“Putovali smo 15 sati, prešli smo 1300 kilometara, ali smo uspeli da izađemo iz Irana”.
Ovako je ukratko izgledao put Branka Katića, fudbalskog trenera koji se u subotu, u trenutku početka rata našao u Isfahanu, nuklearnoj prestonici Irana.
Jedna od prvih bombi pala je upravo na ovaj grad, a Katić u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik kaže da se nalazio na aerodromu, gde je čekao let za Ujedinjene Arapske Emirate (UAE).
Dan pre početka rata, Katić, koji je trener golmana u FK Sepahan, bio je u Teheranu. Njegov tim, inače treećplasirani u iranskoj Pro ligi, igrao je utakmicu u glavnom gradu Irana, Teheranu, protiv dvanaestoplasiranog Pajkana. Rezultat je bio 0:0.
U Isfahan su se vratili u toku noći između 27. i 28. februara.
„Imali smo posle toga četiri dana slobodno i hteli smo, svi stranci, da odemo negde, da izađemo van zemlje”, kaže Katić.
Hteo je da otputuje za Dubai, zajedno sa svojim kolegom Gabrijelom Pinom i avion je trebalo da poleti u 11 časova po lokalnom vremenu.
Međutim, ono što niko nije znao, izraelski i američki avioni već su bili na putu ka Iranu.
“Otišli smo na aerodrom oko 9 sati, čekirali se, ubacili prtljag, prošli pasošku kontrolu i dok smo čekali ulazak u avion stigla nam je poruka od jednog od dvojice igrača koji su ostali u Teheranu posle utakmice. Pitao nas je da li znamo šta se dešava i rekao da je u Teheranu sve blokirano, da ne mogu da priđu aerodromu”, objašnjava Katić za Nedeljnik.
Tako je ovaj poznati trener golmana zapravo saznao da je počeo rat.
Snažna detonacija u blizini aerodroma
Pet minuta nakon razgovora, začula se jaka detonacija negde u blizini aerodroma. Bila je to jedna od prvih bombi koja je pala na Iran jer se na području oko Isfahana nalaze nuklearne baze.
“Krenuo je haos na aerodromu. Počela je evakuacija, izlazak napolje. Moj kolega Italijan prvi put se susreo sa tim i bio je u strahu”, kaže Katić.
Nije hteo da napusti aerodrom dok ne uzme svoj prtljag, pošto su mu se u koferu nalazile sve lične stvari koje je sa sobom poneo u Iran.
“Negde sam osetio da će se nešto desiti, pa sam sve spakovao. Izneli su mi prtljag i nakon toga nas je kontaktirao klub, koji nam je dao svog vozača”, kaže Katić.
Dva sata nakon početka bombardovanja Irana, internet je prestao da funkcioniše, ali Katić je uspeo da kontaktira porodicu i prijatelje kako bi im javio da se ne nalazi u opasnosti.
“Odmah sam javio porodici da je krenulo bombardovanje, da ne brinu ništa, da ću polako da krenem ka Turskoj”, kaže Katić dodajući da mu je to savetovano i iz Ambasade Srbije u Teheranu.
U tom trenutku, kako je saopšteno, 14 srpskih državljana nalazilo se u Iranu.
Evakuacija ka turskoj granici
Na putu kroz Iran, Katić nije primetio ništa neuobičajeno. Srećom, taj deo Irana nije bio pogođen ratnim dejstvima. Pumpe i restorani su radili normalno i gužve nije bilo.
U tom trenutku, već su pristizale vesti da su počele masovne evakuacije iz zemlje.
Zbog toga je očekivao da će i na izlasku iz Irana da bude velika gužva, ali zateklo ga je sasvim drugačije stanje.
“Očekivao sam da će biti velika gužva na turskoj granici, ali nije bilo maltene nikoga. To je bilo već oko 6 sati ujutru. Na iranskoj granici nije bilo problema. Bilo je dva punkta sa tom njihovom graničnom policijom“, priča Katić svoj put iz ratnog područja.
Tu im se desila jedna neobična situacija. Kontrola je prepoznala Katićevog saputnika iz automobila – italijanskog stručnjaka i bivšeg igrača Juventusa i Lacija, cenjeno ime u Iranu, Gabrijela Pina. Tražili su da se fotografišu.
„Gde god da smo stali samo su govorili: ’Aha, Sepahan, ajmo dalje’. Prošli smo granicu za dva minuta”, kaže Katić.
Pri prelasku iransko-turske granice, u njihovu evakuaciju uključile su se i srpske diplomatske službe.
