kompletan bio oko pet stepeni iznad višegodišnjeg ili višedecenijskog proseka – nismo, takoreći, mogli ni da dišemo, kao što nismo mogli da budemo ni na ulici, tj. na otvorenom, pre devet ujutro i nakon devet uveče – a da pritom ne rizikujemo da doživimo toplotni udar ili da nas sunce ne sprži. Klimatski gledano, živimo u vrlo opasnom vremenu, a ona opasnija i pogubnija, čini se, tek dolaze.

Htjeli to sebi priznati ili ne, činjenica je da smo ušli u klimatološko-kataklizmičko ili – možemo ga i tako nazvati – „stakleničko doba“, iz kojega, po svemu sudeći, izlaza neće biti. To jest, jedini izlaz vodi prema – apokalipsi.

Našao sam se s dr Sašom Cecijem, naučnim saradnikom na Institutu „Ruđer Bošković“ u Zagrebu, koji se ubraja među vodeće hrvatske fizičare. Znam ga, inače, od 2015, kad sam za Globus pisao članak o Društvu za promociju nauke i kritičkog mišljenja „Skeptici u pubu“, kojeg je on jedan od pokretača. Iako ga znam kao deklarisanog skeptika, sada sam imao prilike da se uverim da on nipošto nije i „klimatski skeptik“ („klimatski skeptici“ su ljudi – no ima ih sve manje – koji, iz ovih ili onih razloga, negiraju i samo postojanje globalnog zagrevanja). Naprotiv, i Ceci je – kao i mnogi drugi – vrlo zabrinut za budućnost naše planete, zbog uznapredovalih razmera klimatskih promena, pa mi je, između ostalog, rekao:

Na kumulativnoj, „svevremenskoj“ listi, na kojoj su zbrojena zagađenja od početka industrijskog doba do danas, poredak je ovakav: prve su SAD (26%), druga Kina (10%), treća Rusija (7%), četvrta Nemačka (6%), peta Velika Britanija (5%), šesti Japan (4%), sedma Indija (3%)…

„Moj najveći strah je da postoji neka metoda, tehnološko rešenje za globalno zagrevanje koje naše naučnici mogu da pronađu, ali ga neće pronaći na vreme. Da nas, kao u nekoj grčkoj tragediji, naš ponos otera u smrt, a spas nam je bio tu, nadohvat ruke. To mi se čini kao preveliko kockanje. Moramo imati plan B, za slučaj da nauka i tehnologija ne uspeju. No, taj plan B sasvim sigurno nije ‘planeta B’ – tj. da nađemo neku drugu ‘Zemlju’ i odemo, primera radi, na Mars. Na Marsu je život nemoguć zbog zračenja, druge planete Sunčevog sistema još su negostoljubivije, dok su ovi ekstrasolarni o kojima slušamo često od naučnika jednostavno predaleko. Plan B, dakle, može biti samo to da drastično promenimo način na koji funkcionišemo kao civilizacija. To mora biti dogovor svih nas zajedno, kako da iskoristimo resurse i mogućnosti koje imamo da bismo pomogli svima koji će stradati od klimatskih promena. Jer ako se ne uspemo dogovoriti, onoga časa kad ljudi ostanu bez zemlje i letine zbog suša ili poplava, kad deca počnu da umiru od gladi, vreme za razgovor je prošlo – i tada će početi govoriti oružje!“

Radeći na ovoj temi, porazgovarao sam i s akademikom dr Mirkom Orlićem, profesorom na Geofizičkom zavodu Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu, po struci inače okeanografom. On je bio jedan od ukupno 1.089 recenzenata, iz celog sveta, u izradi petog po redu izvještaja Međuvladinog panela o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC), iz 2013 – šesti, najnoviji, upravo se radi. U razgovoru koji smo vodili u njegovom profesorskom uredu na Horvatovcu, otkrio mi je da je papa Franja svoju encikliku „Laudato si“ pisao upravo na temelju toga izveštaja.

„Iz njega je“, rekao mi je, „uzeo najsvežije naučne informacije, i onda na njih dodao svoje moralne/etičke interpretacije.“

Profesor Orlić mi je izdvojio nekoliko ključnih stavova ili poruka toga, petog po redu izveštaja IPCC-a, iz 2013, i to sledećim redom.

Prvo, u proteklih 100 godina temperatura je globalno porasla za 0,8 stepeni, što je mnogo. Možemo to uporediti s našim, ljudskim telom, koje „radi“ na normalnoj temperaturi od 36,5 stepeni, i zamisliti što bi s njim, tj. s nama, bilo kad bi ta temperatura porasla na 37,5 i zatim se konstantno zadržavala na tom nivou ili se još više povećavala. Bio bi to znak ozbiljnog poremećaja i bolesti.

