Oni koji baš ne vole sadašnju vlast u Srbiji nazvaće Mihaela Martensa “omiljenim stranim Vučićevim novinarom” i ukazati na tekstove u kojima je crtao portret sadašnjeg predsednika kao čoveka na kojeg Nemačka može da se osloni, i obrnuto. Oni koji baš i ne mirišu sadašnju vlast u Srbiji naširoko su tamo oko Uskršnjih praznika, neposredno pre samita u Berlinu, citirali intervju Mihaela Martensa sa predsednikom Vučićem kakav bi teško mogao da izađe u nekom srpskom dnevnom listu.

A nedavno je Mihael Martens, dugogodišnji novinar Frankfurter algemajne cajtunga, publicista, i jedno vreme dopisnik uglednog FAZ-a iz Beograda, postao poznat i onima koji sebe smatraju, pa, patriotama. Bilo je to kada je najavio knjigu “Ivo Andrić: U požaru svetova”, koja bi, na nemačkom, trebalo da se pojavi krajem leta. Kontroverze je izazvala najava da će u knjizi biti opisan čovek “koji je išao Hitleru na rođendan i kojeg je zvao Staljin”, što je mnoge navelo da pomisle da je reč o nipodaštavanju Andrića i vezivanju jugoslovenskog nobelovca za nacistički režim.

Copyright: Sueddeutsche Zeitung Photo / Alamy Stock Photo ZABRANJENO PREŠTAMPAVANJE I KORIŠĆENJE

Bilo je dovoljno pogledati korisničko ime Mihaela Martensa na Tviteru (Andrić1961) pa da se shvati da bi to moralo biti daleko od istine. Nije da Martens beži od kontroverzi, čak ni kada govori o Andriću, ali i o zemlji – i državama – koje je Andrić ostavio iza sebe, i svemu onome što se posle Andrića u njima događalo.

Kako je uopšte jedan nemački novinar došao do Andrića? Da li vam je on bio poznat i pre nego što ste došli u Beograd?

Prvi put sam za Ivu Andrića čuo 1991. ili 1992. od nastavnika istorije u gimnaziji u Hamburgu. Andrić nije baš u lektiri za učenike srednjih škola u Nemačkoj, ali taj nastavnik je pomenuo roman “Na Drini ćuprija” kao remek-delo evropske književnosti 20. veka. Iako tada nisam pročitao tu knjigu, nikada nisam zaboravio njegovu preporuku, jer sam voleo tog nastavnika. Onda sam se 1995. kao mladi novinar preselio u Rusiju, naučio da govorim i čitam ruski i počeo da se interesujem za rusku književnost: Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Puškina, Čehova, Harmsa, Platonova… A kada sam 2002. stigao u Beograd, jedna od prvih stvari bila je da se setim preporuke svog starog nastavnika. Pročitao sam “Na Drini ćuprija” i shvatio da je moj učitelj bio u pravu. To jeste jedan od velikih evropskih romana 20. veka.

Iskrivljena interpretacija Andrićevog “Pisma iz 1920” stigla je čak i do najmoćnijeg čoveka na svetu: američkog predsednika Bila Klintona

Mnogi su već “na nož” dočekali i samu najavu vaše knjige o Andriću, a odmah vam je, o istom trošku, zamereno i dovođenje jedne druge nobelovke, Herte Miler, u Beograd. Šta mislite, zašto?

Ne mogu da govorim u ime drugih, ali lično više volim da sudim o nekoj knjizi nakon što je pročitam, ne pre toga. A neki, opet, očigledno veruju da znaju nešto o nekoj knjizi iako je nisu ni držali u rukama. Pa dobro, to govori o njihovom intelektualnom kredibilitetu, ne o mom. Što se tiče Herte Miler, nisam je ja doveo u Beograd, kao što tvrde pojedine novine u Srbiji. Ja sam samo bio moderator diskusije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tokom diskusije, pitao sam je da li i dalje veruje, kao što je 1999. napisala, da je NATO bombardovanje Srbije bilo opravdano. Ona je ostala pri svom stavu da jeste. Iako je ova ocena veoma popularna u Zagrebu, Sarajevu ili na Kosovu, to se naravno nije dopalo srpskoj javnosti. Ali poštujem Hertu Miler što je ostala pri svom stavu čak i u teškim uslovima. Mogla je lako da se izvuče, da kaže da je sve to bilo pre dve decenije i da sada ne želi da govori o prošlosti, već o sadašnjosti. Ali ona nije odstupila, i to je bilo hrabro.

Šta ste hteli da kažete naslovom “U požaru svetova”? Kako se Andrić snašao u tom požaru?

Moj prvi naslov bio je mnogo jednostavniji: “Ivo Andrić. Evropski život”. Pa ipak, moj bečki izdavač mi je rekao da nam treba citat iz nekog Andrićevog dela kao naslov, dok moja ideja može da bude samo podnaslov. Isprva sam se protivio ovome, jer mi se dopadalo ono što sam ja smislio. Ali potom su me marketinški stručnjaci iz moje izdavačke kuće u Beču, Zsolnay, ubedili: Andrić nije preterano poznat na nemačkom govornom području, sigurno ne kao “veliki” dobitnici Nobelove nagrade poput Hemingveja, Tomasa Mana, Kamija, Sartra, Pamuka ili Markesa. To znači da nekako morate da ubedite potencijalne čitaoce biografije da nije gubljenje vremena čitati priču o životu čoveka za kojeg nisu čuli pre toga.

