Japan planira da zbog nedavnih događaja oko Tajvana ubrza opremanje raketnim naoružanjem i zaključno sa fiskalnom 2024. godinom u upotrebu uvede arsenal od preko 1.000 raketa dometa oko hiljadu kilometara, pre svega kako bi zaštitio svoje južne teritorije i uspešno reagovao u slučaju da bude uvučen u vojni konflikt oko Tajvana.
Naoružavanje tim sredstvima predstavlja istorijsku prekretnicu za Japan, koji se zbog svog pacifističkog Ustava do sada ustezao od posedovanja (izrazito) ofanzivnog naoružanja.
Vlasti u Tokiju saopštile su prošle nedelje da će Zemlja izlazećeg sunca pokušati da u naredne dve godine u naoružanje uvede više od 1.000 raketa srednjeg dometa koje bi bile raspoređene na zemlji i na moru, uglavnom u arhipelagu Nansei, koji administrativno pripada prefekturi Okinava, prenosi RTS.
To drastično jačanje vojne sposobnosti Japana planira se radi pariranja velikoj udarnoj moći Kineske narodnooslobodilačke armije, za koju (saveznički) američki vojni izvori procenjuju da poseduje oko 1.900 balističkih i 300 krstarećih projektila koji mogu da dosegnu Japan, kao i zbog suprotstavljanja pretnji koja dolazi iz Demokratske Narodne Republike Koreje, koja u svom naoružanju takođe ima nekoliko stotina projektila koji mogu da dejstvuju po ciljevima u Japanu.
Pored toga, dve komunističke zemlje već nekoliko godina rade na razvoju hipersoničnih raketa, koje nisu uključene u taj broj.
Arhipelag Nansei je vrlo razuđen i prostire se u dužini od oko 1.200 kilometara od trećeg po veličini japanskog ostrva Kjušu na severu do malog ostrva Jonagunji, koje se nalazi na samo stotinak kilometara od Tajvana.
Rakete koje Japan planira da uvede u naoružanje u rekordnom roku trebalo bi da imaju domet od oko 1.000 kilometara, što bi u praksi značilo da mogu da pokriju celu Severnu Koreju i dosegnu gusto naseljenu kinesku obalu.
Japanski vrh prvobitno je planirao njihovo uvođenje u stroj za fiskalnu 2026. godinu, ali je zbog zaoštravanja vojnopolitičke situacije u okolini obližnjeg Tajvana odlučilo da ubrza taj proces.
S obzirom na to da su vlasti u Tokiju ranije ove godine odlučile da u narednih pet godina dupliraju izdvajanje za armiju, koje je do sada iznosilo samo jedan procenat bruto društvenog proizvoda, odnosno, između 45 i 49 milijardi dolara godišnje, novac ne bi trebalo da bude problem.
Preostaje, međutim, divovski logistički i tehnički zadatak, jer vojni vrh u Tokiju planira da do projektovanog broja projektila srednjeg dometa dođe delom preradom protivbrodskih raketa kratkog dometa, a delom proizvodnjom novih verzija, što, skupa sa njihovim testiranjem i postavljanjem položaja na udaljenim i slabo naseljenim ostrvima, nije posao koji može jednostavno da se ubrza.
Istorijski događaj
Dok je masovno uvođenje projektila dometa od 1.000 kilometara u naoružanje samo po sebi ogroman iskorak u smislu jačanja vojne moći, ono je za Japan i istorijski i psihološki izuzetno važan događaj, jer te rakete predstavljaju prvo pravo ofanzivno oružje u rukama japanske armije od kraja Drugog svetskog rata, a njihova nabavka definitivni razlaz sa višedecenijskom pacifističkom politikom razvoja i nabavke isključivo defanzivnog naoružanja.
Naime, važeći japanski Ustav, donet 1947. godine za vreme američke okupacije, koji je delo američkih jurista, jasno navodi da se zemlja odriče držanja vojske.
Međutim, trijumf komunističkih snaga u građanskom ratu u Kini 1949. i krvavi Korejski rat, koji je trajao od 1950. do 1953. godine uz direktno učešće Amerikanaca i milionske žrtve, promenili su gledanje Vašingtona, odnosno, američkih okupacionih vlasti u Tokiju na pacifikovanje i demilitarizaciju Japana – one su napustile prvobitni plan da se ostrvskoj carevini dozvoli samo držanje policijskih snaga jer im je iznenada zatrebao vojno snažan Japan koji bi funkcionisao kao brana širenju komunizma u Istočnoj, pa i Jugoistočnoj Aziji.
Taj preokret u američkoj politici, dakle, omogućio je Japanu da ponovo izgradi armiju, ali su, kako bi se bar donekle ispoštovalo slovo Ustava i zadovoljila želja SAD da se Japanu ne dozvoli da ponovo postane subjekt koji bi mogao da ozbiljno ugrozi njenu bezbednost, nametnuta izvesna ograničenja na sposobnost i delovanje nove japanske armije.
Ona tako decenijama nije izlazila iz granica svoje države, a kada se uključila u međunarodne mirovne akcije pod okriljem UN i dalje se maksimalno uzdržavala od upotrebe oružja i angažovala u projektima obnove ratom razorenih područja.
Još važnije, japanske oružane snage sve do danas odricale su se i posedovanja (izrazito) ofanzivnog oružja kao što su rakete srednjeg i dalekog dometa ili nosači aviona.
Za vreme vlade pokojnog bivšeg premijera Šinza Abea, međutim, doneti su zakonski akti kojima je promenjeno zvanično tumačenje ustava, čime je prokrčen put za vojno angažovanje japanskih oružanih snaga i van granice sopstvene države, pod uslovom da je ona „egzistencijalno ugrožena“.
