“Izgleda li da radimo uspešno” – o ekstremizmu u političkoj komunikaciji, o gladi i poniznosti: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

“Izgleda li da nešto radimo”, pitao me je u jednom neformalnom razgovoru tada predsednik Boris Tadić. Pomalo je izgledalo kao lapsus pitanje, ali čini mi se da je pre bila projekcija zasnovana na snažnoj veri u uspešnost marketinških kampanja, promocije onoga kako želimo da nas vide, a ne onoga što radimo.

“Izgleda li da radimo uspešno ovo ili ono” postala je dominantna mantra. To je rodno mesto niza veoma opasnih efekata, između ostalog, za potpunu dominaciju lažnih vesti, post-istina, veštačke stvarnosti.

Ovog pitanja sam se setio razmišljajući o ekstremizmu, prvenstveno u političkoj komunikaciji. Često bez ikakvih razloga krene prvo govor na ivici mržnje a onda preraste u govor mržnje, često na ivici pretnje i zastrašivanja koji prelazi u direktne pretnje, koje to nisu jer ih tužilaštvo ne definiše tako.

Pošto nema nekog direktnog motiva za takvu neprimerenu komunikaciju uglavnom na društvenim mrežama, jedino obrazloženje je da se pokaže da izgledamo opasno, da ta naša ostrašćenost bude viđena i dobro ocenjena od strane onih od kojih se očekuju određena priznanja, nameštenja, ili jednostavno očuvanje pozicija. “Izgleda li da sam dovoljno gad?” – mantra ne prestaje ni kada sa druge strane nema mogućnosti za adekvatan odgovor, ni onda kada je reč o onima koji su inače ugroženi, čija je bezbednost već često i kroz društvene mreže opasno narušena, koji su ranjivi na različite načine.

Neverovatna su zatamnjenja razuma kada se zbog proizvodnje impresije o tome “baš sam gadan” razara nečiji život. Ili je reč o novostvorenim obrascima, koji postaju mejnstrim u međusobnoj komunikaciji na svim nivoima.

Ratovi devedesetih legitimilizovali su ovakve obrasce, činili ih dominantnim u kulturi ponašanja. Posle, nije bilo želje da se suočimo sa tom činjenicom i sada imamo različite oblike evolucije te potrebe za nasiljem, u ponašanju, govoru, potrebe za unižavanjem, mrcvarenjem, naročito prema slabijima, onima koji ne mogu da pruže otpor.

Smernost i poniznost poželjna su ponašanja, bar kada je reč o raznim religijskim učenjima koja su deo i naše kulture. Očigledno je da umesto tih vrednosti dominiraju vrednosti veličine, snage, najvećih, najjačih, najopasnijih…

***

Na sastanku Koalicije za dobročinistvo, višedecenijska prijateljica i koleginica govori kako je na proslavi ujakovog rođendana u nedelju glavna tema bila bacanje ogromnih količina hrane, iako se niko od prisutnih ne bavi ovom temom užestručno. Setim se da je tog dana u Blicu objavljen tekst o organizaciji Donorum koja je napravila aplikaciju za doniranje hrane. Tekst je upečatljiv zbog toga što govori o zastrašujućem paradoksu – prema podacima UN, svaki građanin Srbije godišnje baci 35 kg hrane, što nas dovodi do 250 hiljada TONA hrane godišnje koja završi na deponijama širom Srbije. U isto vreme, 9 odsto stanovništva nije u stanju da zadovolji osnovne potrebe, tj. živi u ekstremnom siromaštvu i gladi. To je preko 600.000 stanovnika, od toga je veliki broj dece. Samo 35.000 građana iz ove grupe koristi usluge Narodnih kuhinje.