Zato sam razmišljao o tome šta čini Andrićev život toliko posebnim, i došao sam do sledećeg odgovora: bilo je mnogo velikih dobitnika Nobelove nagrade za književnost, ali većina njih vodila je tih život, “vita contemplativa”. Andrićev život, s druge strane, imao je ogroman politički značaj. Sa Prvim svetskim ratom povezan je svojim poznanstvom sa Gavrilom Principom i idejama generacije koju danas nazivamo “Mlada Bosna”. A sa Drugim svetskim ratom vezuje ga to što je bio ambasador Jugoslavije u Hitlerovom Berlinu. Preživeo je dva svetska rata, video je imperije kako se uzdižu i padaju, a u jeku svega toga, stvorio je književnost vrednu divljenja. Priča o njegovom životu je i priča o Evropi u 20. veku. To naslov moje knjige pokušava da kaže. I to je ono što knjiga pokušava da objasni.

Evropa je počela da gori 1914. godine, a ta vatra nije zaista ugašena 1918. Mirovni sporazumi u Versaju i Trijanonu u sebi su krili seme sledećeg rata, na šta nije upozoravao samo američki predsednik Vudro Vilson. Ispod sveg tog pepela tinjao je žar, i čim su zaduvali neki novi vetrovi, požar se ponovo rasplamsao. A Andrić je bio tu sve vreme – ne samo kao puki posmatrač

Nije li “požar svetova” zapravo započeo 1914. godine, kada je Andrić zamalo uhapšen kao pripadnik „Mlade Bosne”, nakon atentata na Franca Ferdinanda?

To je upravo poenta. Evropa je počela da gori 1914. godine, a ta vatra nije zaista ugašena 1918. Mirovni sporazumi u Versaju i Trijanonu u sebi su krili seme sledećeg rata, na šta nije upozoravao samo američki predsednik Vudro Vilson. Ispod sveg tog pepela tinjao je žar, i čim su zaduvali neki novi vetrovi, požar se ponovo rasplamsao. A Andrić je bio tu sve vreme – ne samo kao puki posmatrač već i kao dramatis personae. To njegov život čini jedinstvenim i uzbudljivim.

U intervjuu za Nedeljnik Miljenko Jergović će reći da “Andrić nije mogao postati atentator, jer nije bio takav karakter i temperament, ali ga jesu nosile iste ideje koje su nosile i njih”. Šta je to Andrić video u Principu i drugim pripadnicima „Mlade Bosne”?

Slažem se sa Jergovićem, i drago mi je što je on to rekao, jer ga smatram najdarovitijim piscem bivše Jugoslavije, umetnikom koji zaslužuje da postane sledeći dobitnik Nobelove nagrade s ovih prostora. Andrić i Princip se jesu poznavali, ali nisu bili bliski prijatelji. To bi moglo da bude i zbog činjenice da je Princip bio dve godine mlađi od Andrića, što u tom uzrastu ume dosta da znači. Kao što znate, “Mlada Bosna”, kako je kasnije nazivana, nije bila baš neka kruta organizacija, već više razuđeni pokret koji je ovekovečavao “duh vremena” kod mnogih mladih Južnih Slovena, ne samo u Bosni. Andrić je bio deo tog duha vremena. Ujedinjenje Južnih Slovena (ne računajući Bugare) bilo je njegov životni politički ideal. Ideal koji je preživeo sve političke prevrate i sve pukotine njegovog vremena. Kao mladić, video je da je ujedinjenje Južnih Slovena jedina prilika da ljudi s ovih prostora uzmu sudbinu u svoje ruke i da izbegnu sudbinu igračke velikih sila. Danas znamo da je ta ideja propala – ali iz perspektive jedne mlade osobe 1914. bio je to veoma legitimni koncept. Ali Andrić nije bio Raskoljnikov. On nije mogao i nije hteo da ubije drugo ljudsko biće zarad svoje ideje.

Da citiramo čuveno “Pismo iz 1920”, “Bosna je zemlja mržnje i straha, gde i vrline govore i deluju često mržnjom”. Da li se išta promenilo, u Bosni i na Balkanu, za poslednjih ravno stotinu godina od doba u koje su smešteni ovi njegovi redovi?

Usudio bih se reći da su te Andrićeve reči verovatno najuticajnije, najpogrešnije shvaćene i reči kojima se najviše manipulisalo ne samo iz Andrićevog opusa, već da su jedna od najpogrešnije shvaćenih rečenica u čitavoj istoriji književnosti. Baš iz tog razloga, posvetio sam čitavo jedno poglavlje biografije toj rečenici i političkom uticaju koji je ona imala i koji nastavlja da ima.

Hajde da počnemo od priče: Maks Levenfeld, mladi lekar koji je naratoru Andrićeve priče napisao te čuvene reči o mržnji u Bosni, napušta je iz samo jednog razloga – on ne želi da živi u zemlji koju smatra, na neki način, domovinom mržnje. Ali kakva je sudbina samog Levenfelda? On gine 1938. godine, kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, u Aragonu, kada bombe pogode poljsku bolnicu. “Tako je završio čovek koji je pobegao od mržnje” poslednja je misao u ovoj priči, i može da se tumači kao Andrićev komentar: Maks Levenfeld, čovek koji je pobegao od mržnje u Bosni, strada od mržnje na drugom mestu.

