Posle godina iščekivanja, konačno su se vratili — ili da kažem, oni su se vratili? U pravom britanskom pub kviz stilu, počnimo pitanjem: Šta je Jamiroquai? Nakon godina provedenih slušajući tribute bendove različitog kvaliteta i gledajući pevače kako pokušavaju da izvedu one legendarne plesne pokrete, konačno sam ponovo imao priliku da vidim original. Veče je počelo energičnim setom DJ-a i producenta Franc Moody, a kada su neopevani heroji, tehničari i članovi ekipe, odradili svoj posao poput tihih, pomalo van forme nindži, scena je bila spremna.
Da li je bilo dobro? Svi odgovori su na kraju. Dok su siluete muzičara izlazile na binu, mogla se osetiti napetost i iščekivanje publike. Sa mog mesta u parteru, bilo je sjajno videti vrlo raznoliku publiku — generaciju Z i milenijalce, od kojih mnogi nisu ni bili rođeni kada je Jamiroquai izdao svoj prvi album Emergency on Planet Earth 1993. godine. Na trenutak sam se zapitao da li sam kupio prave karte. Kao nekom ko voli da pleše, delovalo mi je da se svi odlično zabavljaju. Gledajući oko sebe u delu sa sedištima, pošto su većina publike bili pripadnici generacije X, pretpostavio sam da će samo tapšati i entuzijastično se njihati u stolicama. Ali — nikad ne pretpostavljaj!
Uz tutanj bubnjeva, akord na klavijaturama i svetlosni spektakl koji je bio i futuristički i nostalgičan, stari fanovi su skočili sa svojih mesta kao da su upravo dobili na lutriji. Jedino što nas je sada moglo zaustaviti bila je pauza za toalet. I evo njega konačno. Odeven u belo, sa patikama toliko svetlim da bi se mogle videti iz svemira, pevač sa šeširom je samouvereno izašao na scenu, započevši pesmu (Don’t) Give Hate a Chance. Jay Kay je stigao.
Misli su mi se odmah vratile na sunčane dane vožnje rolera, smeh sa prijateljima u Hyde Parku i plesanje do zore u londonskim klubovima kao što su Ealing Club Boulevard i Hammersmith Palais, koji danas, nažalost, više ne postoje. Iako moje telo i kosa više nisu kao nekad, osećaj i atmosfera bili su sveži kao i tada. Zapitao sam se da li se ovako osećao Marty McFly, samo što umesto DeLoreana, mi smo bili u dvorani Stadthalle u Beču sa 10.000 mesta, a sat je ovog puta bio podešen na devedesete, sa zvučnicima na maksimumu.
Jamiroquai nije razočarao. Bilo je nekoliko tehničkih problema sa zvukom (ponovo na scenu stupaju nindže) i poneka briga za bezbednost zbog Jay Kay-evog prepoznatljivog šešira u stilu elektro pauna, ali bend i prateći vokali bili su, kako bi Tuco iz Breaking Bad rekao: „Zategnuto, zategnuto.“ Jedino što mi je nedostajalo bili su solo delovi članova benda, koji su očigledno iskusni profesionalci, čineći dobro uvežban nastup nalik opuštenom džemovanju među prijateljima.
Tokom dvočasovnog nastupa, Jamiroquai je izveo niz hitova iz različitih faza karijere, uključujući Seven Days in Sunny June, Little L, Cosmic Girl, Alright i Travelling Without Moving, koji su naterali publiku da skače gore-dole kao jojo. Iako Jay Kay nije skakao kao ranije, uspeo je da održi visoku energiju, uz pomoć činjenice da su svi znali pesme i rado učestvovali.
Odgovori: Jamiroquai jeste i oduvek je bio britanski bend koji kombinuje funk, soul i druge žanrove na visokom nivou. Frontmen Jay Kay napisao je i izvodi klasične crossover hitove koji će se slušati, izvoditi i u kojima će se uživati još dugi niz godina.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 26. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Tagovi
