Arhitekta, profesor i istraživač Ivan Kucina jedan je od zagovornika participativnog urbanizma u regionu. U svom radu godinama istražuje procese transformacije gradova Zapadnog Balkana u postsocijalističkom periodu, sa posebnim fokusom na neformalnu gradnju, „bottom-up“ strategije razvoja i modele saradnje između građana, urbanista i institucija.
Njegov profesionalni interes prevazilazi projektovanje objekata – usmeren je ka razumevanju grada kao složenog društvenog sistema u kojem se prostor oblikuje kroz odnose, zajedništvo i aktivno učešće građana. Kroz Školu urbanih praksi, projekte u Savamali i međunarodne obrazovne programe, generacijama mladih arhitekata približavao je ideju da je arhitektura pre svega odgovornost prema zajednici.
Kao dugogodišnji član Mikser tima, na predstojećem festivalu u Novom Pazaru vodiće Urban Lab radionicu i govoriti o etičkoj primeni veštačke inteligencije u dizajnu, a razgovarali smo i o gradovima, participaciji, obrazovanju i budućnosti arhitektonske profesije.
Već godinama se bavite participacijom građana u urbanim procesima – mnogo pre nego što je ta tema postala deo šireg javnog diskursa u Srbiji. Šta vas je na početku privuklo ideji da grad ne sme biti projektovan samo „odozgo“, već zajedno sa ljudima koji u njemu žive?
Pre nego što sam počeo da se bavim participacijom, istraživao sam fenomen divlje gradnje u Srbiji, a kasnije i šire. Devedesetih godina započela je masovna, neplanirana i nelegalna transformacija naših gradova. Danas se procenjuje da u Srbiji postoji oko pet miliona nelegalno izgrađenih objekata – gotovo koliko i legalnih.
Sa grupom prijatelja počeo sam da mapiram procese transformacije Beograda i da pokušam da prepoznam obrasce koji bi nam pomogli da ih razumemo. Kao arhitekte i urbanisti, želeli smo da pronađemo načine da delujemo unutar tih procesa, a ne samo da ih posmatramo sa strane.
Jedan od važnih zaključaka bio je da se javni prostori i zajednički servisi u tim naseljima, koja su nastajala kao skup privatnih kuća bez adekvatne infrastrukture, mogu uspostaviti jedino kroz samoorganizaciju stanovnika. To me je navelo da ozbiljnije razmišljam o ulozi građana u razvoju grada.
Kasnije mi je šestomesečni boravak na Parsons School of Design u Njujorku pomogao da ta iskustva povežem sa širim razumevanjem savremenog grada. Shvatio sam da je grad, baš kao i ta neformalna naselja, promenljiva i nepredvidiva mreža materijalnih resursa, društvenih odnosa, ideja, interesa i ponašanja. U takvom okruženju zadovoljavanje potreba različitih grupa postaje moguće samo kroz aktivno učešće građana.
Na Parsonsu sam imao priliku da upoznam Ezija Mancinia, profesora sa Politecnico di Milano i osnivača međunarodne mreže DESIS (Design for Social Innovation and Sustainability), kao i da naučim metodologije poput Social Action Research i Human-Centered Design pristupa. Kasnije sam ih prilagodio lokalnom kontekstu i povezao sa iskustvima iz Beograda. Prvi participativni projekat bio je obnova Petog parka 2010. godine.
Taj park je u to vreme simbolizovao uspešnu odbranu javnog prostora od privatizacije. Tokom višegodišnje borbe stanara park je bio devastiran, a meni se učinilo da bi upravo proces njegove obnove mogao da pretvori energiju otpora u zajedničko stvaranje. Izveo sam studente sa svog master studija na Arhitektonskom fakultetu među stanovnike tog kraja i tokom dva semestra zajedno smo radili na predlozima za obnovu parka. To iskustvo je pokazalo koliko se kvalitetni prostori mogu graditi onda kada ljudi učestvuju u njihovom osmišljavanju.
Kroz Školu urbanih praksi i brojne inicijative, među prvima ste u Srbiji uvodili pojmove participacije, zajedničkog planiranja i društveno odgovorne arhitekture u praksu. Koliko se danas promenila svest o tome šta zapravo znači „dobar grad“?
Škola urbanih praksi nastala je direktno iz iskustva Petog parka i prilike koja se otvorila kada se Mikser uselio u Savamalu. Jednostavno sam svoj studio sa fakulteta preselio na ulice Beograda i studentima pružio mogućnost da zajedno sa stanovnicima razvijaju projekte za javne prostore.
