“Imam problem, razmišljam kako da olakšam igraču da postigne koš. Legnem da spavam i sanjam teren, igrače…”: Kako izgleda kada se uđe u košarkšaki um Željka Obradovića

0
Fotografija: Igor Pavićević

Trener KK Partizan i najbolji evropski košarkaški trener svih vremena dao je veliki životni intervju Nedeljniku…

ČITAJTE U NEDELJNIKU Željko Obradović o Beogradu i ČačkuO Srbiji i patriotizmuO povratku u PartizanO ratu i političarimaO NBA, Evroligi, Zvezdi, Kukoču, JokićuO svoja dva velika kuma koja je ispratio

Trideset godina kasnije mnogo je koincidencija. Opet nas nije bilo na Olimpijskim igrama, koje su osvojile Sjedinjene Države. U NBA se ove sezone igra grublje, bez navučenih faulova, sa dosta tuče. Detroit opet bije i ima svog Ajzeu, ovaj put Stjuarta. Opet je jedan visoki centar iz Srbije igrač o kom se priča. Željko Obradović je opet na klupi Partizana. Mnogi politički akteri su i dalje prisutni na političkoj sceni. Može li da se povuče paralela između devedesetih i ovog trenutka?

Paralela je vrlo simpatična (smeh), ali ne postoji. Nemoguće je povući takvu paralelu. Drugo je vreme. Prošlo je mnogo godina. I košarka i politika i njihovi akteri su se promenili ili makar rade na tome…

I vi ste među njima?

Naravno, čovek se menja, greši i onda kad se trudi da te greške popravi on napreduje. Meni su fantastični ljudi kojima sam bio okružen pomogli da postanem bolji čovek. I Kićan, i profesor Nikolić, i Duda, i moji igrači. Ono što se nije promenilo, nego je postalo samo gore, to je opsednutost košarkom. Nije se malo puta dogodilo da odsanjam akciju. Da je odsanjam bukvalno. Imam problem, razmišljam kako da olakšam igraču da postigne koš i legnem da spavam. Sanjam teren, igrače, postavku i tu akciju. Probudim se, nacrtam je i počnemo da je treniramo i igramo. Mnogo mi se puta to dogodilo. Ili se brijem. I negde tamo u ogledalu iza mene, vidim nešto, neki oblik koji me asocira na nešto i tako se rodi nova ideja. Tako jednostavne, svakodnevne stvari pomažu da rasteš. Jer košarka nije filozofija…

Koja je vaša filozofija o košarci bez filozofije?

Košarka je, kako smo rekli, da igrač ubaci loptu. To mu je potrebno olakšati, a najjednostavniji princip je da mu omogućiš da to radi protiv igrača nad kojim ima neku prednost. Znači potrebno je da izazoveš preuzimanje u odbrani i da brži igrač igra protiv sporijeg ili viši protiv nižeg. Sad, tu postoji mnogo načina. Ja sam uvek znao kako želim da mi igraju ekipe. I Huventud i Real i Beneton i Panatinaikos i Fenerbahče imali su nešto prepoznatljivo. Način na koji igram odbranu i način na koji slušam svoje igrače u napadu. Jer ne postoji ništa u košarci što nije izmislio igrač. Trener koji to prepoznaje pobeđuje.

Kao Majk Badenholzer, trener Milvoki Baksa, kog pomno pratite? Čime vas je kupio?

Tako je. On je uradio nešto važno za košarku. Dobio je šansu da trenira igrača koji je dominantan, fizički, po veštinama. Protivnici su ispred Janisa Adetokumba počeli da podižu zid, a Badenholzer je počeo da pronalazi rešenja. Da daje poverenje svojim igračima, pa tako centar Milvokija šutira najviše trojki u ekipi. Okružio je velikog igrača ljudima koji mogu da ubace. Jednostavno, zar ne? Kao kod Nikole Jokića. Često se potcenjuje njegov trener Majk Meloun. On je čovek koji je prepoznao ono što većina nas nije – da Jokić može da prenese loptu, da bude glavni čovek u napadu. Dao mu je poverenje koje verovatno nigde drugde ne bi dobio. A Nikola je genije. Najbolji dodavač NBA lige i to je naplatio i nadogradio. Tako su sada visoki igrači počeli da razvijaju svoje sposobnosti, izašli su iz kalupa, a njihovi treneri su takve mogućnosti prepoznali. Eto filozofije.

A samo da vam kažem, bio je jedan čovek koji je takve ideje imao i u Jugoslaviji, još davno.

Ko je to bio?

Dule Vujošević…

ČITAJTE U NEDELJNIKU Željko Obradović o Beogradu i ČačkuO Srbiji i patriotizmuO povratku u PartizanO ratu i političarimaO NBA, Evroligi, Zvezdi, Kukoču, JokićuO svoja dva velika kuma koja je ispratio

CEO INTERVJU PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU