Imaju li sportisti pravo da pričaju o politici (pa i o Izraelu i Palestini): Svet između Abdul Raufa i Lebrona Džejmsa

0
Credit line: Laurence Griffiths / PA Images / Profimedia

Neretko tokom razgovora starijih novinara možete čuti da mediji danas sve manje prave vesti i da će nekome ko se jednom bude bavio sadržajem današnjih novina biti veoma teško da razume šta se zaista dogodilo na nekom mestu, u neko vreme, sa nekim akterima. Ako bi jučerašnja priča o Toniju Kukoču, nekim hroničarima koji će zaviriti u arhive i proučavati našu stvarnost, mogla da posluži kao dokazni materijal o plitkom potoku i dubokoj vodi u ušima “žirija” Kuće slavnih, današnja bi priča mogla da posluži kao prilog jednoj drugoj, mnogo puta pokrenutoj temi.

Kada god se na bilo kom delu zemaljske kugle zapuca, iz policijskog pištolja bez povoda, iz minibacača starih više decenija ili iz dronova najnovije serije, pronađe se makar jedan sportista elitnog nivoa – neko koga ćemo sresti u TV prenosu dok šaltamo kanale – koga ta situacija pogađa i boli. Ako taj sportista, povređenih osećanja, na bilo koji način iskaže kako se oseća, odmah se jave dežurni kritičari i iz svog arsenala izvuku unapred pripremljen “Plan odbrane sporta od politike”.

Tako je oko “360 kvadratnih kilometara pakla” u pojasu Gaze, gde padaju bombe, odakle se ispaljuju rakete, gde ginu civili, gde u prašini nestaju čitave redakcije i novinari u njima, izazvalo reakciju brojnih sportista širom sveta. Fudbaler Mančester Junajteda je posle svoje utakmice otrčao do tribina i od navijača, koji su se vratili u svoja sedišta u određenom broju, preuzeo palestinsku zastavu. Ogrnuvši je pri izlasku sa terena, ogrnuo je sve poruke koje su eltini sportisti poslednjih dana slali – i Khabib Nurmagomedov i Kajri Irving i Demijan Lilard i Salah, Mane, Ozil, brojni turski fudbalski klubovi i svi drugi – pozivajući na mir.

Taj je Pogbin čin ponovo pokrenuo pitanje “ima li mesta politici u sportu”?

“Samo da je Hadžibegić pogodio…”

Obično kada krenu u argumentaciji na ovu temu, oni koji se njom bave spomenu vlasničku strukturu, licemerne poteze nekih od velikih zvezda, ulazak geopolitike u sport, ali ovo je prilika da priču započnemo sa potpuno druge strane.

Da postoji takmičenje u “šta bi bilo kad bi bilo” scenarijima, Srbi bi, kao i njihove komšije sa svih strana, bili među prvim nosiocima, a jedna od omiljenih “ŠBBKBB” oblasti je sport. Sećate se one priče o tome da je Hadžibegić pogodio penal protiv Argentine 1990. godine, Jugoslavija bi kao prošla dalje, sve do trofeja i taj bi uspeh Osimovog tima sprečio da se Jugosalvija raspadne? A sećate li se one priče o utakmicama “koje su veće od života”, poput onog dvomeča sa Hrvatskom 1999. godine? Ili onog “srpskog inata i nacionalnog ponosa” u svakom Đokovićevom poenu?

Svi ovakvi primeri su posledica odnosa koji jedna grupa ljudi ima prema određenom sportu i timu za koji navija, kao i značenja koja ti navijači učitavaju sportskim rezultatima, uspesima i neuspesima. Utakmici između Srbije i Hrvatske, u bilo kom sportu, po pravilu se pridaje mnogo veći značaj ako se u čitavu priču uključi istorija odnosa dva naroda, pa se tako umesto o odnosu kvaliteta desnog krila jedne i levog beka druge ekipe, priča o poglavnicima, ustašama, četnicima, bratstvu i jedinstvu, Vukovaru i Oluji…

Dakle, ako pristajemo i uživamo u tome da svaka utakmica koju gledamo bude zapravo priča o nečemu većem od sporta, zašto iznova ponavljamo stav da sport nema veze sa politikom i drugim temama.

Stvar je još gora u državama gde postoje očigledni primeri direktne povezanosti države i sporta (sličnosti sa zemljama Zapadnog Balkana su sasvim slučajne). Ako igrači kluba za koji neko navija imaju toplu vodu, struju, grejanje i redovne plate zbog toga što je tom klubu otpisan značajn deo dugova, to je direktna povezanost politike i sporta. Ako jedna stranka direktno kontroliše jedan savez, a gradonačelnik glavnog grada iz redova te stranke daje besplatne gradske stanove roditeljima igrača jednog kluba, onda je to direktna povezanost politike i sporta. Ako zbog trenutne pozicije na tabeli jednom klubu ne odgovara da se prvenstvo nastavi, ministarstvo zdravlja entiteta iz kog taj klub dolazi lako izda saopštenje po kome odigravanje utakmica i bez navijača nije dozvoljeno. I tako u nedogled…

Da priča nije lokalna, već su lokalni primeri uzeti zbog lakšeg razumevanja teze, potvrđuju brojni primeri širom Evrope i sveta. Poput recimo finala Mundijala 1974. godine, koje je, iako odigrano 29 godina od kraja Drugog svetskog rata, u Holandiji označeno kao njegov nastavak. Poput neodlazaka američkih sportista na Olimpijske igre u Istočni blok. Poput “progona” jednog od sportskih funkiconera u NBA ligi koji je prokomentarisao u negativnom kontekstu odnos Kine prema Hongkongu, a “Kina je veoma značajno tržište za NBA ligu”.

