„Kako su Jokić, Dončić i Vučević prodali Amerikancima našu foru sa basketa“: Velika priča o našoj košarci

Jedan je rođeni Somborac, drugi je iz Slovenije – jedan visoki čuda je radio sa loptom kao da je plej, drugi je, kažu, bio „beli Džordan“, ako uopšte može da se pravi evropska paralela, onda je, tako kažu, upravo to, iako nisu igrali u isto vreme.

Godina je 1968, a Radivoj Korać i Ivo Daneu – jedan rođeni Somborac, drugi iz Slovenije – dali su intervju „Tempu“ gde su predstavljeni kao dva najveća jugoslovenska košarkaša u istoriji. I nisu bili previše optimistični što se tiče budućnosti košarke na ovim prostorima. O naslednicima koji su nadolazili su rekli:

„Isuviše rano su počeli da se ponašaju kao zvezde. Do titule velikog igrača teško se stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli iz ’pelena’, već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački talenat pretvoriti u novac…“

Dve godine kasnije Jugoslavija (bez Koraća koji je poginuo godinu dana ranije) postaje prvak sveta, desetak godina kasnije olimpijski šampion, dvadeset godina kasnije ima „najbolji beli tim sveta“ koji se sprema da izađe na crtu „Drim timu“, tridesetak godina kasnije naslednici te škole pod imenom SR Jugoslavija pobeđuju NBA Amerikance na njihovom terenu, a pedesetak godina kasnije jedan rođeni Somborac i jedan iz Slovenije igraju u prvoj petorci NBA „Ol-star“ utakmice i ozbiljni su kandidati – ove godine posebno Somborac – za MVP lige, iliti najboljeg igrača na svetu!

A posle jučerašnjeg poslednjeg dana za NBA trejdove, Jokić je definitivno prvi favorit za MVP nagradu – imajući u vidu ne samo da su trenutno glavni konkurenti Lebron Džejms i Džoel Embid povređeni, već i činjenicu da se Denver juče ozbiljno pojačao, što bi moglo da im donese i koju pobedu više do kraja regularnog dela sezone i time odbiju glavnu prepreku za Jokića – eventualno lošiji plasman Denvera, negde u donjem delu plej-of kostura.

I ne samo to. Sa novim pojačanjima, Denver bi mogao da napadne titulu. Jedan od glavnih igrača u jučerašnjim trejdovima je bio i Nikola Vučević, novi igrač Čikago Bulsa – koji će oko njega pokušati da vrate staru slavu, koji je inače jedan od trojice, uz Jokića i Dončića, košarkaš „na ić“ koji ima status „Ol stara“.

Trojica igrača sa prezimenom na „ić“, trojica košarkaša koji su, da se balkanska priča drugačije razvijala ili da su njihove lične i porodične sudbine drugačije tekle, mogli da igraju za reprezentaciju koju bismo zvali „našom“, bilo da na dresovima piše Jugoslavija, Srbija ili nešto treće – među najboljim su igračima planete.

Iako su se dvojica od njih trojice košarkaški školovali daleko od Balkana, Dončić (kome je otac poreklom sa Kosova) najvećim delom u Španiji, a Vučević u Americi, nisu oni košarkaške tikve bez korena ni slučajnost pukog talenta. A to i oni dobro znaju.

„Mnogo je važno to što imamo veliki broj dobrih igrača na velikoj sceni. Oduvek smo imali odlične igrače i ugledao sam se na njih“, rekao je Dončić za Nedeljnik.

O tome da će se na terenu, među najvećim zvezdama NBA lige, naći tri igrača sa prostora bivše Jugoslavije, tri košarkaša sa „ić“ u prezimenu, razgovarali smo i sa Nikolom Vučevićem. Bili smo saglasni da je uticaj igrača sa ovih prostora u današnjoj košarci veoma važan.