Ne znam da li sam bio među prvima koji su se time bavili, a iskreno, to mi nikada nije bilo najvažnije. Mnogo je važnije da saradnja između građana, urbanista, investitora i gradske uprave postane normalna, svakodnevna i institucionalno podržana praksa, a ne izuzetak ili alternativa.
Najveća prepreka tome je međusobno nepoverenje. Ono se često namerno održava jer je ljudima koji ne veruju jedni drugima mnogo lakše manipulisati. Zato je izgradnja poverenja gotovo uvek prvi korak svakog participativnog procesa. Za arhitekte i urbaniste to nije jednostavno. Tokom školovanja učimo da grad posmatramo kroz zgrade, ulice i trgove, mnogo manje kroz ljude i njihove odnose.
Investitori prirodno razmišljaju o uvecanju profita, dok gradske administracije često nastoje da im to olakšaju. Zato su prvi razgovori sa građanima za studente često pravo otkriće, tada se ruše mnoge pretpostavke stečene tokom obrazovanja.
Ako želimo da promenimo razumevanje toga šta je dobar grad, moramo najpre promeniti način na koji obrazujemo arhitekte i urbaniste, a zatim i način na koji građanima približavamo mogućnosti da učestvuju u razvoju svojih zajednica. Nažalost, institucionalno u tom smislu nismo odmakli koliko sam se nadao. U nekim aspektima čak smo i nazadovali. Ipak, verujem da upravo mladi, obrazovani ljudi, spremni na saradnju umesto na podele, mogu da pokrenu promene.
Mikser i Savamala svojevremeno su predstavljali neku vrstu alternativnog scenarija razvoja grada – nasuprot modelima investitorskog urbanizma koji su potpuno isključivali građane iz procesa odlučivanja. Kako danas gledate na to iskustvo?
Kada smo došli u Savamalu, ona je bila zapušten deo grada u samom centru Beograda. Nije bilo ozbiljnih razvojnih planova, investitora, niti jasne vizije budućnosti tog prostora.
Upravo zato smo verovali da postoji prilika za drugačiji pristup razvoju grada, takozvani bottom-up model, zasnovan na mreži pojedinaca i grupa spremnih da ulože svoje vreme, znanje i energiju za dobro zajednice.
Kroz radionice, međunarodne programe, saradnju sa univerzitetima iz Švedske, Švajcarske i Nemačke, konferencije i male participativne intervencije pokušavali smo da pokrenemo procese koji bi stanovnike uključili u promišljanje budućnosti svog kraja.
Bilo je mnogo izazova. Nepoverenje je bilo duboko ukorenjeno, a mnogi ljudi nisu mogli ni da zamisle da odnosi među građanima i institucijama mogu izgledati drugačije. Ipak, mislim da je to iskustvo bilo dragoceno za sve uključene, za studente, arhitekte, istraživače, ali i za same stanovnike.
Ja sam tada naučio jednu važnu lekciju: arhitektonski projekat sam po sebi nema moć da aktivira zajednicu ako zajednica već nema određeni kapacitet za zajedništvo. A stvaranje tog kapaciteta prevazilazi granice bilo koje pojedinačne profesije. Za participativnu transformaciju grada potrebna je saradnja mnogo šireg spektra stručnjaka, od ljudi koji se bave mentalnim zdravljem i društvenim odnosima do onih koji se bave fizičkim prostorom.
Da li mislite da su tadašnje inicijative ipak ostavile trag – makar kroz novu generaciju mladih arhitekata i urbanista koji danas drugačije razmišljaju o gradu?
Kroz Školu urbanih praksi prošle su tri generacije studenata, a jedna generacija je i diplomirala na projektima razvijanim u Savamali za Savamalu.. Verujem da je višegodišnji rad u stvarnom gradskom okruženju duboko uticao na njihov način razmišljanja, ne samo o arhitekturi, već i o životu i odnosima među ljudima. Posebno mi je drago što je poslednja generacija nastavila rad Škole i nakon mog odlaska sa Arhitektonskog fakulteta i iz Srbije. Prepustio sam im vođenje programa sa velikim zadovoljstvom. Neki od tih studenata razvili su sopstvene inicijative u drugim delovima grada, dok su drugi nastavili istraživanja na doktorskim studijama u inostranstvu.
Ponosan sam na ono što su postigli.
