Otkako postoji internet, postoji i nešto što se zove „Rule 34“. Nezvanično pravilo broj trideset četiri, ukratko, kaže da ako vam nešto, bilo šta, ma najluđe moguće, pada na pamet, postoji i seksualni prikaz toga na internetu.
E pa, „Tiger King“, dokumentarna Netfliksova sedmodelna serija o kojoj priča ceosvet, televizijski je ekvivalent „Pravila 34“. Samo bez pornića. Okej, bez previše eksplicitnog pornića.
Egzotične životinje? Tu. Poligamija, prostitutke, homoseksualci? Naravno. Trka za predsednika? Pobogu. Rijaliti šou? Kako bez toga. Kandidatura za predsednika? Oružje, bombe, samostreli? Zatvor? Presude na milion dolara? Rasizam? Ima još. Internet ratnici? Pravi ratnici? Guru koji osniva seksualni kult u koji uvlači jedva punoletne devojke? Tetovaže? Droga? Mnogo droge? Optužnica za pokušaj ubistva?
Ništa, baš ništa ne nedostaje u „Kralju tigrova“.
Ako probamo da sažmemo u nekoliko rečenica, „Tiger King“ je priča o Džou Šrajbvogelu, Oklahomi i Sjedinjenim Državama, poznatijem kao Džo „Egzotik“, jednom sasvim neobičnom čoveku s „tarzankom“ koji poseduje strast prema kantri muzici, popularnosti, životinjama i, kako tvrdi, najveći privatni zoološki vrt na svetu. Džo zarađuje tako što naplaćuje karte posetiocima koji, opet, mogu da maze bebe tigrova, lavova, risova i ostalih velikih mačaka (tu su i aligatori, slonovi i majmuni, bez brige), što se nikako ne sviđa njihovim zaštitnicima, a pre svega izvesnoj Kerol Baskin, koja vodi rezervat za ugrožene životinje na Floridi. I koja je možda, samo možda, ubila svog muža, nahranila njime tigrove i počela da troši njegove milione. I preudala se. I oblači se samo u tigrasto.
Njihov međusobni rivalitet predstavlja ne toliko lajtmotiv, koliko onu malu grudvu iz koje nastaje lavina. Zaplet bi se možda i mogao prepričati – ostavićemo to, recimo, za neki praznični broj Nedeljnika – ali bi nedužnom slušaocu sve izgledalo toliko preterano, kao najgora kombinacija rijalitija, latinoameričke sapunice i bolivudske produkcije. Samo što se stvarno desilo, i sve je, u prethodnih osam godina, koliko je prošlo otkako su Erik Gud i Rebeka Šejklin sasvim slučajno čuli za Džoa Egzotika.
Neko bi rekao da postoji mnogo simbolike u tome da je dobar deo čovečanstva opčinjen serijom o zarobljenim divljim životinjama baš kada smo svi naterani u svoje (mnogo bolje opremljene) kaveze, te da možda „Tiger King“ u nekom drugom vremenu, sa svakodnevnim brigama, sa fudbalom na televiziji, sa festivalima i Vimbldonom kojima se treba radovati, ne bi bio toliko popularan.
Ali takav neko nikada nije proveo makar petnaest minuta uz ovaj „true crime“ dokumentarac koji ruši sve tabue i televizije i života.
Bilo je i ranije dokumentaraca koji su postali toliko popularni da se o njima pišu radovi i snimaju podkasti, i upravo će Netfliks postaviti standarde sa „Wild Country“ isa „Making a Murderer“. Ali nijedan nije, valjda, toliko govorio i o nama, o bizarnostima s kojima živimo, o socijalnoj i ličnoj patologiji, o kulturi megalomanije i manijaka koji ne prezaju ni od čega samo da bi dobili svojih pet minuta slave, o vremenu u kojem se polako brišu granice između realnosti, mašte i košmara.
Ukratko, u „Kralju tigrova“ nećete navijati ni za koga, ali nećete moći da se odvojite od ekrana. Kada se ovih skoro sedam sati kvalitetnog TV programa završi, poželećete još (a još ćete i dobiti, pošto će uskoro biti prikazana još jedna epizoda, dok kreatori serije najavljuju da će nastaviti da se bave Džoovom sudbinom. Poslednja informacija, tako, kaže da je gospodin Egzotik u zatvoru možda zakačio koronavirus…).
U svemu, naravno, ima i mnogo istine, i to je ono što ostaje upečatljivo čak i ako uspete da zaboravite na likove kojima nedostaju zubi, ruke ili zdrav razum. To je činjenica da se u ovom trenutku u zarobljeništvu širom Amerike nalazi više velikih mačaka – neke procene kažu možda i dvostruko više – nego što ih ima u prirodnim staništima.
Tagovi