Drugo, klimatske se promene ogledaju u svim dijelovima klimatskog sistema: u moru, u jezerima, u podzemnim vodama, u biosferi, u atmosferi – svugde. Sve je obuhvaćeno globalnim otopljavanjem, ništa nije pošteđeno od njegova djelovanja.

Treće, što se gornjeg, površinskog sloja mora tiče, u nekih 75 metara dubine došlo je do zagrevanja od 0,44 stepeni (u razdoblju 1971-2010).

Četvrto, nivo mora se u proteklih 100 godina povećao za 17 centimetara.

I peto, veći ili najveći deo tog zagrevanja posledica je čovekovog uticaja.

U svom petom izveštaju, iz 2013, IPCC je ujedno dao i projekcije daljeg porasta temperature i podizanja nivoa mora – do kraja 21. stoleća. Tu, najjednostavnije rečeno, postoje dve glavne projekcije, optimistična i pesimistična.

Profimedia

Po optimističnoj proceni (reč „optimistična“ ovdje slobodno možemo staviti pod navodnike), temperatura bi globalno porasla za 1,1 do 2,6 stepeni (u poređenju s razdobljem od pre stotinjak godina), a shodno tom otopljenju nivo mora bi porastao za 32 do 63 centimetra.

A po pesimističnoj proceni, temperatura bi globalno porasla za 2,6 do 4,8 stepeni, a nivo mora, u tom slučaju, za čak 45 do 82 centimetra.

Ovde svakako treba snažno apostrofirati i taj podatak – jedan od „ugaonih kamena“ u svakoj ozbiljnijoj analizi globalnog zatopljenja – da je koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi porasla od 280 ppm (broj molekula stakleničkog gasa u odnosu na broj molekula vazduha), koliko je iznosila pre ulaska u industrijsko doba, na 400 ppm, koliko iznosi danas (s tendencijom daljeg rasta). Reč je, dakle, o porastu od zaista dramatičnih i alarmantnih 40 odsto. Taj mi je podatak naučna saradnica na Institutu društvenih znanosti „Ivo Pilar“ dr Jelena Puđak, koja se bavi socijalnom ekologijom, prokomentarisala ovim riječima:

Ljudsko je društvo „procvetalo“ na koncentraciji ugljen-dioksida od 280 ppm, odnosno na prosečnoj globalnoj temperaturi od 15 stepeni – sve je „namešteno“ po tome: način na koji su organizovana ljudska naselja (gradovi), proizvodnja i dostupnost hrane, dostupnost vode… A sada dolazi do osetnog narušavanja te ravnoteže ili disbalansa

„Koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi nikada u istoriji nisu prešle 280 ppm, ali je u poslednjih stotinjak godina došlo do naglog porasta: prešli smo 400 ppm, što znači da smo sistem potpuno izbacili iz ravnoteže. Ljudsko je društvo ‘procvetalo’ na koncentraciji ugljen-dioksida od 280 ppm, odnosno na prosječnoj globalnoj temperaturi od 15 stupnjeva – sve je ‘namešteno’ po tome: način na koji su organizovana ljudska naselja (gradovi), proizvodnja i dostupnost hrane, dostupnost vode… A sada dolazi do osetnog narušavanja te ravnoteže ili disbalansa, na koji se ni ekosistemi ni ljudska društva neće moći prilagoditi na način koji bi bio bez ekstenzivnih negativnih posledica.“

Da stvar bude gora, taj će se disbalans u vrlo bliskoj budućnosti još više (i to osetno) povećati i zbog toga što se u Kanadi počeo topiti permafrost, duboko zaleđeno zemljište kojega, osim u Kanadi, ima još i u Rusiji i na Aljasci. Njegovim će se odmrzavanjem ispuštati u atmosferu ogromne količine metana, jednoga od najreaktivnijih gasova, čime će se globalno otopljavanje dodatno intenzivirati i ubrzati te, upozoravaju naučnici, „gurnuti planetu preko tačke bez povratka“.