„Svi smo različiti, ali smo svi predstavnici jugoslovenske škole košarke. Svi smo u skladu sa tim morali da se oslonimo na tehniku i na finese u igri, kako bismo nadoknadili fizičke nedostatke. A promene u košarci, koja je postala brža i dala prostor igračima sa većim košarkaškim znanjem, pomogle su nam da dođemo do izražaja. Jokić i Dončić su među deset najboljih igrača u ligi i legitimni kandidati za MVP nagradu. Momci imaju 21 i 25 godina. Tu sam i ja na ‘Ol-staru’, pa Bogdanovići u Atlanti i Juti, Dragić u Majamiju i drugi igrači. To je veliki podstrek za klince na našem prostoru da treniraju jer vide da je moguće da dođu na veliku scenu“, rekao je Vučević za Nedeljnik.

Zanimljivo je to da se i pored svih društveno-političkih podela, najbolji igrači sveta i dalje zbrajaju pred istom tablom jugoslovenske škole košarke. Svima su upravo te „nasleđene“ stvari, škole sa kojom se poistovećuju, pomogle da uspon njihovih karijera bude strm.

U čemu je trik? Ako je jedan sistem, sastavljen od velikog broja šrafova, dobro radio u određenim društveno-političkim uslovima, kako je moguće da je nastavio da radi i kada je deo tih šrafova izvađen? Zašto se samo na košarkaškim konferencijama citira Kiš i uči građansko vaspitanje? I kako su nove generacije te škole podelile svoja skripta na „Ol-star“ meču? U čemu je gvint srpske košarke?

Jedan od očeva naše košarke Borislav Stanković nam je jednom prilikom definisao da je „košarka jugoslovenski sport koji je u toj Titovoj Jugoslaviji krenuo iz Srbije, iz Beograda“. Profesor Žarko Puhovski – koga ne poznajemo kao košarkaškog analitičara, a on to može da bude – govorio je o projektu jugoslovenske košarke po uzoru na projekat Titove Jugoslavije, koja je igrala između dve velike sile. I mnogo uspešnije prodala nesvrstanost, koja se očigledno održala i do danas. Ali najčešće je konsenzus da je fora uvek bila u trenerima, koji su bili intelektualne pojave, i košarkašima koji su bili urbani šmekeri. Od pomenutog Radivoja Koraća koji je prvi doneo ploču „Bitlsa“ u Beograd (naravno nije prvi, ali jeste prvu ploču doneo u Radio Beograd, a neke mitove možda i ne valja rušiti).

Povodi za ovu temu, nažalost, nisu samo lepi. Nedavni odlazak Milenka Savovića na klupu večnosti, evocirao je brojne uspomene ljudi koji su ga poznavali, ne samo iz sveta sporta već i umetnosti, muzike. Ostaće upamćen kao neko ko je redovno, naslonjen na stub da ne smeta drugima, „visio“ na Akademiji, ko je sanjao da upiše režiju, a sa gostovanja takođe donosio ploče. Setićete se i onog spasavanja ploča Žarka Paspalja, jer kontinuitet je ono što odlikuje našu košarku u svakom smislu.

„Mi smo išli zajedno u 11. beogradsku gimnaziju, nismo bili u istom odeljenju ali smo ista školska generacija i zajedno smo radili fizičko, njegovo odeljenje i moje. Čim je došao u školu, odmah je zbog visine dobio nadimak Mali i tako sam ga ja zvao do kraja“, priča za Nedeljnik Gile iz Električnog orgazma.

„On je imao veliko interesovanje za umetnost, naročito su ga zanimali rokenrol, pozorište, film, književnost i slikarstvo. Sa Malim su na koncerte ponekad dolazili i Đorđević, Grbović, Obradović i Divac, uglavnom osamdesetih godina. On je dolazio na svaki koncert u Beogradu, do kraja… Negde, mislim, 1987. godine smo mi neko duže vreme boravili u Novom Sadu, a i košarkaši Partizana su bili tamo. Mislim da su imali pripreme tamo, u isto vreme. Sećam se da smo se stalno družili u tada popularnom kafiću ‘Miš’. Uglavnom sa tom ekipom sa koncerata, Malim, Grbovićem, Đorđevićem, Divcem.“

Savovićeva atipičnost bila je zapravo tipična za naše košarkaše. Takvi igrači postajali su idoli klincima koji su ih oponašali, a i on je sam u nekoga gledao sa oduševljenjem. To otkrivanje novih stvari za srpske i jugoslovenske košarkaše bilo je nekako prirodna, kontinuirana stvar.

