“I drugi put su ga, srećom po jugoslovensku književnost, žandari vratili kući s granice….”: 30 godina od smrti Oskara Daviča

1
cover

Negde kada su po srpskim gradovima počele leteti bronzane glave Tita i drugih oslobodilaca, u zapećak je gurnut Oskar Davičo.

Trostruki dobitnik NIN-ove nagrade (samo on!) nije više bio podoban, njegova socijalno angažovana sabrana dela gurnuta su na dno porodičnih biblioteka.

Možda je u čitankama preživelo tek ono “Oj, Srbijo, među bunama, među narodima”?

A to nadrealista, najmlađi i možda najnadareniji među plejadom koja se pojavila između dva svetska rata na jugoslovenskoj, pa i na evropskoj književnoj sceni, nije zaslužio.

Rođen je 18. januara 1909. u Šapcu, preminuo je pre tačno 30 godina, 30. septembra 1989. godine u Beogradu.

Rođen je u jevrejskoj činovničkoj porodici, gde je završio i osnovnu školu. U šabačkoj se varoši – a ostalo je o tome ponešto i zapisano – zna da mu je otac rano prigrlio socijalizam, a još više se zna da mu je majka bila jedna od najlepših Šapčanki.

Nije da mu je smetao Šabac, naprotiv, samo se u graničnim predelima, kako je pisao, mogao osećati taj Zov Nepoznatog.

“U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima”, piše Davičo.

I drugi put su ga, srećom po jugoslovensku književnost, žandari vratili kući s granice.

U ratu je stigao čak do Negotina, povlačeći se s porodicom, posle rata je upisao Šabačku gimnaziju, a potom i Prvu beogradsku, odakle će biti izbačen zbog – ateizma. Onaj važniji izam, nadrealizam, zakačiće na Sorboni, gde je dve godine studirao romanistiku.

“Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca”, napisaće Davičo.

Diplomu je stekao tamo gde je bilo jeftinije, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u Prvu mušku će se vratiti kratko kao profesor književnosti, a onda će veliku, zajedničku zemlju upoznati poslom, od Šibenika do Bihaća.

Rano će postati član Komunističke partije Jugoslavije, zakačiće ga i zloglasni zatvor u Sremskoj Mitrovici, a rat će preživeti kao pravi borac, pravi pesnik, što je u to doba bilo jednako. Uhapšen je i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji, ali je pobegao i u Dalmaciji se priključio Prvoj proleterskoj diviziji. Prošao je kroz klance i gudure, kroz bitke i kišu metaka, radio u Presbirou na Visu, učestvovao u oslobođenju Beograda, osnovao Tanjug, pisao za Borbu i Glas, bio, odmah po oslobođenju, prvi sekretar Udruženja književnika Srbije.

Godine 1951. Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Naredne godine objavljuje roman “Pesma”, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa “Crno na belo” (1962).

Iz Beograda se, već pod stare dane, seli u Sarajevo. Ipak, preminuće u Beogradu (30. septembra 1989). Možda i bolje, ne dočekavši raspad zemlje koju je toliko voleo.

1 KOMENTAR

  1. Oskar Davičo je bio čist plagijator.

    Njegova najpoznatija pesma “Oj, Srbijo, među bunama, među narodima” je plagijat pesme “Moja Sicilija” pesnika Čezara Pavezea.

    Ovaj tekst je pandan odi Siniši Malom i njegovom doktoratu za tridesetak godina!!

Comments are closed.