Jednodnevni građanski rat: Ekskluzivni feljton povodom 25 godina studentskih protesta na Nedeljnik.rs (4)

Uskoro je započela medijska priprema za Miloševićev protivudar. Miting svenarodne podrške bio je zakazan za 24. decembar. Javnost je sa strepnjom očekivala okupljanje Miloševićevih pristalica, smesta nazvano „kontramiting“. Neki su se prisećali kako je rumunski predsednik Ilijesku samo neku godinu ranije poslao rudare da uguše studentski protest u Bukureštu. Misli koje su me obuzimale bile su još mračnije. Baš kao što su francuski revolucionari poredili Luja XVI sa okrutnim tiranima iz prošlosti, a u polunapuštenoj Bastilji videli tamnicu slobodoumnih iz vremena njihovih pradedova, tako je i za mene Milošević bio poslednji izdanak političke loze komunističkih autokrata, koji će, pre nego što padne, učiniti da njegova zemlja ogrezne u krvi svog naroda. Moje mišljenje delili su mnogi. Večno nepoverljivi Čedomir Jovanović od samog početka protesta iz nekih razloga nije spavao kod kuće, a u to vreme prestao je to da čini i Vladimir Dobrosavljević.

Vladimir i ja smo se čak zanosili razmišljajući šta da uradimo ukoliko dođe do zavođenja vanrednog stanja. Dokonali smo o odlasku dela studentskih vođa u inostranstvo. Ipak, budući da nismo imali novca ni političkih ili policijskih veza, sve te zamisli bile su bezvredne. Kako se približavao 24. decembar, naše misli bile su sve crnje.

Dan pred miting na Glavnom odboru pojavila su se razmišljanja da bi toga dana ipak trebalo odustati od okupljanja na Platou i studentske šetnje. Tanja Milovanović, studentkinja Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna, rečita i razborita, a za politiku prilično nezainteresovana devojka, koja je pre nego što je upisala fakultet nekoliko godina sama i od svog rada živela u Londonu, predlagala je da na dan ili dva prekinemo šetnje i zatvorimo se na fakultete. Tvrdila je da bi u slučaju da je Milošević zaista odlučio da silom uguši demonstracije izlazak na ulice bio besmislen i nepotrebno rizičan. Verovala je da bi bolje bilo da, ukoliko zavede vanredno stanje, Milošević bude primoran da zauzme fakultete na kojima mirno protestuju studenti.

Iako je Glavni odbor bio podeljen, naposletku je preovladao stav da treba izaći i organizovati šetnju i toga dana. Milovanovićeva je naposletku u očaju spomenula i potpuno zaboravljenu činjenicu da će 24. decembra, na katoličko Badnje veče, strana diplomatska predstavništva, pa i ministarstva inostranih poslova, biti zatvorena. Jedan od vatrenih članova odbora je na to odgovorio kako će zato ruska Duma biti otvorena.

Skromne su i potsmeha vredne bile naše pripreme za kontramiting. Dobrosavljević i ja smo posetili dekanku i prodekanku Filozofskog fakulteta, izneli smo naša saznanja i nagovestili namere tokom predstojećih dana, zamolivši ih da u slučaju da stvari pođu po zlu pomognu studentima i nastave da im pružaju utočište na fakultetima. Čini se da ih je izuzetno potresao taj gest, za koji smo nastojali da deluje savim poslovno i obično. Svaki funkcioner protesta dobio je tih dana svog zamenika, raskrsnica ispred Pravnog fakulteta određena je kao rezervno mesto za okupljanje studenata ukoliko Plato bude blokiran.

Do večeri Filozofski fakultet je izgledao kao Marsov hram u Rimu posle trijumfa nekog vojskovođe. Desetine transparenata otetih od miloševićevaca bilo je poslagano u Biblioteci Starog veka u kancelariji 559, čuvenom „epicentru otpora“, kako su je tada zvali

Noć pred kontramiting više od stotinu studenata ostalo je na Filozofskom fakultetu. Preporuke Glavnog odbora bile su da se fakulteti pripreme za blokadu. Posle Glavnog odbora, na kome je šef studentskog obezbeđenja Mirjan Antonić (kontroverzni student Poljoprivrednog fakulteta, poznat još i po nadimku koji je svm sebi dao – „Atila Bič Božiji“), dao je jedan od svojih mnogobrojnih besmislenih predloga: da se mesto na kom će se okupiti pristalice režima polije vodom ili uljem. Šef obezbeđenja protesta sa Filozofskog fakulteta došao je te večeri u maskirnoj uniformi sa šumskom šarom i raznobojnim maramama oko epoleta. Pitao sam ga gde su mu šuma i kalašnjikov. Ovako bi u slučaju policijske intervencije bio samo pogodna bokserska vreća za iživljavanje uvek besnih Miloševićevih policajaca. No, dok je mali broj studenata poput mene na fakultet doneo pribor za brijanje, nešto hrane i preobuku, ostali su došli sa pićem.