Kada stvari već tako funkcionišu, zašto se pitanje o “pravu sportista da govore o politici” uopšte postavlja?

Ko je ustvari licemeran?

Na ovom mestu često možemo čuti priču o licemerju.

Tako mnogi upiru prstom u Pepa Gvardiolu jer nosi žutu vrpcu u čast “katalonskih žrtava represije”, kako on to objašnjava, a istovremeno je trener kluba čiji su vlasnici članovi kraljevske porodice Ujedinjenih Arapskih Emirata i ambasador Mundijala u Kataru.

Ili kada se podsmevaju košarkašu Bruklin Netsa Kajriju Irvingu koji je prekjuče bio “ravnozemljaš”, juče se proglasio za Indijanca i kadio teren pred početak utakmice, a danas je musliman koji strogo poštuje Ramazan, a na Tviteru ga zovu “novim portparolom Hamasa”.

Kada najbolji teniseri na svetu najave egzibiciju u Saudijskoj Arabiji, javnost skoči da ih podseti na Kašogija i sve druge kašogije pod saboljom porodice Bin Salman.

Čak i ako su, a jesu, mnogi od tih i njima sličnih postupaka i stavova licemerni, dovoljno je da uđemo na svoje i profile svojih prijatelja na društvenim mrežama.

Ako je nekome bilo potpuno u redu da saoseća sa žrtavama policijske represije u Sjedinjenim Američkim Državama, zašto ne bi bilo u redu da neko drugi saoseća sa nekim drugim žrtvama? Ili je važno iz kog je oružja i ko je pucao.

Ako je građanima Srbije svaki akt sprskih sportista širom Evrope protiv bombardovanja bio mali snop svetlosti u mraku rata i straha, zašto je sadašnja Salahova poruka drugačije od onih koje su slali Stanković i Mihajlović?

Lebron Abdul Rauf

Društveno-politička borba sportista tek je poslednjih godina dostigla ove razmere, a tome je osim društvenih mreža značajno doprineo i pristup rukovodilaca liga i kompanija koje te lige sponzorišu.

Koliko se kontekst promenio pokazuju primeri Lebrona Džejmsa i Mahmuda Abdul Raufa.

Rauf je bio jedan od najboljih igrača svoje generacije, “Stef Kari pre Stefa Karija”, čovek koji je uprkos ili zahvaljujući svom Turetovom sindromu igrao neverovatnu košarku.

Imao je put iz snova čak i za one koji na sport gledaju kao na proizvod koji je potrebno prodati. Zbog “biohemijskih promena u mozgu”, kako su mu lekari opisali uticaj Turetovog sindroma, bio je do najsitnijeg detalja i najvišeg nivoa perfekcionizma posvećen treningu. Još kao srednjoškolac, na kampu najtalentovanijih mladih igrača u Prinstonu, dva puta je na oduševljenje vršnjaka napravio Majkla Džordana smešnim, izdriblavši ga tokom demonstracije odbrane od strane najboljeg igrača ikada. Mali Kris Džekson, tako se tada zvao, uspeo je dva puta za minut da nasamari velikog Džordana. A onda je i na LSU tokom studija igrao kao mašina i nasamario svakog ko je mislio da će ga zaustaviti. Na prvoj godini koledža imao je prosek od 30 poena po utakmici.

Trener Dejl Braun poklonio mu je na kraju sezone knjigu “Malcolm X” i time direktno uticao na Džeksonovu budućnost. Bio je treći pik 1990. godine, igrao je kao pomahnitao, dao 51 poen Stoktonu, 32 poena Bulsima, u direktnom duelu protiv Stiva Kera ubacio je 30 poena i podelio 20 asistencija. Dakle, bio je najviša klasa košarkaša i ljudi su bili oduševljeni njegovom pojavom.

A onda je promenio ime i postao Mahmud Abdul Rauf, počeo da govori svoje političke stavove, isticao da Sjedinjene Američke Države počivaju na ropstvu i represiji nad Afroamerikancima, da su himna i zastava simboli ropstva, a ne slobode. Pitao se kako neko u isto vreme može “da se poziva na Boga i decenijama sprovodi tiraniju”.

Kada je prvi put odbio da stoji uz himnu kaznili su ga i prekorili. Negativna kampanja u kojoj su učestvovali svi dovela je do toga da mu zapale kuću do temelja, da ga se tim odrekne i trejduje ga, da postane persona non grata.

Danas Lebron Džejms čijim se košarkaškim veštinama navijači jednako dive, knjigu koju je Dejl Braun poklonio Raufu, čita tokom zagrevanja i sve i da je okrene naopako i zamišljeno gleda u stranice, nikom neće pasti na pamet da ga na bilo koji način ugrozi, a kamoli da mu zapali kuću ili da ga trejduje. To se više ne događa ni u zadrtom NFL-u.

Svet se, na sreću, menja.

Imaju pravo da kažu šta žele, nemaju obavezu da budu principijelni

Zato je priča o “sportu bez politike” jednaka slanju goluba pismonoše u vreme kada je izmišljen telegram, ili pisama kada postoje društvene mreže – zastarelo je.

Ako igrači učestvuju u kampanjama koje im nameću klubovi, a njima lige, a njima vlade, onda bi bilo potpuno nepravedno zabraniti im da iznose svoj stav.

Mogu da budu neprincipijelni i time mogu da utiču na navijače da o njima promene mišljenje, ali to je na kraju dana njihova stvar.

Francuski filozof Žak Derida napisao je da “iza aut linije nema ničega”.

Osim života u kome lete granate, ljudi napadaju jedni druge na najveće praznike, znajući da su tada svi na okupu u miru, a policija ubija nedužne klince. Zamislite da iza aut linije niko o tome ne priča.