Profimedia

U svom “Pismu iz 1920”, Andrić ni na koji način ne sugeriše da postoji neka posebna “bosanska mržnja”. Naprotiv. On pokazuje da je mržnja univerzalni fenomen čija žrtva može postati ljudsko biće, jednako u Hercegovini kao u Hamburgu, jednako u Bosni kao u Aragonu. Pa opet, postoje drugi pasaži u Andrićevoj književnosti gde mržnja u Bosni nije relativizovana aluzijama na njenu sveprisutnost, na sveobuhvatnu ljudskost. Primere za to nalazimo u “Gospođici”, gde Andrićev narator tvrdi da postoji mržnja koja je jedinstvena za Sarajevo, koju su verske vođe vekovima pothranjivale, a društveni uslovi potencirali. Primer za to postoji i u “Omer-paši Latasu”, i u nekim Andrićevim kratkim pričama.

Ako pogledate celokupna Andrićeva dela, a posebno njegove beleške, jasno je da nije mislio da je mržnja neka posebna bosanska disciplina. Ali ova razlika se ne vidi uvek u njegovim književnim delima. Da li je to bilo iz dramaturških razloga ili je Andrić zaista verovao da je mržnja u Bosni, u njene četiri vere, našla plodno tlo? Na to ne može da se odgovori jasno. Ali treba da imamo na umu da je Andrić negovao filozofski pogled na fenomen mržnje. U “Znakovima pored puta” on piše: “Mržnja i gnev ne uništavaju život, oni ga preobražavaju”. U Andrićevom poimanju, mržnja ima katartičnu ulogu u istoriji: “Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova”, napisao je on. Ovo se savršeno uklapa u njegove stavove o Habzburškom carstvu.

No on ide i dalje: “Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.”

Ali što se tiče priče o mržnji u Bosni iz “Pisma iz 1920”, ona je poslužila brojnim političarima, naučnicima i novinarima da u raznim vremenima konstruišu “svoju Bosnu” – Bosnu koja im je u tom trenutku bila potrebna. Andrićeva priča je primer instrumentalizacije književnosti. To, naravno, nije ni Andrićeva zasluga, ni njegova krivica, već samo pokazuje ono što je Andrić dobro znao i što je i zapisao u “Znakovima pored puta”: čim neki pisac objavi neko delo, on nad njim gubi kontrolu i ostavlja ga na milost drugih. A to su nekada ljudi koji sude o knjizi pre nego što je pročitaju. Ili drugi, koji su je možda i pročitali, ali je nisu shvatili.

Kao diplomata 1941, Andrić se jeste zalagao da Jugoslavija pristupi Paktu. Ne zato što je verovao u fašizam ili nacizam, već jer je mislio da je to jedini način da se spreči nemački napad na Jugoslaviju. Logika je bila jednostavna: ako ne možete da ubijete zver, padnite joj u zagrljaj. To je bio standardni pristup na Balkanu tog doba, ne samo u Beogradu

Kada govorite o političkoj instrumentalizaciji “Pisma iz 1920”, možete li da navedete neke primere?

Rudolf Šarping, tadašnji ministar odbrane Nemačke, objavio je 1999. knjigu “Nećemo okrenuti glavu. Rat na Kosovu i Evropa”. Šarping je bio radikalni zagovornik bombardovanja Srbije. Kako bi dramatizovao srpske zločine na Kosovu i pridobio javnost, tvrdio je da su srpske snage ubijale trudne Albanke, da su im rasporile stomake i pekle nerođenu decu na roštilju. Nije se ustezao ni da uporedi srpske zločine na Kosovu sa Aušvicom. Do dana današnjeg to je najniže dno koje je dosegla postratna nemačka politička retorika. A u knjizi kojom je promovisao bombardovanje Srbije, taj isti Šarping tvrdi da je dugo čitao Andrića. On koristi “Pismo iz 1920” da opravda bombardovanje Srbije tvrdnjom da na Balkanu ima toliko mržnje da NATO jednostavno mora da interveniše.

A ova iskrivljena interpretacija Andrićevog “Pisma iz 1920” najzad je stigla čak i do najmoćnijeg čoveka na svetu: američkog predsednika Bila Klintona. Početkom devedesetih, Klinton je pročitao “Balkanske duhove”, autora novinara Roberta D. Kaplana. Knjiga je veoma površna i krcata klišeima. Kaplan je čak izmislio teoriju da nacizam duguje svoje korene delom i Južnim Slovenima. U Beču, piše Kaplan, “veoma blizu svetu Južnih Slovena, Hitler je naučio da mrzi tako zarazno”. Uprkos ovakvim glupostima (ili možda upravo zbog njih), knjiga je bila veoma uticajna u SAD u to vreme. Klintonovi (i Hilari je pročitala tu knjigu) bili su toliko impresionirani da je Njujork tajms spekulisao da li će čitanje te knjige uticati na američku politiku prema Balkanu. A to se zapravo i desilo. Klinton je rekao svom ministru odbrane Lesu Aspinu da mu je Kaplanova knjiga otvorila oči za duboko ukorenjene uzroke sukoba na Balkanu. Ovo će kasnije dovesti do američke intervencije. A ko je Kaplanov najvažniji svedok za ovu teoriju o drevnoj, navodno biološkoj mržnji na Balkanu? Pa da, Ivo Andrić i njegovo “Pismo iz 1920”. I opet, ovo nam ne nudi nikakav nauk o Andriću, ali govori mnogo o činjenici da književnost može da bude veoma moćna i veoma slabašna u isto vreme.