Nikada nisam video toliko pijanih mladića i devojaka. Pilo se i provodilo čitave noći. Mnogi su mladići tu našli devojke i obrnuto, a pojedini su otkrili i druge čari lumpovanja. Prilično iznerviran zbog bizarne situacije u kojoj sam se našao, treznio sam nekoliko poznanika i poznanica. Jednog sam čak našao kako leži u nesvesti na podu toaleta. Noć sam proveo na dvema klupama ispred Vizantološkog seminara. Bio sam potpuno obučen, a samo sam po navici iz vojske zavio noge u novine. Sutradan sam u sedam ujutro brijući se slušao vesti na radiju koje su bile više nego obeshrabrujuće: policija je bila svuda po gradu. U Beograd je, javili su, pristiglo deset hiljada autobusa! Glavna odredišta bili su im Bulevar kralja Aleksandra, Pravni fakultet i prostor u široj okolini Filozofskog fakulteta. Obilazio sam Filozofski fakultet na kome je skoro sav taj studentski svet spavao dubokim snom.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 514), od 18. novembra

Dvadeset četvrti decembar bio je jedan od najstrašnijih dana koje pamtim. Nebo je bilo sivo, kiša je rominjala čitave noći i jutro je bilo studeno i vlažno. Pored nekoliko hiljada pristalica režima i policije, na trgovima su se od ranog jutra okupljali gnevni građani spremni da ih sve zajedno linčuju. Prve vesti javljale su o sporadičnim sukobima. Izlog na Srpskoj reči (danas kafe Zmaj) u Čika Ljubinoj ulici je bio razbijen. Prilično iznerviran, zamolio sam kolegu sa godine Ljubomira Jankovića da mi pravi društvo i sa velikim znakom člana Glavnog odbora Studentskog protesta na jakni otišao do Trga republike. Jankoviću sam rekao da me izdaleka prati i da obavesti naše ukoliko mi se nešto dogodi.

Prošao sam posred okupljenog mnoštva i u Kolarčevoj se našao sa Jankovićem. Trebalo je samo nekoliko minuta da se moja osećanja u potpunosti promene. Tamo nisu bili okupljene omražene režimske siledžije, ideološki i medijski zatucan svet. Na Trgu republike poput ovaca puštenih među vukove tiskalo se oko hiljadu staraca, starica i sirotinje dovučene iz unutrašnjosti. Na Terazijama je bilo još gore. Videlo se da ih je neko dovezao i ostavio tu, gde i pored svih napora još uvek pokušavaju da sravne izveštaje iz Dnevnika RTS-a i stvarnost koja ih je okruživala. Pošto je i staro i mlado kidisalo na njih, bili su toliko sluđeni da nisu primetili ni mene, a kamoli znak na kaputu. Izuzetak je predstavljao samo jedan visok i krupan čovek sa dugačkim brkovima i crnom kapom od sintetičke vune, koji me je streljao pogledom, a čije je zanimanje odavao crni kabl koji mu je od uha padao ka unutrašnjem džepu šuškave jakne. Na Terazijama su radnici pokušavali da montiraju binu. Kasnije će narod tu binu da obori a radnike rastera, pa će kontramiting biti održan tek predveče. Kod Gradske skupštine sreo sam tadašnjeg portparola JUL-a Ivana Markovića, koji je išao ponosno u lepom i skupom odelu sa sivom rolkom, dok su oko njega neki mršavi Romi nosili istovetne transparente sa likom Slobodana Miloševića.

Kod Narodnog pozorišta sreo sam moju majku koja je tokom čitavog dana lutala gradom. Danas, kada sam roditelj, pitam se kako je tako uspešno podnosila sve što se događalo od početka studentskog protesta. Više od mesec dana dolazio sam kući oko dva sata izjutra, a odlazio sam u vreme kada je ona odlazila na posao

Šetnja je toga dana započela kasnije. Policijske blokade naterale su nas da pođemo Ulicom Vase Čarapića ka Pariskoj, odatle smo skrenuli ka Balkanskoj i produžili dalje u Nemanjinu. Okupilo se toliko naroda da nam je trebalo skoro sat vremena da formiramo kolonu. Nosio sam srpsku zastavu, istu onu koju smo razvili drugog dana protesta na petom spratu fakulteta i poput relikvije je svakodnevno nosili na Plato i u šetnje.