Tome su, ponajviše, doprineli ljudi sa kojima su košarkaši radili. Njihovi treneri i učitelji. Nisu svi imali sluha za novotarije, pa su tako i Savoviću tražili da odseče ofarbani pramen, ali su oduvek košarkaški treneri na ovim prostorima imali posebnu auru i autoritet, a neretko su i sami bili avangarda u svom poslu. Poput onih zanimljivih profesora koji od svog predmeta stvore životno interesovanje kod učenika.

Žarko Puhovski je, ako je jugokošarka bila SFRJ, Tita video u profesoru Aleksandru Nikoliću, koji uz Boru Stankovića, Nebojšu Popovića i Rašu Šapera čini četiri oca košarkaške nacije.

„Baš takav je bio Profa, sa velikim P“, kaže za Nedeljnik Miroslav Muta Nikolić, verovatno najbolji pomoćni trener reprezentacije svih vremena (pored ostalog). „Aleksandar Nikolić je naš košarkaški otac. Pored toga što je imao svoju filozofiju igre i filozofiju rada sa igračima, on je stvarao trenere. Nije odbijao da bude mentor, da pomogne mladim trenerima i tako ih je oblikovao. Bio je mentor Subotiću, Tanjeviću, Obradoviću, Maljkoviću… Mi mladi smo učili od njega dok je trenirao Partizan, dolazili smo na treninge, a on se trudio da razgovara sa svima.

Ipak, ja pamtim jednu anegdotu van parketa. Našli smo se na moru igrom slučaja Šakota i ja sa suprugama i Profa u istom hotelu. Sednemo da igramo karte i on kaže meni i Šakoti: momci, postoje dva pravila da biste bili dobri treneri – morate da znate da igrate preferans i da pijete piće. Bez toga nema trenera“, priseća se Nikolić razgovora sa Profesorom.

Aleksandar Nikolić je i u Jugoslaviji i u Italiji gde je radio, bio poznat po gvozdenoj disciplini i po velikoj posvećenosti detaljima.

O tome svedoče brojni novinski tekstovi iz vremena kada je radio u Varezeu, ali jedna anegdota sa priprema reprezentacije jasno oslikava sa kakvim je igračima Nikolić sarađivao kada je seo na klupu nacionalnog tima.

On je, kako priča kaže, bio vrlo strog prema igračima, do te mere da mu je Dalipagić jednom prilikom, pola u šali, pola u zbilji, rekao da on „bez igrača ne bi mogao da osvoji titulu evropskog prvaka, a da bi igrači bez njega i mogli“. Kako bi mu napakostili, igrači su znali da tokom trčanja odu iza jednog brega, odrade sve propisane vežbice, a da se zatim u hotelu hvale kako su čitav trening zabušavali.

To zajedništvo u svim prilikama, jedan je od najvažnijih navoja u gvintu naše košarke. I kada se pobeđuje i kada se beži u grad i u svim internim nadmetanjima i dokazivanjima. Kada je među igračima i bilo takmičarskog naboja, od toga je najveću korist imao tim.