Kasnije sam sličan pristup nastavio da razvijam kroz međunarodni master program u Dessauu, gde sam imao priliku da radim sa studentima iz celog sveta, vecinom iz zemalja koji cine takozvani Global South. Svi programi koje razvijam polaze od ideje da arhitektura nije samo proizvodnja objekata, već praksa održivog razvoja životnog okruženja. Takav pogled još nije dominantan ni u školama arhitekture, jos manje u profesionalnoj praksi. Ipak, moje iskustvo govori da kada studenti jednom otkriju da arhitektura može da funkcioniše drugačije od ustaljenih modela, veoma retko se vraćaju starim obrascima razmišljanja.
Često govorite o gradu kao prostoru pregovora, a ne dominacije kapitala. Kako pronaći ravnotežu između razvoja grada i očuvanja njegovog društvenog identiteta?
Ne mislim da je identitet grada nešto trajno i nepromenljivo. Naprotiv, on se stalno razvija zajedno sa društvom koje ga stvara.
Grad je proizvod bezbrojnih odnosa koji su se kroz vreme formirali među ljudima, institucijama, ekonomijom i prostorom. Zato ga posmatram kao kompleksan adaptivni sistem. Samo ako razumemo tu složenost možemo pronaći instrumente koji uspostavljaju privremenu ravnotežu između različitih interesa.
Jedan od načina jeste uključivanje građana u razvoj grada. Ali za to nije dovoljna dobra volja; potrebno je stvoriti institucionalne uslove koji to omogućavaju. To podrazumeva promenu modela planiranja i upravljanja urbanim razvojem.
Zanimljivo je da se takvi modeli već mogu videti u praksi samoorganizovanih građanskih grupa i nezavisnih urbanih inicijativa koje preuzimaju odgovornost za javni prostor, kulturu, stanovanje, obrazovanje i informisanje, oblasti koje su često potisnute logikom profita.
Važno je jačati njihove kapacitete i povezivati ih međusobno kako bi takve prakse postale deo šireg društvenog modela, a ne izolovani izuzeci.
U okviru Urban Lab programa Mikser festivala u Novom Pazaru vodićete radionicu participacije sa mladim arhitektama i profesorima. Koliko vam je važno prenošenje metoda saradnje, solidarnosti i zajedničkog promišljanja grada na nove generacije, i da li rad u Novom Pazaru vidite kao nastavak ideja koje ste godinama razvijali kroz Školu urbanih praksi, Savamalu i druge participativne inicijative? Da li upravo gradovi poput Novog Pazara imaju potencijal da razviju humaniji i participativniji model urbanog razvoja?
Ne poznajem Novi Pazar dovoljno dobro, ali sam tokom poslednjih mesec dana, kroz onlajn komunikaciju i pripreme za radionicu, stekao veoma pozitivan utisak o studentima sa kojima ćemo raditi.
Deluju radoznalo, posvećeno i otvoreno za nova znanja, ali i sa velikim poštovanjem prema ljudima od kojih uče. Imam utisak da to proizlazi iz snažnih zajedničkih vrednosti i očuvanih društvenih veza, što predstavlja dobar temelj za participativne procese.
Za radionicu smo odabrali nekoliko javnih prostora u samom centru grada. To su mesta koja su svima dostupna i svakodnevno prisutna u životu građana, ali često ostaju neprimećena ili nedovoljno osmišljena.
Naravno, za četiri dana nije moguće napraviti velike promene. Važno mi je da studenti steknu nova znanja i metode koje će, ukoliko požele, moći da nastave da razvijaju i nakon završetka radionice. Jednako je važno da građani Novog Pazara vide da postoje i drugačiji načini razvoja grada i da oni mogu biti deo tih procesa. U manjim gradovima je često lakše uspostaviti takve veze i procese. S druge strane, nedostajaće nam ono što smo imali u Savamali, vreme. Vreme i svakodnevno prisustvo na terenu ključni su za izgradnju poverenja, saradnje i solidarnosti.
Zato ovu radionicu pre svega vidim kao priliku za učenje i vežbanje metodologija participativnog projektovanja grada.
Za mene Mikser ferstival nikada nije bio samo jednokratni dogadjaj na kojem se predstavljaju gotovi projekti, već kao proces koji ostavlja trag u gradu i nakon što se završi. Njegova najveća vrednost leži u tome što stvara privremenu, ali veoma intenzivnu platformu za razmenu znanja, iskustava i različitih ideja o kulturi grada. U tom smislu, festival je i sam jedan oblik urbanog eksperimenta.
