Iza njenog projekta na prvoj godini studija stala je Amerika

    0

    Piše: Magdalena Zrnjević, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti, Katedra za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture

    Zovem se Magdalena Zrnjević. Imam 20 godina i studentkinja sam Fakulteta dramskih umetnosti, Katedre za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture. Živim jedan običan studentski život: idem na predavanja i obavezno popijem 2-3 kafe na fakultetu, pa odem sa društvom na kafu kada se  predavanja završe. Šaljem radove u 23:59, a rok je 00:00. Zadrhtim kada neko pomene reči ,,ispitni” i ,,rok”. Nećete me videti u januaru i julu, jer ih provodim kod kuće, nad knjigom, brojeći stotine i stotine strana koje me čekaju da naučim uz obavezni komentar kako život nije fer. I tako već 2 godine. I nije mi teško. Nije mi teško jer volim svoj fakultet. Volim da sednem ispred štale posle predavanja, naručim Slađi kafu i odvrnem muziku sa klasom. Volim kad uđem u 36a u kojoj nema nimalo vazduha. Volim kad dođe leto pa imamo predavanja u kocki. I sigurna sam da svako od nas voli sitne rutine na našim fakultetima koje čine studiranje posebnim i koje ćemo zauvek pamtiti.

    Mama mi stalno govori da, kada neko voli svoj posao, čitav život ništa neće raditi. E, tako se ja osećam. Učim i školujem se ne samo zato što to volim, već zato što hoću da menjam ovaj svet. Da, ja, 20-godišnja studentkinja. Mi. Svi. Naši profesori i profesorke nas uče da je to moguće. I ja verujem u to. I zato je svaki moj projekat usmeren ka tome. Da mi je neko u srednjoj školi rekao da ću na prvoj godini fakulteta sarađivati sa jednim od najeminentnijih beogradskih pozorišta i sa Ambasadom Sjedinjenih Američkih Država, rekla bih mu da nije normalan. Ali eto, to se desilo. Moj prvi projekat na prvoj godini fakulteta, obeležavanje 50 godina od premijere mjuzikla ,,Kosa” u Jugoslaviji pratiće me kroz ceo život. Organizovanje tribine u pozorištu ,,Atelje 212” i izložbe u galeriji ,,X vitamin”, a sve to pod pokroviteljstvom Američke ambasade u Beogradu donelo mi je mnogo iskustva, poznanstava, poslovnih kontakata i lepih uspomena koje ću zauvek pamtiti. Dobro, i stresa, ali za to valjda potpišeš pakt sa đavolom kad odlučiš da se baviš produkcijom. No, od tog trenutka, točak mog života se zavrteo. Mediji su se zainteresovali za događaj, ljudi su mi prilazili i čestitali, čudili se što sam tek prva godina. Dobila sam i poziv na prijem u Američku ambasadu povodom njihovog Dana državnosti.

    Počela sam da shvatam koliko je važno i veliko to što sam uradila. I da shvatam da mi nismo samo mali, nevidljivi, obični studenti, već oni od kojih zavisi budućnost ovog sveta. Oni, koji mogu da ga prekroje po sopstvenim željama i nahođenjima. Oni, koji su, zapravo, jedini bitni.

    Zato sam se prijavila u organizacioni tim Internacionalnog studentskog festivala u Beogradu, ISWiB-a i postala članica PR tima. Radim sa 30 studenata i studentkinja sa različitih fakulteta u Beogradu i zajedno stvaramo stvaramo festival edukativnog karaktera koji okuplja više od 150 ljudi iz celog sveta, a na koji se prijavi više od 500. Zalažemo se za  slogu, jednakost i poštovanje različitosti i osuđujemo diskriminaciju na bilo kojoj osnovi. Učimo o odgovornosti, suočavamo se sa raznim preprekama i nikad ne odustajemo, već ih prevazilazimo. U svetlu trenutne situacije sa globalnom pandemijom bilo nam je jasno da festival u svom standardnom formatu ne može da se održi. Ne, nismo ga u potpunosti otkazali. Promenili smo format: festival se održava u lokalnim okvirima, za naše kolege i koleginice, na otvorenom, uz svo poštovanje propisanih mera. Odgovornost i krizni menadžment. Dve važne lekcije koje sam naučila kako na fakuletu, tako i u praksi, a koje će mi biti posebno značajne u daljoj karijeri.

    Ovo je tek početak. Moj. Vaš. Naš. Ako sam nešto naučila kroz dosadašnji rad, to je da je vredno. Vredno je učiti, raditi i truditi se. Vredne su neprospavane noći. Vredni smo mi. Mi, koji ćemo stvarati društvo ispočetka. Popravljati, dopunjavati, skraćivati.

    Svako od nas je zvezda. Zvezda koja će tek zasijati i koju će univerzum primiti raširenih ruku. Zvezda koja će jednog dana nekome biti vodilja. Zvezda kojoj malo treba da zasija svojim punim potencijalnom.

    A do tada, uživajte, čitajte, pevajte, pišite, gledajte filmove, pravite filmove, đuskajte na koncertima, izlazite, družite se, volite se, ljubite se i ne zaboravite da radite ono što volite. I da ste važni. I vredni. Svako od nas jeste.

    POSTAVI KOMENTAR

    Unesite komentar
    Unesite ime