To je učinjeno zbog ogromnog skoka u vojnoj moći suseda Severne Koreje i Kine i u cilju jačanja vojnog saveza sa SAD, koji je do tada odlikovala velika asimetričnost, u smislu da se Vašington bio obavezao da pruži atomski kišobran Tokiju i učestvuje u njegov odbrani i konvencionalnim sredstvima, dok je on, zbog ograničenja koje je nametalo dotadašnje zvanično tumačenje ustava, Amerikancima mogao obećati samo da će im priskočiti u pomoć u slučaju da su njihove snage napadnute na japanskoj teritoriji.
Pošto je vladajuća koalicija Liberalno-demokratske partije i stranke Kometo pod Abeovom premijerskom palicom 2014. uspešno u parlamentu progurala izmenu tumačenja Ustava, sada teoretski postoji mogućnost da u slučaju rata na Tajvanu, koji se nalazi na samo 110 kilometara od najbližeg japanskog ostrva Jonagunji, vlasti u Tokiju proglase da je njihova zemlja egzistencijalno ugrožena, za šta bi osnov, na primer, mogli biti eventualno prekidanje snabdevanja energentima sa Bliskog istoka, ulazak kineskih snaga u japansku ekskluzivnu ekonomsku zonu (EEZ) u blizini Tajvana ili kršenje japanskog vazdušnog prostora.
Veliki interes Japana za status kvo
Japan je suštinski zainteresovan za to da se u Istočnoj Aziji održi status kvo, odnosno, da Tajvan ne dođe pod političku i vojnu kontrolu vlasti u Pekingu, budući da bi to trupe najmnogoljudnije zemlje sveta fizički dovelo u neposrednu blizinu japanske teritorije.
Najpre, uporište na Tajvanu omogućilo bi Pekingu da u potpunosti kontroliše Tajvanski moreuz i nadzire pomorske puteve istočno od tog pacifičkog ostrva, odnosno, pružilo bi mu priliku da ugrozi brodovlje koje naftom, ugljem i drugim sirovinama i robom iz pravca Južne i Jugoistočne Azije snabdeva Japan.
Takođe, Peking osporava legitimitet kontrole koju Japan vrši nad ostrvima Senkaku, koja leže u Istočnom kineskom moru nedaleko od Tajvana i uprkos izrazito maloj površini, strani koja ih drži daju pravo na posed okolnog mora, pod čijim dnom leže velike količine nafte i prirodnog gasa.
Zato je u interesu Tokija da ne samo politički i ekonomski, već i vojno, pre svega informativno i logistički, a onda možda i borbeno, u sadejstvu sa SAD, podrži Tajvan u slučaju eventualnog oružanog sukoba između tog ostrva sa 23 i po miliona stanovnika i matice Kine.
Za angažovanje japanske armije u tajvanskom konfliktu van svoje teritorije u sadašnjim pravnim uslovima bilo bi potrebno najpre učešće SAD, a zatim i zvanično proglašenje egzistencijalne ugroženosti japanske države.
Pojedini komentatori u Zemlji izlazećeg sunca, međutim, ističu da bi, s obzirom na to da je ona zvanično prekinula diplomatske veze s Tajvanom 1972. i priznala vlasti u Pekingu kao jedinog legitimnog zastupnika kineske države i naroda, pozivanje na egzistencijalnu ugroženost u slučaju intervencije matice na Tajvanu bilo formalno-pravno teško odbranjivo, odnosno, neopravdano.
Vojno-politički vrh u Tokiju događaje u Ukrajini vidi kao izraz spremnosti autoritarnih režima da naruše međunarodno pravo i poredak koji bi mogao da inspiriše vlasti u Pekingu da upotrebe silu kako bi promenile status kvo u Istočnoj Aziji u vezi sa Tajvanom.
To, kao i snažna vojna reakcija Kine na posetu predsedavajuće američkog kongresa Nensi Pelosi Tajvanu, utvrdili su odluku vlasti u Tokiju da svojim oružanim snagama omoguće nabavku ofanzivnih sredstava i ubrzali pripreme za njihovo usvajanje i raspoređivanje.
Japan, naime, već više godina radi na preuređivanju svojih nosača helikoptera u nosače aviona, što tehnološki omogućava nabavka američkih aparta pete generacije „F-35B“, koji imaju sposobnost vertikalnog sletanja nalik helikopterima, te poleću uz minimalni zalet od svega nekoliko metara.
Kada za dve, tri godine ti avioni čije pojedine rakete imaju domet i preko 300 kilometara, zauzme mesta na palubama japanskih nosača „Izumo“ i „Kaga“, Japan će imati sposobnost da na eventualni raketni napad odgovori i ofanzivno, udarom na brodove i baze iz kojih dolaze projektili, a ne prosto pasivno, pokušajem da obori nadolazeće projektile sa zemlje ili mora, kako je to do sada bio slučaj.
Zato, ako dalekoistočna carevina iskoristi najavljeno dupliranje vojnog budžeta da se u narednih par godina naoruža i sa preko hiljadu raketa koje mogu da dosegnu ciljeve u unutrašnjosti dve komunističke države, on će, uprkos neposedovanju sopstvenog nuklearnog oružja, postati više nego respektabilna vojna sila sa snažnom sposobnošću odvraćanja, koja bi svojim eventualnim angažovanjem mogla da bitno zakomplikuje jednačinu nekog budućog sukoba na i oko Tajvana ili na Korejskom poluostrvu.
Tagovi
