Italijanska demokratija puca po šavovima: “Italijani su odavno izgubili poverenje u svoje političare”

0
EPA-EFE/FABIO FRUSTACI

Otprilike mesec dana uoči izbora, Đorđa Meloni, glavna kandidatkinja postfašističke stranke „Braća Italije“ (Fratelli d’Italia), stupa na pozornicu u Ankoni u pokrajini Marke. Svojim sledbenicima govori sat vremena, a njih se ovoga puta okupilo oko 2.000. Meloni se protivi globalizaciji i kritikuje EU, mada za sada ne poziva na izlazak Italije iz Unije. Ona sebe i svoju stranku proglašava za jedine prave predstavnike Italijana. Kaže da, za razliku od levice, ona govori o aktuelnim problemima ljudi. Trudi se da deluje ozbiljno i odlučno, ali i ženstveno.

Tako je izgledao zvanični početak predizborne kampanje „Braće Italije“, iako su plakati velikog formata s portretom Đorđe Meloni već nedeljama vidljivi u svim italijanskim gradovima. Njihov slogan je „Pronti“ – spremni. Spremni za vladanje.

Samo dan kasnije, i Mateo Salvini iz desničarske Lege krenuo je u svoju predizbornu kampanju – takođe u Markeu, ali u gradu Pezaro. U kašulji zavrnutih rukava Salvini je odgovarao na pitanja novinara, obećavao pravednije poreze, veću bezbednost za građane i radna mesta.

U potrazi za stabilnošću

Obećanje da će se jasno reći „popu pop, a bobu bob“ i da će zemlja konačno dobiti toliko željenu stabilnost – to je ono čime desnica u Italiji želi da pridobije birače u ovoj izbornoj kampanji. I čini se da bi to moglo da im uspe: Braća Italije su trenutno najjača stranka, njihov desni savez zajedno sa Salvinijevom Legom i Berluskonijevom strankom „Forca Italija“ ima dobre izglede da pobedi na izborima u septembru.

Sve to, iako je Meloni u mladosti bila aktivna u jednoj neofašističkoj stranci i nikada se nije ozbiljnije distancirala od fašizma. I mada je Salvini pre nešto više od dve godine, kada je rušio tadašnju vladu nadajući se da će sam postati premijer, tražio od Italijana da mu daju „pieni poteri“ – potpunu vlast. To je jasna asocijacija na fašističkog diktatora Benita Musolinija.

Komplikovan izborni zakon

Sve to ne mora da znači da će se Italija razviti u diktaturu, ako državom bude upravljao desničarski savez – ali pokazuje koliko je u toj zemlji demokratija u krizi. Aktuelni „Indeks demokratije“ britanskog časopisa „Ekonomist“ vidi Italiju kao „nepotpunu demokratiju“.

Na toj listi, svaka zemlja je klasifikovana na osnovu pet različitih faktora – izbornog procesa i pluralizma, funkcionisanja vlade, političke participacije, političke kulture, građanskih prava. Italija je tu na 31. mestu, iza Bocvane, a ispred Zelenortskih ostrva (na toj listi je inače Srbija na 69. mestu, Hrvatska na 56, a BiH na 95. mestu. Na poslednjem, 167. mestu, je Avganistan).

Postoje strukturni problemi zbog kojih su mnogi Italijani skloni jakom vođi na čelu države: izborni zakon toliko je komplikovan da čak ni oni koje to zaista zanima često ne razumeju detalje. Zakon omogućava malim i mikro strankama da uđu u parlament preko koalicionih lista, što dovodi do velike fragmentacije političke scene. Zato se italijanske vlade obično sastoje od više stranaka, nestabilne su i retkost je da premijer na funkciji ostane čitav mandat. To, pak, dovodi do čestih prevremenih izbora.

I još nešto je veoma važno: Italijani su odavno izgubili poverenje u svoje političare. Oni stariji još se sećaju velike korupcijske afere početkom devedesetih koja je zahvatila gotovo sve stranke i srušila kompletan politički sistem u zemlji. „Bunga-bunga“ seks-skandal Silvija Berluskonija poznat je širom Evrope, ali i nakon toga se malo šta promenilo. I poslednjih godina ima dovoljno primera lošeg ponašanja i korupcije među visokopozicioniranim italijanskim političarima. Mnogi ih u zemlji vide kao zasebnu kastu, otuđenu od naroda.

Malo poverenja u medije

Tu je i nedostatak poverenja u medije, koji bi u demokratiji trebalo da kontrolišu politiku: samo 13 odsto Italijana veruje da tamošnji mediji nisu pod uticajem politike, pokazalo je nedavno istraživanje Rojters-instituta i Univerziteta u Oksfordu. U Nemačkoj, recimo, više od 40 odsto građana smatra da njihovi mediji mogu slobodno da izveštaju.

To nepoverenje u Italiji mogla bi da objasni činjenica da je medijski mogul Berluskoni u politici, a da poseduje nekoliko televizijskih stanica i novina, isto kao i praksa da javna televizija Rai menja rukovodstvo prilikom svake promene vlasti.

Desničarske stranke poput Braće Italije ili Lege koriste to nepoverenje: veoma su aktivni na društvenim mrežama gde nude navodno nefiltrirane informacije. S obzirom na to da su Melonini Braća Italije bili jedina velika opoziciona stranka vladi nacionalnog jedinstva dosadašnjeg premijera Marija Dragija, ona se profilisala i tvrdnjom da je Dragijeva vlada bila krajnje nedemokratska, jer se on nije kandidovao na prethodnim parlamentarnim izborima, već je na tu funkciju došao mutnim zakulisnim igrama različitih stranaka.

Taj narativ o nedemokratskoj vladi odvojenoj od naroda Meloni je ponovila i na predizbornom skupu u Ankoni. To da se premijer u Italiji načelno i ne bira direktno, već da se glasa za stranke i liste koje se potom dogovaraju o podeli funkcija, a što znači da je Dragijevo imenovanje za premijera bilo i uobičajeno i potpuno legalno – Meloni svojim pristalicama ne spominje.