To nadmetanje izvuče iz igrača još više. Videli ste kako se Džordan sa svima kladio. Mi smo se kladili da šutiramo sa centra. Od trenera ja, od igrača Divac, Đorđević, Stojaković, Lončar. Mogu ti reći, ja sam dosta i dobijao. Ali bila je jedna situacija, šutiramo svi po pet i ja ubodem četiri. Ostalo još samo da šutne Lončar. I on pogodi svih pet. Da čovek ne poveruje

Muta Nikolić

Legendarna je i priča o situaciji sa Olimpijskih igara u Moskvi. U poslednjoj utakmici grupne faze Brazil ima pola koša prednosti i u poslednjim trenucima Mirza Delibašić dobija dva slobodna bacanja. Pre nego što je šutnuo, Moka Slavnić prilazi i nešto mu šapuće na uvo.

Kada su ga novinari pitali kako je obodrio saigrača u važnom trenutku, Moka im je uzvratio pitanjem: „Odakle vam to da sam ga bodrio? Ponudio sam mu opkladu. Kladio sam se sa njim u 100 dolara da će promašiti jedno od dva bacanja.“ Novinari su ga zatim pitali šta se desilo pošto je Delibašić pogodio oba slobodna bacanja. „Ništa, šta bi se desilo, dao sam mu pare“, odgovorio je Moka.

„Suština i jeste u tom timskom duhu i prijateljstvu“, objašnjava nam Muta Nikolić. „Ti godinama gledaš te igrače i te trenere kako rade i kako žive i čast ti je da nastaviš njihovu priču, da ispoštuješ tradiciju – i kad se igra, i kad se trenira, i kad se karta, i kad se druži.“

On kaže i da su opklade jedna od tradicionalnih stvari među našim košarkašima.

„To nadmetanje izvuče iz igrača još više. Videli ste kako se Džordan sa svima kladio. Mi smo se kladili da šutiramo sa centra. Od trenera ja, od igrača Divac, Đorđević, Stojaković, Lončar. Mogu ti reći, ja sam dosta i dobijao. Ali bila je jedna situacija, šutiramo svi po pet i ja ubodem četiri. Ostalo još samo da šutne Lončar. I on pogodi svih pet. Da čovek ne poveruje.

A kladio sam se i sa ovom novom generacijom, Bogdana sam ubijao. On je pošteno dete – pošto je on NBA igrač, mora da pogodi 10 od 10, a ja 7 od 10. Maltretirao sam ga mnogo, a on i sam mnogo voli da šutira i da radi. Koliko su me ruke bolele samo od toga što mu vraćam loptu. Sličan njemu je bio Danilović. Takvi igrači su retki. Svi ostanu da šutiraju posle treninga da smire organizam, a oni ostaju da rade punom snagom.“

Od gvozdene discipline Profe Nikolića, košarka se razvijala preko Ranka Žeravice koji je uneo kreaciju i improvizaciju. Kao ono kad Moka Slavnić kaže Gomeljskom: „Pukovniče, šta pišete kad ni mi ne znamo šta ćemo da igramo?“

Ta linija od Žeravice nam je dala njegovog pomoćnika Dušana Dudu Ivkovića, koga smo već jednom proglasili „patrijarhom srpske košarke“, a linija od Ace Nikolića Božu Maljkovića i Željka Obradovića kojima je bio mentor, da bi se u reprezentaciji SRJ, koja je 1995. preuzela barjak naše škole košarke, te linije ulile jedna u drugu sa dva kuma, Željkom i Dudom koji su najveći naši košarkaški autoriteti i danas.

Pored osobenosti i timskog duha, predan rad je takođe jedan od važnih faktora.

Često se govorilo o tome da je igračima sa ovih prostora košarkaški talenat deo genetskog sklopa, kao i preciznost u šutu.

Ali su za svaki takav komentar igrači morali da ubace stotine trojki posle treninga kako bi na utakmici sve izgledalo glatko.

Pričao je o tome i Tonino Zorzi, koji je u Veneciji trenirao Dalipagića. „Ja ga pitam zašto ostaje baš posle svakog treninga, a on mene pita: pa je l’ vi mislite da je nama Jugoslovenima urođen dobar šut?“

Kada se mašina jugoslovenske škole košarke (makar prividno) razdelila, u Srbiji i Beogradu održan je neprekinut kontinuitet. Nepotvrđena je glasina da je dobar u preferansu, ali je veoma važnu ulogu u tome imao košarkaški Boža Pub.