Postoji niz organizacija koje se bave rešavanjem problema gladi, Banka hrane ne može da realizuje sve mogućnosti jer nema prihoda da organizuje ozbiljnije čuvanje i transport hrane. Organizacija Donorum sa svojom aplikacijom, zbog različitih ograničenja, ne može da poveže individualne građane koji imaju potrebu za hranom sa donatorima. Svima predstavlja veliki problem PDV koji se plaća i na doniranu hranu, zbog čega se oni koji je imaju pre odlučuju da hrani istekne rok i da plate njeno uništavanje nego da je doniraju jer je tako jeftinije. Zar nema bolje ilustracije za nehumanost celog društva koje nekoliko decenija ne može da reši ovaj problem. U Sloveniji slična aplikacija pomaže svima – i donatorima i građanima koji imaju potrebe za hranom, u Hrvatskoj država pravi Banku hrane, u Francuskoj je zakonom zabranjeno bacanje hrane….

U Koaliciji za dobročinstvo smo ovu temu nametnuli za rešavanje kroz vladin Savet za filantropiju, ali još se veoma sporo prave pomaci. Kao da ne postoji svest o tome kolika je glad i siromaštvo u velikom delu populacije. Svojevremeno kada smo u Fondu B92 radili kampanju „Štrajk glađu protiv gladi“ i akciju Hrana za sve kako bi snabdeli narodne kuhinje koje su zbog nedostatka hrane bile zatvorene, doživeo sam da me Boris Tadić verbalno napadne na prijemu na kojem mi je uručen Orden Legije časti zbog toga što nam se podaci o broju siromašnih ne slažu – mi smo koristili podatak UN koji je sličan ovom broju danas, a on je raspolagao podatkom da ih je 100.000 manje. Problem je bio opet u impresiji, u tome kako šta izgleda, a ne u suštini – da postoje gladni kojima moramo da pomažemo. I tada smo imali isti problem: Viktorija grupa je tada poklonila hrane u vrednosti od 600.000 evra. I pristali su da razvezu hranu po narodnim kuhinjama širom Srbije što je bilo još oko 40.000 evra donacije. I onda im je stiglo da moraju da plate i PDV još bar 100.000 evra na donirane proizvode, kao da su ih prodali na tržištu. Do danas se ništa nije promenilo.

Potrebe za hranom rastu, raste broj onih koji žele da pomognu, raste količina hrane koja se baca i uništava, rastu troškovi za uništavanje hrane, raste zagađivanje okoline koje se tom prilikom čini. I ništa se ne menja. Verujem i dalje i činiću sve što mogu da promenimo ovakvu nedopustivu stvarnost vezanu za glad.

Drago mi je da ovo nije samo pitanje organizacija koje se bave ovom temom, već i običnih građana za rođendanskom trpezom.

***

Pandemija kovid19 i svetsko vanredno stanje takođe teraju na promišljanje, promenu ponašanja, više smernosti i poniznosti prema silama koje smo aktivirali da rade protiv nas, uništavajući životnu okolinu, životinjski svet, besomučnim ratom protiv drveća.

Ipak se to ne događa, kao da svakim danom bledi sećanje na ozbiljnost i drastičnost opasnosti. Nedostaju gestovi koji utemeljuju kulturu sećanja, kao što je to uradio Njujork tajms objavljujući na naslovnoj i još tri strane, imena 1 odsto umrlih od pandemije u Sjedinjenim Državama. Svako je naveden sa nekim podatkom koji ga čini drugačijim i po čemu će ga pamtiti.

Pored nekih imena stoje informacije kao što su „sačuvao 56 jevrejskih porodica od Gestapoa“, „zalagao se za prava invalida“, „pilot koji je u 88. godini učio druge da pilotiraju“, „džez pijanista, kompozitor i učitelj“, „pobedio rak, rođen na Filipinima“, „baka koja je uvek bila puna ideja“, „najviše je volela da upoznaje nove ljude“, „žestoki zagovornik prava na obrazovanje“…

Ovo nije sećanje radi samog čina. Ovo je odavanje priznanja konkretnim životima, i upozorenje da moramo menjati sebe i naš odnos prema drugima, prema životu, trajno, kako bi zaustavili ovakve popise. Reagujmo i pre nego što dođe do nekog našeg ili nas samih, kada smo obično spremniji na akciju. Ali onda najčešće bude kasno.

Potrebno nam je mnogo više saosećanja, saučešća, pamćenja i izvlačenja pouka.