Posebno kada je njen tvorac mrtav i kada ne može da govori o instrumentalizaciji svojih misli.

Pisci u diplomatiji kao da su bili zaštitni znak Kraljevine Jugoslavije. Tada su se ovim poslom, širom sveta, bavili i Milan Rakić, i Jovan Dučić, i Miloš Crnjanski, Rastko Petrović… Ipak, čini se da niko od njih nije od diplomatije napravio umetnost, niko se nije njome bavio koliko Andrić, već su više bili nagrađeni, ostavljeni da pišu. Zašto je Andrić bio drugačiji? Šta je njemu značila diplomatija, zašto joj se toliko posvetio?

Andrić je bio rođeni diplomata. Miran, oprezan, povučen. On je kroz život hodao na prstima. Sve što je rekao bilo je dobro promišljeno. Više je voleo da prozbori reč manje nego jednu previše. I sem u mladim godinama, kada je svom prijatelju Vojmiru Durbešiću napisao kako sanja da siluje ćerke višegradske sitne buržoazije, nikada nije izgovorio nijednu radikalnu misao. Nije želeo ni da ulazi u javne polemike i prepirke, kao Miodrag Bulatović, Brana Crnčević, Miroslav Krleža ili neki drugi pisci koji su danas potpuno zaboravljeni van svog jezika. To ga razlikuje od drugih pisaca u diplomatskoj službi. Crnjanski je, recimo, bio veliki pesnik, ali politički naivan. Andrić je bio sve samo ne naivan. I bio je veoma lojalan. To su sve osobine koje su ga činile idealnim diplomatom. Neko sa Andrićevim osobinama napravio bi veliku karijeru u bilo kom ministarstvu spoljnih poslova, bilo koje zemlje, bilo kada.

“Musolini, Hitler i Staljin su diktatori, njihovi sistemi su totalitarni i agresivni, zapadne demokrate su kolebljive i neodlučne”, rečenica je koju je napisao za vreme službovanja u Društvu naroda. Kako je Andrić mogao doživljavati Hitlerov rođendan ili, kao što ste napisali u tvitu, Staljinov poziv da ga poseti u Moskvi? Zašto do tog susreta nije došlo?

Taj moj tvit bio je citat iz reklamne knjižice mog izdavača. Ljudi iz marketinga objasnili su mi da su želeli da povežu Andrića sa svim značajnim istorijskim figurama koje je sreo kako bi se knjiga približila čitaocima koji možda nikad nisu čuli za Andrića, ali koji naravno znaju ko su bili Hitler i Staljin. U takvim knjižicama i u tvitovima može doći do pojednostavljivanja, ali to služi da zainteresuje ljude da pročitaju celu knjigu. Da nije bilo tog malog tvita, mi danas ne bismo ni pričali? Ubrzo nakon tog tvita, javili su mi se ljudi zainteresovani da prevedu knjigu na španski i engleski, i ako bi se to dogodilo, bio bih veoma srećan, jer je knjiga najpre i namenjena stranoj publici, koja ne zna mnogo o Andriću.

Što se tiče Hitlerovog rođendana 1939, Andrić je bio pozvan, kao i stotine drugih, ali jeste mu ukazano posebno poštovanje od protokola nacističke Nemačke. To je bilo zbog Hitlerove želje da pridobije Jugoslaviju kao saveznika. O svemu tome pišem u poglavljima posvećenim Andrićevim godinama u Berlinu.

Staljin i Andrić se nikada nisu sreli, ali Andrić jeste bio počasni gost na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1947, a sudeći po članku koji je napisao o tom događaju, verovatno je stajao prilično blizu Staljinu. Bilo je to u vreme kada su odnosi Staljina i Tita bili zvanično i dalje dobri. Andrić je morao da hvali Staljina u tom članku, ali je on to rešio na veoma mudar način. Nije glorifikovao diktatora izravno, već je opisivao entuzijazam i radost na licima ljudi koji su paradirali na Crvenom trgu u trenutku kada ugledaju Staljina. Tako je on mogao da kaže nešto lepo o jednom od najvećih zločinaca u istoriji a da ne mora da laže, pošto je samo opisivao radost njegovih sledbenika. Ovo je tipičan primer kako je Andrić uspevao da se izvuče iz teških situacija, pošto ne treba ni pričati o tome koliko je prezirao ne samo Hitlera već i drugog velikog evropskog zločinca tog doba.