U Savamali je takav pristup tokom godina stvorio prilike za učenje van učionica, za neposredan rad sa zajednicama i za povezivanje lokalnih iskustava sa međunarodnim praksama. Mnogim mladim ljudima upravo su takvi susreti otvorili nove profesionalne i lične puteve. Zato mi je posebno zanimljivo što se deo tog iskustva danas prenosi u Novi Pazar. Ne kao gotov model koji treba preslikati, već kao skup metoda, iskustava i odnosa koji mogu da posluže kao podsticaj za razvoj lokalnih inicijativa. Na taj način festival postaje deo procesa transformacije grada, a ne samo njegov kratkotrajni gost.
U okviru programa Next Gen Design govorićete o etičkoj primeni AI alata u procesu dizajniranja. Arhitektura i dizajn ulaze u period velikih tehnoloških promena. Šta vas u tom razvoju najviše inspiriše, a šta brine? Može li AI, uprkos rizicima poput uniformnosti prostora, hiperprodukcije i gubitka lokalnog identiteta, da pomogne da se arhitektura vrati čoveku ukoliko se koristi odgovorno i etički? I koje će veštine biti najvažnije za mlade arhitekte i dizajnere u vremenu kada AI može da generiše čitave prostorne scenarije?
Od pojave prvih AI platformi podsticao sam studente da ih koriste i da eksperimentišu sa njima. Bilo mi je važno da ne dozvole da novi alati upravljaju njima, već da nauče kako da ih kontrolišu i koriste za proširivanje sopstvenih sposobnosti. Učio sam zajedno sa njima i još uvek učim, jer se AI razvija neverovatnom brzinom. Pratim rasprave o prednostima i rizicima ovih tehnologija i svestan sam da postoji velika razlika između korišćenja AI-ja kao prečice i njegovog korišćenja kao sredstva za produbljivanje ljudskog potencijala.
Moj cilj je da različite AI alate integrišem u različite faze projektovanja, uz jasno razumevanje njihovih mogućnosti i ograničenja. AI ne može da zameni ljudsku svest, savest, iskustvo, empatiju i odgovornost. Nema neposredno iskustvo prostora, proporcija, materijala i života u okruženju koje projektujemo. To su oblasti koje ostaju duboko ljudske. Zato verujem da će se obrazovanje arhitekata i dizajnera postepeno pomerati sa tehničkih veština ka razvoju ljudskih sposobnosti kao što su kritičko mišljenje, imaginacija, etičko rasuđivanje i saradnja.
Zanimljivo je da istovremeno dolazi i do ponovnog vrednovanja ručnog rada i zanatstva. Upravo kroz te aktivnosti uspostavlja se veza između uma, tela, materijala i prostora koju nijedna tehnologija ne može u potpunosti da zameni.
Paradoks AI-ja je u tome što nam pruža priliku da bolje upoznamo sebe i razvijemo svoje potencijale, dok nas istovremeno izaziva da redefinišemo ulogu čoveka u procesima proizvodnje. Ne sumnjam da ce industrija, ukljucujuci i industriju dizajna, nastojati da smanji troskove i ubrza proizvodnju. Za mlade će taj period biti posebno zahtevan. Tradicionalni putevi sticanja iskustva kroz praksu ubrzano se menjaju. Zato je važno da budu generacija koja razume AI okruženje i ume prirodno da deluje u njemu. Upravo zbog toga smatram da je uvođenje AI-ja u obrazovanje neophodno.
Ako biste mladim arhitektama danas mogli da ostavite jednu važnu poruku o budućnosti gradova i njihove profesije – šta bi to bilo?
Gradovi će postajati sve složeniji, međusobno povezaniji i teži za predviđanje. Ako želimo da doprinesemo njihovom održivom razvoju u vremenu neizvesnosti, moramo stalno razvijati sopstvenu sposobnost da razumemo kompleksnost sveta oko sebe. To znači da treba ostati otvoren za nova znanja, nove metode, nove alate i nove oblike saradnje. Arhitektura budućnosti neće se graditi samo kroz projekte i objekte, već kroz sposobnost povezivanja ljudi, ideja i različitih disciplina.
U svom nastavnom radu nastojim da studentima pomognem upravo u tome, jer verujem da se stvarne promene događaju onda kada ostanemo radoznali, spremni da učimo i dovoljno hrabri da preispitujemo ustaljene modele.
Tagovi
