„Ja ulazim u svlačionicu, a Miha stoji tamo go“, „za Đokovića bih se pobio“, „sudija Kavan je na kraju ispao korektan“: Kad se otvori Aleksandar Mitrović

Nije se Aleksandar Mitrović u poslednjih nekoliko dana provlačio kroz razgovore i novinske tekstove samo zbog toga što niko ne zna kakva je njegova (klupska) budućnost.

Okej, bilo je zanimljivo to što je želeo da ode u Saudijsku Arabiju pa je to – makar tako deluje – propalo jer Fulam nije bio voljan da ga pusti. Okej, zanimljivo je da navijači Intera već pričaju o tandemu „Lautaro-Mitro“ jer je navodno Inzagi izrazio želju da obuče srpskom fudbalu dres Neroazura. Ali ništa od toga nije ni blizu zanimljivo kao kada se Mitrović otvori nekom novinaru. Tu sreću imao je Aleksandar Stojanović u svom podkastu.

Mitrović je još od predigre za Mundijal bio deo Nedeljnikovih velikih priča i istraživanja, uspeli smo da dođemo do insajdera, njemu bliskih ljudi, njegovih trenera iz mlađih kategorija, da saznamo mnoge zanimljive detalje iz njegove karijere – naročito iz faze razvoja igrača i čoveka – ali je gostujući u podkastu „Alesto“ Mitrović otkrio i do sada neispričane priče.

Bio je mali vuk sa velikom intuicijom i strpljenjem lovca. Sada je veliki vuk, spreman da vodi čopor: Neispričana priča o Aleksandru Mitroviću

Od debija za reprezentaciju Srbije i debitantskog gola, postao je jedan od ključnih šrafova nacionalnog tima, a tokom gostovanja u podkastu, govorio je upravo o tom periodu, kada je priključen A timu.

“Nikad to neću zaboraviti. Prvi put ulazim u Sportski centar, vidim tamo Kolarova, Ivanovića, za mene su oni tada bili neki drugi svet. Kažem selektor me zvao. Ulazim ja u onaj hodnik, i kako sam ušao, osetim parfem“, priseća se Mitrović prvog susreta sa Mihajlovićem. „Ceo hodnik miriše na parfem. Dolazim do svlačionice, a Miha u njoj stoji go, istuširao se i prska parfem. Kaže on: “O, ‘de si, mali Mitroviću”. Sve se vidi, meni neprijatno, ne znam gde da gledam, a on priča o meni, sve najlaganije. Kaže mi kako dobro igram i da očekujem uskoro poziv. Došlo mi da ga zagrlim, ali znaš… ha-ha-ha”.

Tako je i bilo – usledio je poziv, ne zagrljaj. Sve ostalo je, što kažu, istorija.

“Miha je bio jedan toliko pozitivan čovek, pun samopouzdanja. Zove me pre te utakmice u kancelariju, i kaže mi: “Ti ćeš da počneš.” Ja mu vidim u očima da veruje u mene. I ništa, krene utakmica, ja gazim, ono moje, na krv i nož. Šansa jedna, šansa druga, vidim ja da me hoće, da sam ušao lepo. Primamo gol, a posle toga, sećam se kao juče da je bilo, Hrvati prave faul, Sulejmani izvodi, i ja skačem, udaram glavom, ona me pogađa u rame i odlazi u gol.”

Od tog momenta Mitrović nije samo bitan igrač za reprezentaciju nego i simbol. Simbol upravo toga o čemu je govorio – gaženja na svakoj utakmici, borbe na krv i nož i što je najvažnije golova.

Tokom gostovanja kod Stojanovića, napadač Fulama govorio je i o jednom drugom „nacionalnom simbolu“. O sportisti kome se divi.

“Vidi, ja sam u Engleskoj za Đokovića spreman da se pobijem. I bio sam par puta na ivici“, rekao je Mitrović u svom fazonu. „Sećam se kad je igrao ono finale protiv Federera na Vimbldonu, bila je frka. Na kampu nas 30 igrača i ceo staf, njih 28 za Federera, samo ja i jedan Španac (golman) za Novaka. Oni tu krenuli nešto da prozivaju, i meni počne da “kuva”. I sad kad neko nešto loše kaže o Đokoviću, ja sam spreman da se pobijem! Volim ga kao brata, to je bre, čoveče… ne znam reč kojom bih ga opisao. Dobar čovek, ljudina, vrhunski sportista, a oni mu kao uvek nešto nalaze. Evo i sad se iznerviram kad pričam.” 

Prethodna sezona Aleksandra Mitrovića počela je na odličan način (dva gola Liverpulu) i u tom ritmu Mitrogol je nastavio da igra mesecima. Bio je često na pravom mestu i Fulamovi dobri rezultati često su bili logična posledica njegove igre.

Ali je jednim povratkom na godine kada glava nije bila ovako uporna i mirna nego luda, sve zakomplikovao. Naravno, govorimo o odgurivanju Krisa Kavana i crvenom kartonu protiv Mančester junajteda, kartonu koji ga je osam utakmica držao van terena.

Ne deluje Mitrović baš kao čovek kojeg je teško izbaciti iz takta, ali kaže da mu ta – verovatno svima nam omrznuta – sudijska nekonstantnost pri donošenju odluka posebno brzo i lako palji fitilj.

“To mi se desilo protiv Mančestera. On je svirao penal, i sve je to okej, ali nije morao dati crveni karton. Takva su pravila, ako nenamerno igraš rukom ne možeš dobiti crveni karton, a njemu (Vilijanu) je ruka bila uz telo. Ali onda on, po mom mišljenju pod pritiskom publike i svega, daje crveni i penal. Da je dao žuti i svirao penal, okej. Tu sam ja “prebacio”. Ja sam samo hteo da mu objasnim, ali se on onda okrenuo, i to me izbacilo iz takta. Posle toga smo se mi naravno čuli, bilo mi je jako bitno da mu kažem kako to nije bilo ništa lično, i on je to prihvatio i razumeo. Stvarno je ispao korektan.”

Dok čekamo da vidimo koja je Mitrovićeva sledeća destinacija, on nas je još jednom podsetio koliko je drugačiji.