„Naš konzul u Turskoj je unapred pozvao granični prelaz i najavio naš dolazak, za slučaj da bude bilo kakvih problema. Iz Irana smo se zaputili ka Vanu, gradu najbližem tursko-iranskoj granici. Tu sam prespavao, dok je kolega Italijan odmah imao let za Istanbul, pa zatim Istanbul–Bolonja“, kaže ovaj trener golmana.
U Vanu im se pridružio i jedan srpski odbojkaš koji je nastupao u Iranu, pa su zajedno nastavili put.
„Kasnije smo zajedno sleteli u Istanbul. Zanimljivo je da je aerodrom u Istanbulu, koji je inače ogroman i uvek prepun, tada bio poluprazan. Mnogo letova je bilo otkazano, pa smo relativno brzo stigli do svojih odredišta. U Beograd sam došao bez ikakvih problema“, kaže Katić.
Sličnosti sa bombardovanjem 1999.
Katića je situacija u kojoj se našao tokom početka rada na Bliskom istoku podsetila na bombardovanje Srbije 1999. godine.
“Ali smo opet negde živeli taj život kad je bilo bombardovanje Srbije. U nekim segmentima to može da se uporedi sa 1999. godinom. Sećam se prvog napada, bio sam u školi u Mladenovcu kada sam čuo detonacije. Naš narod je prvih dana bio u strahu. U Iranu su ljudi to možda više očekivali, ali na aerodromu je odmah nastao haos. Govorili su nam da moramo odmah napolje, da se sklonimo na bezbedno“, kaže srpski stručnjak.
Katić u Iranu radi već godinu dana, a u Isfahanu se našao i nedavno, tokom masovnih demonstracija u ovoj zemlji .
Tada je postojala preporuka da se zbog bezbednosti ne izlazi iz hotela nakon 19 časova, ali da je u toku dana slobodno mogao da se kreće gradom i obavlja svoje svakodnevne obaveze.
„Posle toga nismo smeli da izlazimo iz hotela. Rekli su nam da zbog bezbednosti ostanemo u hotelu, da ne izlazimo posle sedam, ali je preko dana sve normalno radilo. Normalno su funkcionisale i prodavnice, banke, mi smo imali treninge, svaki dan radimo“, rekao je posle tih protesta za Nedeljnik.
Atmosfera u Iranu nakon masovnih protesta
Atmosfera u Iranu dodatno se promenila nakon što su protesti počeli da se smiruju, a američki predsednik Donald Tramp rasporedio ratne brodove u Persijskom zalivu.
„Među ljudima je vladala strepnja. Svaki dan bio je stresan. Fudbal kojim se bavim pao je sasvim u drugi plan. Više se pričalo o pregovorima, sastancima, da li će biti novih napada”, kaže Katić.
Posebno su bili zabrinuti igrači koji su se spremali za Svetsko prvenstvo, jer, kako kaže Katić, mnogo iranskih reprezentativaca igra u domaćoj ligi.
“Ljudi su bili uplašeni, ali su to donekle i očekivali. Predsednik kluba mi je rekao: ‘Mi ovako živimo već 50 godina, u stalnoj strepnji da li će nešto da se desi’. Uz to, bombardovanje su doživeli i prošlog juna, pa su na neki način već bili pripremljeni”, objašnjava Katić.
Iako kaže da su napetost i mogućnost eskalacije bili očekivani, prvi udari nikada nisu laki. Najteže mu je padala neizvesnost koju je osećala njegova porodica zbog ograničenja u komunikaciji.
Sada je u Srbiji, u rodnom Sopotu.
„Mnogo je lakše kada si u svojoj zemlji. Nisam imao strah za sebe, znao sam da smo maksimalno zaštićeni. Najveći strah bio mi je za porodicu i prijatelje, jer u jednom trenutku nisam imao kontakt sa njima. Najgori je taj osećaj kada ne možeš da se javiš svojima, a znaš da oni u Srbiji verovatno imaju ko zna kakvu sliku o tome šta se dešava. Najvažnije mi je bilo da znaju da sam dobro i bezbedan.“
Isfahan u kom je Branko Katić poslednjih godinu dana radio kao trener fudbalskih golmana smatra se najvećim iranskim centrom za nuklearna istraživanja i kao takav je među glavnim ciljevima izraelske i američke vojske.
Prema izveštajima izraelskih medija, trećeg dana rata dogodile su se eksplozije u blizini Isfahana u Iranu. Eksplozije su se dogodile u blizini nuklearnog postrojenja u ovom centralnom iranskom gradu, a snimci, kako se čini, pokazuju dim koji se diže iz baze iranskog ratnog vazduhoplovstva u tom području.
Tagovi