Duško Vujošević je godinama, kao trener Partizana, bio na čelu proizvodnog pogona za kvalitetne igrače, a o njegovim metodama rada i posvećenosti postoje brojne anegdote i legende.

Jedna od priča ide ovako: Vujošević je krenuo jedno jutro da prošeta psa i sreo je pred zgradom komšiju. Popričali su nekoliko minuta i pošto je napolju vejalo, ubrzo su se rastali. Kada je komšija posle desetak minuta ponovo prošao tuda u povratku, video je tragove tadašnjeg trenera Partizana. Ali ne tragove cipela. Na gepeku jednog od automobila bili su ispisani krugovi, iksevi i strelice. Izgleda da je Duletu na pamet pala akcija koju nije želeo da zaboravi…

Takva posvećenost imala je i svoju cenu koju su plaćali igrači ako nisu poštovali ono što je Vujošević sa njima pokušavao da izgradi. Na nivou urbane legende su priče o tome da je noć pred utakmicu dolazio kod Bogdana Bogdanovića u stan, a zatim iz njega ispraćao devojku, dajući joj novac za taksi kako bi Bogdan bio odmoran za izazove koji ga čekaju. Ili kada je Tepiću dozvolio da ostane nešto duže u izlasku jer je slavio rođendan, a ovaj napravio saobraćajni prekršaj, pa je morao tramvajem tri meseca da dolazi na treninge, po kazni.

Vujoševiću je lični odnos sa igračima iznad svega. Ponekad i iznad klupskih boja.

Pred jedan davni derbi, crno- i crveno-beli su trenirali jedni za drugima u „Pioniru“ i Vujošević se našao u hali dok su košarkaši Zvezde bili na parketu. Video je kako Milan Dozet šutira, a zatim mu prišao i popričao sa njim o mehanici izbačaja, položaju nogu. Ne da bi ga provocirao, već mu iskreno dajući savete, kao da ih nije čekao derbi kroz nekoliko dana. Kao da nisu bili rivali. Jer i nisu.

Upravo to je suština jugoslovenske i srpske škole košarke. Treneri sa igračima vežbaju i sportske, ali i životne veštine, pa je godinama kasnije osim lekcija o timskoj odbrani, Vujošević učio svoje igrače kako da budu „građani“.

„Dule je kupio najbolje od svih i mnogo je radio na sebi. On je i meni bio trener u Beokomu i sećam se da je on prvi trener koji je otišao u Ameriku na usavršavanje. Išao je više puta tamo, radio, on je vredan čovek i predan je onome što voli. To onda očekuje i od svojih igrača“, objasnio nam je Nikolić.

Iz Vujoševićevog trenerskog šinjela, vođen sličnim košarkaškim postulatima, izašao je i Dejan Radonjić, trener koji je sa Crvenom zvezdom napravio najveće uspehe u modernoj istoriji. Odgovornost prema timu, odbrana, požrtvovanost, potpuna posvećenost, to su principi koji su godinama srpske klubove, iako finansijski inferiorne, činili konkurentnim protiv najmoćnijih timova Evrope.

Okosnica sadašnje reprezentacije i onog tima koji je uspešno vodio Aleksandar Đorđević, upravo je izašla iz ta dva, srodna sistema.

Istina, promenili su se i trendovi. Nekadašnji veliki igrači pratili su u stopu svoje idole, sugrađane, momke koje su imali priliku da gledaju uživo i da od njih kupe košarkaške i sve druge fazone. Novi klinci su dobili još širi prostor i priliku da inspiraciju potraže sa druge strane okeana. Odatle su do njih dolazili snimci Kobija Brajanta i drugih igrača neverovatne radne etike koji su ih, pored trenera sa kojima su radili, inspirisali da rade i svojim radom dođu do najveće scene. I Jokića, koji je mogao da uradi devet sklekova kada je došao u Megu, pa posle par sezona otišao u NBA, i Bogdanovića koga agenti iz obezbeđenja NBA timova proklinju kada ostane da pogodi još koju stotinu trojki posle treninga.