Interesi komunista i Andrića jednostavno su se poklopili 1944. Komunistima je trebala neka viđena figura za njihovu kulturnu politiku, Andriću je trebao izdavač za njegove romane – i bingo!, pronašli su jedni druge. Ovo potvrđuje i Milovan Đilas u svojoj knjizi “Vlast i pobuna”, u kojoj se nalazi jedan od najboljih i najlucidnijih portreta Andrića koji je ikada napisan

Kakav je bio Andrićev odnos sa nacističkom vrhuškom? On je sam pričao da su mu te godine bile najmučnije u životu…

To su uistinu bile najteže godine njegove diplomatske karijere – a i najneuspešnije. Jer njegov glavni zadatak u Berlinu bio je da sačuva Jugoslaviju od rata. To je izgledalo moguće 1939. godine. Naravno, Andrića su špijunirali u Berlinu, a pošto Nemci mnogo vole arhive i arhiviranje, mnogo tajnih izveštaja o Andriću i dalje je pohranjeno u arhivama Ministarstva spoljnih poslova. Iz tih dokumenata možemo da vidimo da je Andrić davao sve od sebe da zadobije poverenje Nemaca. Zvanično nastupajući kao diplomata, govorio je o Hitleru i nacionalsocijalizmu u najvišim tonovima – posebno kada je sumnjao da je njegov sagovornik možda špijun ili je mislio da su negde sakriveni mikrofoni. Ali naravno da njegovo hvaljenje Hitlera kao velikog lidera nije odražavalo njegove prave misli i osećanja. Ono što je zaista mislio vidi se u njegovim privatnim beleškama. Morao je da vodi dvostruki život: danju se smeškao nacistima koje je noću psovao i prezirao. To jeste profesionalna deformacija svakog diplomate, ali je sigurno bilo posebno teško kada vam se desi da ste diplomata u Hitlerovom Berlinu ili u Staljinovoj Moskvi.

Kakav je bio Andrićev život u Berlinu? Kako je dočekao početak Drugog svetskog rata, s obzirom na to da je u aprilu 1939. došao u službu?

Rezidencija mu je bila u luksuznom apartmanu na prvom spratu vile gde se takođe nalazila ambasada Jugoslavije. Ali Andrić nije mario za luksuz. Iz ugla jednog pisca, to su bile najmanje plodne godine njegovog života, jer su mu diplomatski zadaci oduzimali svu energiju i vreme koje je imao. Da je Andrić bio uspešan kao diplomata, da je rat sprečen i da je ostao duže u Berlinu, ko zna, možda nikada ne bismo čuli za nekog dobitnika Nobelove nagrade iz Jugoslavije. Ili bi ime tog jugoslovenskog nobelovca bilo Miroslav Krleža.

Jedan od događaja koji i dalje dele građane Srbije jeste 27. mart 1941. Prema onome što se zna, Andriću se nije dopadalo što se mimo njega vode pregovori Beograda i Berlina o pristupanju Trojnom paktu. Šta je Andrić mislio o tom dogovoru?

Andrića je zaista prevario i zaobišao Danilo Gregorić, novinar koji je služio kao kurir i neka vrsta zlokobnog posrednika između kneza Pavla i Hitlera. Zvanični Beograd nije verovao Andriću. Smatrali su da je čovek Milana Stojadinovića, koji je svrgnut 1939. godine, što je i bio razlog da Andrić postane ambasador u Berlinu. Godine 1941. Andrić je bio besan što je isključen iz tajnih pregovora Nemačke i Jugoslavije. Smatrao je to poniženjem. Ali posle rata se ispostavilo da mu je to možda spaslo život. Svakako je spaslo njegovu karijeru pisca. Sumnjam da bi ga komunisti prihvatili da je igrao značajnu ulogu u pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Kao diplomata 1941, Andrić se jeste zalagao da Jugoslavija pristupi Paktu. Ne zato što je verovao u fašizam ili nacizam, već jer je mislio da je to jedini način da se spreči nemački napad na Jugoslaviju. Logika je bila jednostavna: ako ne možete da ubijete zver, padnite joj u zagrljaj. To je bio standardni pristup na Balkanu tog doba, ne samo u Beogradu. Dolaženjem pod Hitlerovo krilo spasli biste se Musolinijeve ekspanzionističke Italije. I, još važnije, postojala je nada da će Hitler prvo napasti Sovjetski Savez i tamo doživeti poraz, i da će Jugoslavija tako biti pošteđena. Bivši zamenik šefa jugoslovenske diplomatije Ilija Jukić pisao je u svojim memoarima da je hrvatski lider Vlatko Maček često govorio: “Što se Hitler više zaglibi u rusko blato, to će Jugoslavija moći lakše i slobodnije da diše.” Ne znam da li je Maček to zaista tako rekao, ali je to svakako prikladan opis jugoslovenske politike.

Na dodlei Nobleove nagrade, foto Profimedia

Kako je doživeo uskraćivanje domaćinstva neposredno pred 6. april 1941, povratak u Beograd i penzionisanje? Kao olakšanje ili kao kaznu?

Kao jugoslovenski patriota i lojalni diplomata antikomunistički nastrojene Kraljevine Jugoslavije, naravno da je to doživljavao kao najveći poraz u životu. Ne samo zato što Jugoslavija više nije postojala već i zato što mu je postajalo jasno da je to otvorilo put komunistima da preuzmu vlast. Ali kao piscu, to je Andriću pružilo priliku da napokon stvori dela koja su u njemu sazrevala godinama i decenijama. Sovjetski pisac Ilja Erenburg je to dobro rekao u svojim memoarima, kada piše o Andriću: “Mi smo ispisnici, i uvek razmišljam pun zadovoljstva, da, i pun zavisti prema svom savremeniku, koji je u najglasnijim godinama ostao tih i pisao, ostao tih i pisao.”