U ovoj prilici zastava je bila jedini znak pomoću koga su na beogradskim ulicama, pritisnutim mnoštvom, mogli da se orijentišu oni koji su bili u koloni. Sećam se kako je prodekanka Filozofskog fakulteta Marica Šuput u jednom trenutku stala ispred mene. Zamolio sam je da stane iza pošto „nema smisla da u slučaju sukoba izginu toliki profesori Beogradskog univerziteta“. Odgovorila je kako nema smisla biti profesor bez studenata. Kolona je nekako naposletku pošla nizbrdo. Prolazili smo pored nepregledne kolone autobusa koje su studenti udarali rukama i nogama, preteći vozačima koji su obično bili sklupčani iza volana. Kolona je u nekoliko navrata bila prekinuta.

Prvi put ju je prekinuo niko drugi do šef studentskog obezbeđenja. Raspustio je obezbeđenje i svima rekao da se sklone sa ulica. Kasnije su ga mnogi optuživali da je to učinio na podsticaj vlasti. Antonić je, inače, bio jedna čudna, nezrela i prilično nasilna ličnost. Jednom prilikom je na Glavnom odboru potegao nož na Čedomira Jovanovića. Nekoliko nas je stalo ispred njega, ali je Jovanović mirno ustao, naredio nam da se sklonimo i onda mu tihim glasom rekao: „Hajde, dođi…“ Antonić je pošao prema njemu, pa se teatralno nakašljao i uhvatio za stomak. Jovanović se prezrivo nasmejao i zapitao ga: „Šta je? Rana iz rata, očekivano…“ Ipak, Antonić i „njegovi ljudi“, kako je nazivao obezbeđenje, koje je činilo sedamdesetak uglavnom nadobudnih i nezrelih studenata prve ili druge godine, i pre su aktivno opstruirali sednice Glavnog odbora, dovodeći do besa nesrećnog Aleksandra Đukića.

Drugi put kolona je prekinuta kod Železničke stanice, da bi se jedva posle dugo vremena okupila u Nemanjinoj ulici. Čini mi se da sam toga dana trčao više nego ikada u životu. Balkansku ulicu sam sve sa zastavom u rukama optrčao tri puta usmeravajući i dozivajući velike grupe studenata koje su se pomešale sa učesnicima kontramitinga, osipale i razilazile na svakoj raskrsnici. Susreti sa Miloševićevim pristalicama bili su vrlo neprijatni. Od Studentskog parka do Železničke stanice uglavnom smo ih sretali kako u grupicama idu prema Terazijama. Svi smo bili veoma uzbuđeni, do nas su već stigle vesti o sukobima na Terazijama i Trgu republike i prvim žrtvama. Kad god bi naišli na pristalice režima, na njih bi odmah nasrnulo dvadeset ili trideset studenata.

Vređali su ih, vikali na njih, pa čak ih i udarali. Prema dogovoru sa Glavnog odbora, studentsko obezbeđenje i članovi Odbora trebalo je da se brinu o bezbednosti šetnje. Očekivali smo da ćemo mi biti ti koji će usmeravati kolonu tako da ne dođe u blizinu policije i Miloševićevih pristalica, kao i da ćemo biti prvi na udaru ukoliko dođe do sukoba. Dogodilo se nešto sasvim suprotno: na kraju smo mi morali da branimo socijaliste od gnevnih studenata. Pre nego što smo formirali kolonu imao sam prilike da razdvajam pedesetak studenata koji su se zatrčali u socijaliste sa Starog grada. Kad su se pojavili sa Miloševićevim fotografijama, njih dvadesetak staraca, starica, čudaka sa beretkama i gotovo smešno našminkanih sredovečnih žena sa šubarama i bundama od lažnog krzna našli su se okruženi mnoštvom koje ih je psovalo i guralo. Nekoliko nas koji smo pokušavali da ih otpratimo ka ulici Zmaja od Noćaja nismo dobro prošli.

Sećam se kako je prodekanka Filozofskog fakulteta Marica Šuput u jednom trenutku stala ispred mene. Zamolio sam je da stane iza pošto „nema smisla da u slučaju sukoba izginu toliki profesori Beogradskog univerziteta“. Odgovorila je kako nema smisla biti profesor bez studenata

Kada smo preko Beogradske ulice naposletku izbili na ulicu 27. marta (danas Kraljice Marije), a odatle preko ulice Džordža Vašingtona i 29. novembra (danas Despota Stefana) stigli do Trga republike, bila je već noć. Policija je razdvajala opoziconare i miloševićevce u Kolarčevoj ulici. Kod Narodnog pozorišta sreo sam moju majku koja je tokom čitavog dana lutala gradom. Danas, kada sam roditelj, pitam se kako je tako uspešno podnosila sve što se događalo od početka studentskog protesta. Više od mesec dana dolazio sam kući oko dva sata izjutra, a odlazio sam u vreme kada je ona odlazila na posao. Svake noći čekala me je sa ručkom, kao da je reč o popodnevu, a ne jutru. U to vreme nije bilo mobilnih telefona tako da nismo mogli da budemo u kontaktu. Što je najgore, medijska hajka na studente tek je bila započela, a svake večeri su je zvali baba i deda ili moj otac da je pitaju kako sam i da li sam stigao kući.