Profesor Orlić mi nije prećutao da je, u vezi s klimatskim promenama, i on (uglavnom) pesimista, a taj je svoj pesimizam potkrepio dvema činjenicama:

„Prvo, proces o kojem je reč neće se moći zaustaviti zbog tromosti klimatskog sustava. To možete uporediti s kočenjem automobila i broda. Za razliku od automobila, brod neće stati već nakon par metara, kad zakočite. Tako je i s klimatskim sistemom. A drugo, ugljen-dioksid jako dugo ostaje u atmosferi, i do stotinjak godina. On se ne može trenutno ukloniti.“

U našem razgovoru na Horvatovcu, prof. Orlić mi je dao još nekoliko podataka, koji sami po sebi govore koliko je opasne i pogubne razmere poprimio aktuelni proces globalnog otopljavanja.

Prije svega, tu je popis najtoplijih godina u ljudskoj istoriji (tj. otkako se vrše ta mjerenja, a to se čini u zadnjih 150 godina). Popis izgleda ovako (ide se od najtoplije prema manje toplim godinama): 2016, 2015, 2017, 2018, 2014, 2010, 2005, 2013, 2009… Dakle, u samome vrhu su godine koje upravo proživljavamo; praktično, svaka iduća je toplija od one prethodne.

Na listi najvećih zagađivača na svetu prvoplasirana je, u ovome trenutku, Kina, s udelom od 25 odsto u ukupnom zagađenju. Na drugom su mjestu Sjedinjene Američke Države, s udelom od 15 odsto. Trećeplasirana je nova industrijska sila Indija (7%), četvrta Rusija (5%), peti Japan (3%), šesta Nemačka (2%) itd.

U Kanadi je počeo da se topi permafrost, duboko zaleđeno zemljište kojega, osim u Kanadi, ima još i u Rusiji i na Aljasci. Njegovim će se odmrzavanjem ispuštati u atmosferu ogromne količine metana, jednoga od najreaktivnijih gasova, čime će se globalno otopljavanje dodatno intenzivirati i ubrzati te, upozoravaju naučnici, „gurnuti planetu preko tačke bez povratka“

To je aktuelna, trenutno važeća lista, koja se odnosi na sadašnji trenutak (tačnije, na 2014, kad su izvršena ta mjerenja). A na kumulativnoj, „svevremenskoj“ listi, na kojoj su zbrojena zagađenja od početka industrijskog doba do danas, poredak je ovakav: prve su SAD (26%), druga Kina (10%), treća Rusija (7%), četvrta Nemačka (6%), peta Velika Britanija (5%), šesti Japan (4%), sedma Indija (3%) itd. (Jedna važna napomena: ovde svakako treba uzeti u obzir i emisiju ugljen-dioksida po stanovniku pa naglasiti da prosečan Kinez emituje tek nešto više od trećine emisija prosečnog Amerikanca.)

Dr Jelena Puđak mi je, u našem razgovoru u Institutu „Ivo Pilar“, posebno skrenula pažnju na jedan posve specifičan aspekt svetskih nastojanja na planu obuzdavanja posljedica globalnog zagrevanja, koji nosi naziv „koncept klimatske pravde“. O tome ona kaže:

„Taj se koncept u javnom diskursu javlja 2009, u sklopu nastojanja organizacija civilnog društva koje su pratile klimatski samit u Kopenhagenu. Tu se trebalo dogovoriti kako će se napraviti nacrt novog sporazuma o klimi, nakon Protokola iz Kjota, koji nije uspeo. Bila sam prisutna kao aktivistkinja međunarodne mreže ‘System Change Not Climate Change’. I tu se iz pojma ekološke pravde, koji je nešto stariji, iznedrio koncept klimatske pravde. On se odnosi na činjenicu da su klimatskim promenama po pravilu najviše izloženi oni koji su, na ovaj ili onaj način, obespravljeni – bilo da je reč o državama, narodima, pojedincima itd. – iako su oni, zapravo, najmanje odgovorni za njih, odnosno najmanje su kroz istoriju doprineli porastu efekta staklene bašte. U geografskom smislu, reč je o državama na globalnom jugu, kao i ostrvskim državama na Pacifiku. Bogati, a oni su najveći krivci za globalno otopljavanje, trebalo bi da preuzmu odgovornost, i finansijsku i svaku drugu – ali to se, kao što vidimo, ne događa. Ali i u bogatijim društvima imate delove koje su najranjiviji: žene, deca, starci, siromašni – koji takođe zbog ograničenog pristupa resursima i infrastrukturi najmanje pridonose emisijama ugljen-dioksida, a iz istog razloga imaju najmanji kapacitet za prilagođavanje posledicama ekstremnih vremenskih nepogoda koje su kao posledica globalnog zagrevanja sve učestalije i intenzivnije.“

1 KOMENTAR

Comments are closed.