***

Danas sam saznao od ljudi iz Catalyst Balkans da je do sada donirano 16 i po miliona evra i da i dalje raste ovaj broj koji je sada već više od polovine donacija u celoj prošloj godini. Ovo je odličan rezultat, ali ubeđen sam da bi još više postigli da smo mogli direktnije da sarađujemo sa Vladom, kroz zajedničko telo za koordinaciju što smo više puta predlagali. Predstavnici nevladinog sektora, udruženja i fondacija veoma teško mogu da dođu do glavnih donosilaca odluka i onda često imamo hrpu nerealizovanih društveno korisnih akcija.

Nedavno je predsednica vlade Ana Brnabić na inicijativu da se otvori debata o problemima u kojima se nalazi demokraija, sloboda govora, medija, izjavila: “Ono što želim da uradim je da kroz vladinu kancelariju napravimo jedan saveti i imamo taj dijalog, ali opet – jedna od tema je sloboda medija, ne znam kako se baš tih sedam NVO bavi slobodom medija”.

Sloboda medija je samo jedan segment aktivnosti u nevladinom sektoru i samo jedna od sloboda, i to elementarna, i svi treba da se bavimo tom i drugim bazičnim slobodama. Ne možemo se boriti samo za jednu slobodu ne vodeći računa o drugim. Očekujem mnogo veću rešenost premijerke za uspostavljanje ovog institucionalnog dijaloga i organizacije za dnevnu komunikaciju, za uključivanje ovog širokog i veoma korisnog sektora društva. Učešće celog sektora u različitim akcijama solidarnosti tokom ove krize se može videti u milionskim odnosima donacija državnim institucijama.

Ne sme se relativizovati pitanjima koje organizacije zaslužuju a koje ne zaslužuju da se sa njima uspostavi komunikacija i da budu uključene. Vlast sama sebi stvara zabunu oslanjajući se na GONGO organizacije (vladine nevladine organizacije), koje su instrumentalizovane i koje isključivo stvaraju privid demokratičnosti i podrške unutar nevladinog sektora.

Ova zamka u koju se stalno upada najparadoksanije se vidi na pitanju opet medija, to mi je nekako najbliže – najveći broj članova komisija koje dodeljuju novac na konkursu za sufinansiranje medija Ministarstva kulture i informisanja, kao i lokalnih samouprava, dolazi iz potpuno nepoznatih ili irelevantnih udruženja i organizacija. Koliko su irelevantne govori činjenica da ni jedna nije uključena u proces pravljenja Medijske strategije.

Na jednoj strani, kada je potrebno legitimizovati proces prema međunarodnim organizacijama, imamo relevantna medijska udruženja i asocijacije u prvom planu, a kada se deli novac za kvalitetne medijske sadržaje, imamo dominaciju udruženja koje nemaju nikakvu težinu i bitnost, osim u preusmeravanju ovih sredstava medijima koji su tek osnovani i koji služe samo za isisavanje novca iz budžeta, dakle svih građana, koji bi morao da bude upotrebljen za poboljšanje medijske scene, informisanje građana, zaštitu i promociju zakonom definisanog javnog interesa. I svake godine sve je više takvih organizacija i njihovih predstavnika bez ikakvih karijera na bitnim pozicijama kada se donose odluke o raspodeli sredstava koja su ograničena, a koja mnogim pristojnim medijima često znače život i očuvanje radnih mesta. Ako se ovako nastavi, samo ćemo nastaviti da padamo na svetskim listama sloboda i demokratije.

Možda bi za početak bio recept da se pokuša napraviti kriterijum i paritet sličan onom koji postoji u Radnoj grupi za pisanje medijske strategija, tako da je logično da se odluke donose konsenzusom a ne preglasavanjem.

Problem je što je i formiranje ovakve Radne grupe trajalo predugo – prelomljeno da ona tako tako izgleda tek kada je 11. aprila 2018. Arlem Dezir, visoki predstavnik OEBS-a za slobodu medija, posetio predsednika Vučića. Tada je prevladala politička volja uz koju se evo, više od dve godine, porađaju strateški medijski dokument i akcioni plan.

Da li je potrebno da se ovde ponovo pojavi neki novi Dezir da bi započeo preko potrebni društveni dijalog o ključnim pitanjima koja dele naše društvo?