Verovatno je zato i provela čitav taj dan u gradu. Pratila je događaje preko Radio Indeksa, stigla je do mesta stradanja Ivice Lazovića u Knez Mihailovoj, zapamtila je samo da je u lokvi krvi stajala vunena kapa teget boje, skoro ista kao i moja. Posle je bila na Platou, nisu je pistili u zgradu Filozofskog fakulteta, pa je ispred čak upoznala dvojicu ljudi za koje se ispostavilo da su policajci u civilu. Zajedno smo se pridružili demonstrantima u Kolarčevoj, ali sam ja, posmatrajući pojačanja koja su stizala policiji, smatrao za razumnije da se povučemo do ulaza u Kolarčevoj 4, gde je živela jedna moja drugarica. Kada je uskoro počeo prvi juriš policije, jedva smo uspeli da uđemo u tu zgradu. Sa visoke terase stana posmatrao sam policajce koji su zverski tukli uhvaćene demonstrante. Iz pravca Terazija je bleštalo svetlo a videle su se samo hiljade šlemova na glavama policajaca. U daljini, iz pravca Francuske ulice, Trga republike i parka kod Doma Vojske, talasalo se tamno i nepregledno more pristalica opozicije. Čitav grad je bio na ulici. Prema nekim procenama, pristalica opozozicije bilo je četiri ili čak pet puta više nego miloševićevaca. Kontramiting je konačno održan. Na licu velikodostojnika režima video se strah. Slobodan Milošević je rekao čuveno „Volim i ja vas!“ Opozicija i studenti se nisu uplašili, niti su nadjačani na ulici. Naprotiv. Grupa studenata, među kojima je bio i član GO Studentskog protesta sa Elektrotehničkog fakulteta Stanimir Miljković, uspela je kroz podzemni prolaz da se probije ispod same bine. Njihovo skandiranje nisu smele da prekinu uplašene Miloševićeve pristalice, već ih je u prolaz saterao čitav kordon policije. U svom inače neuverljivom govoru Milošević je pokušao da opravda studente. Tvrdio je kako je reč o mladim ljudima koji osećaju nepravde u društvu i imaju iskrenu želju da nešto promene. Ne treba spominjati da je izneo i uverenje kako „njegova reformska politika“ upravo ide u susret tim očekivanjima. Iste večeri, nedaleko od stana mog oca, u kom sam prenoćio, građanin Petar Starčević nije imao sreću da dođe svojoj kući. Negde kod Autokomande, u blizini Ulice vojvode Stepe, ubila ga je grupa kontramitingaša koja se vraćala sa Terazija.

Do večeri Filozofski fakultet je izgledao kao Marsov hram u Rimu posle trijumfa nekog vojskovođe. Desetine transparenata otetih od miloševićevaca bilo je poslagano u Biblioteci Starog veka u kancelariji 559, čuvenom „epicentru otpora“, kako su je tada zvali. Tu kancelariju nam je početkom protesta ljubazno ustupio bibliotekar Goran Piljak. Student istorije Milan S. Milutinović, koji je kao član obezbeđenja Filozofskog fakulteta bio poznat pod nadimkom Ilegalac, doneo ih je petnaest. Sutradan smo, okupljeni kod Bele česme ispred zgrade SANU, nosili Miloševićeve transparente okrenute naopako.

Odmah su počele da kruže glasine kako su hiljade policajaca dovedene u Beograd iz unutrašnjosti. Propaganda je bila tako strašna da se na Filozofskom fakultetu ubrzo našla hitna služba klinike Anlave. Dr Ivanović, inače prijatelj studentskog protesta, odnekud je dobio želju da formira ambulantu na fakultetu. Tokom prve šetnje na raskrsnici Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša susreli smo se sa kolonom džipova i autobusa prepunih policije Prvi susret bio je mučan. Dočekali smo ih kao okupatore, okrenutih leća ili sa uzdignuta tri prsta, a oni su pretili i dobacivali prostote studentkinjama. Narednih pet nedelja trajaće naša igra mačke i miša širom Beograda.