U “Znakovima pored puta” Andrić piše: “Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo drugo.” Može li se uopšte iz današnje vizure i po današnjim kriterijumima oceniti Andrićeva diplomatska karijera i njegov život i reći šta je bio Andrić?

Ovo je veoma važno pitanje, ne samo kada pričamo o pisanju o Andriću već i o bilo kom biografu. Postoji još jedan dobar citat za ovu temu. Danilo Kiš je rekao: “O mrtvim piscima prolaze svakakve gluposti”. Jedna od najvećih opasnosti za svakog biografa koji piše o ličnosti iz drugog vremena jeste da ne shvati duh epohe koju opisuje. U poslednjih sedam godina, dok sam radio na Andrićevoj biografiji, da bih se relaksirao od posla čitao sam mnoge biografije drugih autora o istorijskim ličnostima, jer sam želeo da shvatim kako su rešavali problem objašnjavanja duha vremena.

Jedan primer koji mi je posebno drag je biografija vođe reformacije Martina Lutera, koju je napisao nemački istoričar Hajnc Šiling. Na prvih 60 ili 80 stranica te knjige, Luter nije u centru pažnje. Šiling umesto toga upoznaje čitaoce sa srednjovekovnim mentalitetom i načinom razmišljanja. On kaže da, ako ne razumete to vreme i njegove vrednosti, nećete moći da razumete Martina Lutera. Čovek našeg doba nada se da će mu smrt biti brza i bezbolna. Za čoveka iz srednjeg veka pak iznenadna smrt predstavljala je jedan od najvećih strahova, jer biste na onaj svet otišli bez poslednje pomasti. A kada je Luter boravio u Rimu kao mladi monah, bio je tužan što su mu roditelji još živi – jer da su bili mrtvi, mogao bi da im pošalje molitve na nebesa, molitve koje bi bile veoma efikasne kada se šalju iz Rima. To je bilo ono u šta su Luter i njegovi savremenici verovali. Morate da znate ovakva verovanja i strahove da biste razumeli ono što je Luter preduzeo kasnije.

Ovo važi za svaki biografiju. Zato je i moj pristup sa Andrićem bio prvo da objasnim vreme, a tek onda čoveka. U prvom poglavlju, Andrić se pominje tek u poslednjoj rečenici. Pre toga pokušavam da odvedem čitaoca u svet nekoga ko je rođen u Bosni 1892. godine. U šta su ti ljudi verovali? Šta su znali, a šta ne? Šta su čitali? Kakve su bile društvene norme toga vremena? Šta je smatrano normalnim, a šta osuđivano kao perverzija? Koje su bile glavne nade i strahovanja naroda? Kojih su se bolesti najviše plašili? Koliko je vremena trebalo nekom da stigne od Višegrada do Sarajeva? I ko je uticao na generaciju Andrićevih roditelja i učitelja, dakle ko je uticao na ljude koji su uticali na Andrića? Ne smemo da zaboravimo da su Andrićevi roditelji pripadali poslednjoj generaciji žitelja Bosne koji su rođeni i vaspitani pod turskom okupacijom, dok je Andrić pripadao prvoj ili drugoj generaciji rođenoj i podignutoj pod austrougarskom okupacijom. Ako ne uzmemo te faktore u obzir, mnoge stvari koje je Andrić kazao, koje je uradio i kojih se uzdržavao ostaće nam nerazumljive.

Jugoslovenska ideja njemu je bila sveta. Postojanje jugoslovenske države bilo je glavni i najvažniji činilac njegovog političkog mišljenja. Da li je ta Jugoslavija bila monarhistička ili komunistička, demokratska ili diktatura, bogata ili siromašna, možda nije bilo potpuno nevažno, ali mu nije bilo na prvom mestu. Jer politički gledano, bez Jugoslavije za Andrića je sve bilo ništa

Tokom rata, Andrić je pisao najznačajnija dela, koja će biti objavljena neposredno po oslobođenju. Jeste li istraživali i taj deo njegovog života, za vreme nemačke okupacije?

Naravno da je period od aprila 1941. do oktobra 1944. bio deo mog istraživanja. Ali što se tiče tog dela njegovog života, ne mogu da dočekam drugi tom knjige Dušana Glišovića “Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh”. U prvom tomu, objavljenom pre nekoliko godina, Glišović je opisao godine od 1939. do 1941, dok bi drugi trebalo da se bavi vremenom do oslobođenja 1944. Ne znam da li će ta knjiga ikada izaći, ali ako bude, mogla bi da nam da bolji uvid u Andrićev život pod nemačkom okupacijom.

Evo jednog detalja koji mi je bio zanimljiv: od marta do avgusta 1943, vozovi za deportaciju sa skoro 50.000 Jevreja iz Soluna prelaze preko Balkana ka Aušvicu i Treblinki. Oni prolaze i kroz Beograd. Iz Prizrenske ulice, gde tada stanuje, Andrić ima pogled na železničku stanicu. Često posmatra šta se tamo događa, što se vidi i u njegovim beležnicama.

