Kada je u pandemiji počela školska godina, mnogi su brinuli o tome kakve će posledice učenje na daljinu ostaviti na društvene veštine dece.
Ali šta je sa odraslima? Čini se da i punoletni ljudi koji nemaju kontakt sa drugima mogu da postanu nespretni u društvenim interakcijama. Istraživanje o ljudima koji su proveli duže vreme u izolaciji pokazuje da su društvene veštine poput mišića, koji atrofiraju ukoliko ih ne koristite. Oni su govorili da su anksiozniji, impulsivniji, nespretniji i netolerantni.
Psiholozi i neuronaučnici kažu da se nešto slično događa usled pandemije. Znakovi su svuda: ljudi dele previše stvari na Zoomu, reaguju prenagljeno na ponašanje sagovornika, žude za kontaktom sa drugima, ali onda ne uživaju u njemu.
„Prva stvar koju moramo da shvatimo je da za ovo postoje biološki razlozi“, kaže Stefani Kaćopo, ekspertkinja za dinamiku mozga sa Univerziteta u Čikagu. „To nije nikakva patologija ili mentalni poremećaj.“
Čak i najintrovertniji među nama, napominje ona, napravljeni su tako da traže društvo. To je evolutivni imperativ, jer istorijski gledano, bezbednost je stizala sa masom.
Tako, kada nas isključe od drugih, naši mozgovi to interpretiraju kao smrtnu pretnju. Osećaj samoće ili izolacije jednako je biološki signal kao glad ili žeđ. Nemogućnost da se uđe u interakcije sa drugima dovodi do negativnih kognitivnih, emotivnih i fizioloških posledica. Privatnost, posebno ovako nasilna, šalje naše mozgove u režim preživljavanja, a to smanjuje naše sposobnosti da prepoznajemo i da adekvatno odgovorimo na društvene suptilnosti. Postajemo hipersenzitivni.
Neko vas pogleda sa strane i odmah pomislite da se ne sviđate toj osobi. Neki pomalo konfuzan komentar odmah se razume kao uvreda. U isto vreme, osećate se samosvesniji i plašite se da bi neki pogrešni potezi mogli da dovedu do još većeg rizika. Društvene situacije, čak i prijateljski telefonski poziv, postaju nešto što treba izbegavati. Ljudi počnu da se povlače u sebe.
U svakoj međuljudskoj interakciji donosi se veliki broj intuitivnih sudova, interpretiraju se reči, gestovi i izrazi i potom se reaguje na to. Takođe morate da pogodite tajming, pa i da razmislite koliko treba da delite svoje privatnosti, i sa kim.
U normalnim okolnostima, to ste uvežbali toliko da ne razmišljate o tome. Ali kada imate manje vremena za vežbu, te veštine se gube. Umanjeni kvalitet virtuelnih ili interakcija pod maskom samo otežava stvari.
Stručnjaci za izolaciju preporučuju da vodite računa o svojim društvenim veštinama. Kreg Hejni, profesor psihologije sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, upoređuje to sa zatvorenicima: oni koji izađu iz samice i nemaju previše problema su oni koji se druže sa drugim ljudima.
„Zatvorenici koji se duboko povlače u sebe i izbegavaju kontakt sa drugima prolaze najgore“, kaže on.
Zato je važno da se svakog dana odvoji vreme za povezivanje sa drugim ljudima, pa čak i ako to bude uz poštovanje fizičke distance, telefonskim pozivom ili porukom.
Nakon što, malo-pomalo, izađemo iz karantina, ne treba da očekujemo da sve bude kao nekad. Ljudi se menjaju, a nešto toliko značajno kao što je pandemija uzdrma poverenje u sve što su ikada znali. Vrednosti postaju drugačije. Ličnosti isto tako.
Zato imajte razumevanja i za sebe i za druge. I imajte strpljenja za nespretnosti drugih ljudi.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
Vladimir
Poštovana redakcijo mogli bi ste pronaći i tekstove koji govre o pozitivnim stranama izolacije i karantina. Već decenijama se zna da je stres najveća psihička opsasnost i "okidač" za mnoge bolesti tela. Što čovek ima veći društveni život i više interakcija sa drugima to je i više stresa. Karantin, izolacija i rad od kuće su mnogima od nas prijali i čekamo da se uvedu ponovo.