Jedna od priča ide ovako: Vujošević je krenuo jedno jutro da prošeta psa i sreo je pred zgradom komšiju. Popričali su nekoliko minuta i pošto je napolju vejalo, ubrzo su se rastali. Kada je komšija posle desetak minuta ponovo prošao tuda u povratku, video je tragove tadašnjeg trenera Partizana. Ali ne tragove cipela. Na gepeku jednog od automobila bili su ispisani krugovi, iksevi i strelice. Izgleda da je Duletu na pamet pala akcija koju nije želeo da zaboravi…

„Ja tvrdim da mi najviše treniramo. Italijani i Španci rade jedan trening dnevno, a naši igrači su dvaput dnevno na parketu. Kroz taj rad oni rastu. Ali još više od tog rada, mi se izdvajamo po glavi“, tvrdi Nikolić. „Imamo i tu vrstu mentaliteta kao narod da ne volimo da gubimo i da teramo inat. Takvi smo, snaći ćemo se kako god samo da ne izgubimo. Tu nam mnogo pomažu basket podvale. Najbolje fore koje su naši igrači godinama prodavali su pokupljene na basketu. Toga je sve manje jer treneri prave grešku i ne dopuštaju igračima toliko da igraju basket, odmah ih stavljaju u neke svoje šeme i akcije. Ja kad pitam igrače šta je košarka oni najčešće ne znaju da mi kažu. Košarka je, sine, vođenje i dodavanje. A šut? Šut je kao žena. Danas je sa tobom, sutra već ne mora da bude.“

Da se naši igrači izdvajaju po „glavi“ i van terena, pokazao je Dončić pred All-Star utakmicu. Razgovarali smo baš o tome po čemu se igrači sa ovih prostora razlikuju, a onda smo ga iznenadili pitanjem o tome ko su tri najbolja igrača na „ić“ u ovom trenutku.

„Rekao bih da je to Jokić. Hm, ko je još na ’ić’?“

„Ti?“

„Ha-ha, nisam ja još uvek tu. Pored Jokića tu su i Marjanović i Dragić“.

Jedan saigrač u All-Star timu, jedan u Dalasu, jedan u reprezentaciji – Dončić brzo misli i van parketa.

Vreme je donelo nove trendove i u košarci, i u muzici, i u životu igrača. U kalendaru je mnogo više utakmica nego pre tridesetak godina, a nakon treninga, krio komore, masaže, bazena, saune i tuširanja, košarkaše čekaju obaveze oko klupskog Instagrama, imaju odgovornost prema fan bazi tima za koji igraju, moraju biti i društveno odgovorni. Malo vremena ostaje za odlazak u pozorište ili na koncerte. Više ni ploče i gramofoni nisu glavni način za slušanje muzike, iako se uveliko vraćaju u modu. Nove, Spotifaj generacije, svejedno imaju svoje idole i oko tih igrača i dalje, nesmanjenom jačinom titra aura heroja, ali heroja ulice i koševa u kraju. I dalje se jedino košarkaši pojavljuju u spotovima pesama, a novi klinci ih poistovećuju sa svojim muzičkim idolima i idolima pop kulture.

Na putu od vinila do Spotifaja, između dva reketa ostala je i priča o jugoslovenskoj školi i o njoj svedoče i najveći igrači današnjice. Nevažno je to da li su studirali u Americi ili su se još pre puberteta preselili, recimo, u Madrid. Ili sa njima niko nije hteo na basket. Svi oni imaju jedan vic više, jednu foru sa basketa vezanu za pertle. A ako i njih do kraja istroše, ostaje im inat i imaginarna opklada sa svima koji navijaju protiv njih.

I šta će biti posle?

Ništa, uzeće ti 100 dolara.