Svako ko ovo zna neće moći da pročita pasus iz “Na Drini ćuprija” a da ne pomisli na ovo. To je opis Višegrada kojeg povezuje železnica. Ceo grad slavi. Ali ne Alihodža, muslimanski trgovac staromodnih pogleda i izgleda. On upozorava mladog trgovca koji je vrlo entuzijastičan zbog dolaska voza i svih mogućnosti: “Vozaj se ti, živ bio, vozaj kud god hoćeš, ama sve se bojim da će ti to vozanje jednog dana na nos udariti. Doći će vrijeme pa će te Švabo voziti i tamo gdje ti nije milo i gdje nikad pomislio nisi da ideš.” A ovo je, ponavljam, napisano okvirno u isto vreme kada su vozovi sa deportovanim Jevrejima iz Soluna prolazili kroz Beograd.

Kada sam 2002. stigao u Beograd, jedna od prvih stvari bila je da se setim preporuke svog starog nastavnika. Pročitao sam “Na Drini ćuprija” i shvatio da je moj učitelj bio u pravu. To jeste jedan od velikih evropskih romana 20. veka

Mihael Martens

Da li je i kod Andrića bilo strahovanja da neće biti u dobrim odnosima sa novim, komunističkim vlastima? Šta mislite, zašto su ga komunisti toliko brzo prigrlili da je, dok je rat još trajao, “Prosveta” objavila delo “Na Drini ćuprija”? Zašto im je bio toliko potreban?

Na ovo pitanje možete naći veoma zanimljive odgovore u “Dnevniku jednoga nikoga”, knjizi Branka Lazarevića iz druge polovine četrdesetih. Po Lazareviću, interesi komunista i Andrića jednostavno su se poklopili 1944. Komunistima je trebala neka viđena figura za njihovu kulturnu politiku, Andriću je trebao izdavač za njegove romane – i bingo!, pronašli su jedni druge. Ovo potvrđuje i Milovan Đilas u svojoj knjizi “Vlast i pobuna”, u kojoj se nalazi jedan od najboljih i najlucidnijih portreta Andrića koji je ikada napisan. Andrićeva pozicija u oktobru 1944. nije bila laka. Bio je lojalni diplomata monarhističke Jugoslavije, države koja je progonila komuniste. Naravno, i komunisti su znali za Andrićevu prošlost, da je “klasni neprijatelj”. Ali s druge strane, tokom nemačke okupacije, Andrić je pokazao besprekorno vladanje i principijelno nije objavio niti jedan red. On nije potpisao antikomunistički pamflet koji su objavili Nemci. Ove činjenice komunisti su znali, i tako je njegovo ponašanje tokom okupacije poslužilo kao most koji je mogao da pređe 1944. Uz to, ne smemo zaboraviti ni da je Andrić celog života podržavao ideju Jugoslavije. A posle rata, komunisti su bili jedina politička snaga koja je mogla da garantuje novi jugoslovenski eksperiment.

U obrazloženju Nobelovog komiteta kaže se da je Andrić dobio nagradu za “epsku snagu kojom je opisivao ljudske sudbine iz istorije njegove zemlje”. Da li je to uvek, kako god da se zvala, bila njegova zemlja? Andrić je bio Jugosloven odmalena, da li je ikada dovodio u pitanje to svoje jugoslovenstvo?

Andrić je privatno kritikovao pojedine aspekte Jugoslavije, kako prve tako i druge. Videćete tragove toga u “Znakovima pored puta”. Ali on nikada nije doveo zajedničku državu u pitanje. Jugoslovenska ideja njemu je bila sveta. Postojanje jugoslovenske države bilo je glavni i najvažniji činilac njegovog političkog mišljenja. Da li je ta Jugoslavija bila monarhistička ili komunistička, demokratska ili diktatura, bogata ili siromašna, možda nije bilo potpuno nevažno, ali mu nije bilo na prvom mestu. Jer politički gledano, bez Jugoslavije za Andrića je sve bilo ništa.

Staljin i Andrić se nikada nisu sreli, ali Andrić jeste bio počasni gost na Prvomajskoj paradi u Moskvi 1947, a sudeći po članku koji je napisao o tom događaju, verovatno je stajao prilično blizu Staljinu. Bilo je to u vreme kada su odnosi Staljina i Tita bili zvanično i dalje dobri. Andrić je morao da hvali Staljina u tom članku, ali je on to rešio na veoma mudar način

Koliko je Andrić podoban za nacionalističko prepucavanje oko toga “čiji je pisac”, i da li je to važno ikome sem Srbima, Hrvatima i Bosancima?

Bojko Vasiljev, jedan od vodećih bugarskih novinara, jednom mi je ispričao sledeću šalu: “Hrvati mrze Ivu Andrića jer, iako jeste rođen kao Hrvat, umro je kao Srbin. Srbi mrze Ivu Andrića jer, iako je umro kao Srbin, rođen je kao Hrvat. Bošnjaci mrze Ivu Andrića jer je rođen.” Ovo je preterivanje, naravno, posebno kada govorimo o stavu Srba prema Andriću.

Ali kao i u svim anegdotama, i u ovoj ima makar jedno zrno istine. U svojim razgovorima sa Ljubom Jandrićem, tim Ekermanom njegovih poznih godina, Andrić je bio veoma glasan u kritikovanju svakog nacionalizma u Jugoslaviji. Bio je najstroži prema “svojim” Hrvatima, ali nije poštedeo ni Srbe. “Neki srpski šovinisti pokušali su takođe da me izbace”, kaže on Jandriću jedared, žaleći se da je šovinizam svuda isti, i da uvek ima isti cilj: da se suprotstavi pravoj umetnosti. Andrić citira Getea koji je kazao da ne postoji patriotska umetnost ili patriotska nauka, jer obe mogu da postoje samo kroz slobodnu interakciju među ljudima. “Svi nacionalisti na svetu treba to da znaju! Uključujući i naše!”, citira ga Jandrić.

