„Sećam se samo odlaska. Sve je bilo tako dramatično. Taj zvuk. Znam taj zvuk zauvek. Te ljude koji trče levo-desno. Moj brat koji mi čita priču o crvenoj aždaji kako se ne bih plašila. A nikad se nisam više plašila…“
Tako se kneginja Jelisaveta Karađorđević sećala marta 1941. godine kada je njena porodica proterana iz Jugoslavije u osvit Drugog svetskog rata.
Trideset i tri godine kasnije, u oktobru 1974. godine „Njujork tajms“ u rubrici „Crtice o ljudima“, piše o jednom od najvećih glumaca svih vremena Ričardu Bartonu i njegovoj želji da se oženi princezom, da jednu Elizabetu zameni drugom. Jedna Elizabeta je Tejlor, druga je jugoslovenska princeza Jelisaveta, ime koje se u evropskim monarhističkim krugovima na engleskom izgovara poput imena engleske kraljice.
Objavili su i njegovu izjavu: „Venčaćemo se, čim to bude bilo moguće.“
Ali njen život nije bio život princeze. Izgnanstvo u Grčku, internacija u Keniju, život u siromaštvu koji im nije bio predodređen – prekinut odlukom njenog oca, kneza Pavla, da proda delo El Greka kako bi porodica konačno mogla da se skući. A onda smrt srednjeg brata, odlazak tetke i bake – mlada Jelisaveta je od 16. godine svakodnevno bila u crnini nekoliko godina. Ne, to nije bio život princeze, dok nije odlučila da pobegne od svega. Odlazi u Ameriku i gradi karijeru i život koji joj jeste bio predodređen, glamur je bio tu, važni ljudi iz visokog društva su bili tu. Pa čak i taj glumac koji je najmanja stavka u njenoj biografiji. Brak sa Hauardom Oksenbergom, bliskim prijateljem porodice Kenedi, i dve ćerke; potom brak sa Nilom Balfurom, bivšim evroparlamentarcem (između ostalog), sa kojim je dobila sina; pa brak sa bivšim premijerom Perua, sa kojim je počela da popunjava najvažniju prazninu u svom životu. Ne, to nema veze sa tim čovekom – taj brak je uostalom kratko trajao – ali je u tom periodu došla u priliku da poseti Beograd.
Bila je prva iz porodice Karađorđević koja je, tajno, krajem osamdesetih došla. Niko nije znao ko je, nije smela da razgovara na srpskom, čak ni u Interkontinentalu, kad je naručivala kafu.
I od tada je krenula njena borba za povratak njenog oca Srbima, i simbolično, ali i da se njegovi posmrtni ostaci prenesu na Oplenac.
I onda je ponovo došao susret sa crvenom aždajom. Otišla je u Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, i stala pred ikonu koja je posebno značila njenoj porodici.
„Nisam znala zbog čega je ta crkva važna za moju porodicu, ali sam otišla direktno ispred te prelepe ikone na kojoj Sveti Đorđe ubija aždahu… Bila je crvena, baš kao ona o kojoj mi je 27. marta čitao brat. Plakala sam ispred nje, samo sam plakala…“
SPECIJALNA NOVOGODIŠNJA AKCIJA
104 NEDELJNIKA i 12 poklon knjiga po neverovatnoj ceni od samo 11.999 dinara!
52 NEDELJNIKA i poklon knjiga „ISTORIJA 21. VEKA“ za samo 7.999 dinara!
Tagovi