Gete je dobar primer u ovom slučaju. Da se sutra raspadne Nemačka, da li bi se žitelji Hesena i Tiringije tukli oko toga kome je pripadao, samo zato što je rođen u Frankfurtu, a umro u Vajmaru?

Danas, van “Jugosfere”, pitanje kome Andrić “pripada” zaista nije važno. Za mene kao biografa, sukob o njegovoj naklonosti nije potpuno irelevantan, ali je od sporednog značaja. Andrić je bio dete hrvatskih roditelja iz Bosne, koje je podigla katolička hraniteljska porodica. On je smestio većinu svojih najvećih dela u otomansku Bosnu i uvek je govorio da mu je Bosna emotivna domovina. Ali proveo je većinu svog života u Beogradu, i smatrao sebe srpskim predstavnikom jugoslovenske književnosti. Njegovu odluku treba poštovati. Ali, po meni, pravi kontekst u kojem su se odvijali njegov život i njegova književnost nadilazili su uske nacionalne granice u koje neki ljudi žele da ga smeste.

Što se tiče Hitlerovog rođendana 1939, Andrić je bio pozvan, kao i stotine drugih, ali jeste mu ukazano posebno poštovanje od protokola nacističke Nemačke. To je bilo zbog Hitlerove želje da pridobije Jugoslaviju kao saveznika

Pogledajte samo njegovu biblioteku, koja je očuvana u njegovom bivšem stanu na Andrićevom vencu: tu su knjige na španskom, pored onih na nemačkom i italijanskom, francuske pored ruskih, srpske uz hrvatske i bosanske. Za razliku od većine ljudi koji žele da ga prigrle za svoju naciju, Andrić je govorio šest jezika i poznavao književnost napisanu na tim jezicima. Prebacivao se sa Getea, Stendala, Slovackog, Njegoša, Goje, Gučardinija i Gogolja tako prirodno kao što bi neko uhvatio autobus iz Beograda do Bubanj potoka. Ovo je bio njegov kontekst. Zato njegova biografija nosi podnaslov “Evropski život”.

Mislite li da je Andrić dovoljno čitan i poštovan?

Na Balkanu, ili makar na prostorima bivše Jugoslavije, on se i dalje čita, ali nažalost ne toliko u ostatku Evrope. Kada razgovaram sa mladim Nemcima ili Austrijancima, čak i sa onima koji studiraju slovenske jezike, shvatam iznova i iznova da oni ili uopšte ne znaju Andrića ili ga smatraju prašnjavim, staromodnim piscem iz prošlosti. Nadam se da moja biografija može da pomogne da se to nerazumevanje otkloni. Andrić nije prašnjav niti staromodan. On je moderni klasik. I ima mnogo toga da nam poruči.

4 KOMENTARA

  1. Kad čitam ove komentare, čini mi se kao da njihovi potpisnici nisu ni pročitali članak, a kamoli nešto iz njega razumeli. E u tome je naša tragedija – možda i umemo da čitamo, ali ne umemo da razumemo ono što smo pročitali.

  2. ”Nobelova nagrada i danas, kao i u Andrićevo vreme, donosi dobitniku oko milion evra. On je celokupnu sumu donirao Bosni za izgradnju biblioteka i za kupovinu knjiga. Verovatno zbog poznavanja mentaliteta naroda, najpre je donirao polovinu novca, nakon čega je tražio izveštaje o načinu trošenja para, a onda je donirao i drugi deo.”
    … čitajući ovo dolazimo do odgovora da je i sam Andrić znao nas u dušu, koliko smo pokvaren narod, te je traži0 da mu dostavljaju svaki račun ili fakturu, pečatiran i sl.
    A čuvena naša rečenica ”papir sve trpi!”?
    …sposobni smo da falsifikujemo pored svega i svačega čak i istoriju, a ne obične fakture na potrošnju dobijenog novca za kupovinu knjiga…
    a npismen narode je pokvaren narod, lepo piše u njegovim knjiama…

  3. On je bio diplomats I potpisivao Ono sto su drugi vec odlucili. Kao pisac jedan od najmocnijih na nasim prostorima. Znao je I da ce do ovog Rata u Bosni doci pitanje je bilo samo kada. On nije bio Hitleriv prijartelj to je bas glupo receno a tek za Attentat na Ferdinanda nije on mogao nista promeniti. Mislim da je lako suditi a ne biti upucen bas lako. Upravo Nam zbog toga nista i ne ide.

  4. Mnogi detalji života dobitnika Nobelove nagrade za književnost Ivo Andrić,sa svojim životom,koji je bio buran i na najvišem političkom nivou,je r je bio blizak kako sa Hitlerom,tako i Staljinom,pa je saga o Andriću za neke iznenadjenje,a za načitane i pametne, dobra potvrda o životu nobelovca Ive Andrića.Što se tiče mene lično,ne mogu da mu oprostim Veliki rat,koji je izazvao njegov prijatelj Gavrilo Princip,ni prijateljstvo sa Hitlerom,kod potpisivanja pakta sa Nemačkom.

Comments are closed.