“Hajde da našoj deci prepustimo budućnost”: Komentar Ivana Lalića povodom novih srpsko-hrvatskih tenzija

2
Foto Igor Pavićević

Sa svakim početkom leta, počinje i nova epizoda srpsko-hrvatskih tenzija, o svim godišnjicama i obljetnicama u koje svako malo i zvanični Beograd i zvanični Zagreb upiru prstom, u procesu koji donosi jeftine političke poene i jednima i drugima.

U letnjem dvobroju Nedeljnika pročitajte analizu Zorana Panovića o srpsko-hrvatskim odnosima i “omiljenim neprijateljima”.

A pre nego što na kioske i na Nstore.rs stigne letnji dvobroj Nedeljnika, pročitajte priču Ivana Lalića, koju je objavio na svom Fejsbuk nalogu, upravo o toj temi. Priču koju je i sam nazvao – “lepom i ne baš originalnom”.

Jer i mnogi drugi imaju slična iskustva.

Priču prenosimo u celosti.

“Grigor ima 11 godina, kao i naš Lav. Iz Zagreba je, svira klavir i pravi je prirodnjak. Voli morske stene, alge i ostali podvodni svet. Sa Lavom provodi 24 sata dnevno. Na Visu, gde su njihove bake i deke izgradile porodične vikendice još u vreme Sfrj. Lav ga uči basketu, Grigor njega vrstama mamaca za ribe. Pecaju zajedno. Ko Pišonja i Žuga. Grigor je proletos, sa svojim roditeljima bio kod nas u Šumadiji. Prethodno su Lalići i Grigorovi, na njihovu molbu, zaglavili u Bg u na Black Pantersima. Ujutru, nismo imali ni za taksi. Jedva smo četvoronoške došli do grada. Dakle – jedna lepa i ne baš originalna priča normalnih ljudi iz Zagreba i Beograda. Sigurno ih imate i vi. Ovih dana slušam narativ našeg nesrećnog predsednika na rovinjske teme, a onda čitam komentare na N1. Pola komentatora se deklariše da ne bi u Hr na more ni pod razno. Zbog te hipnoze, imam i potrebu da napišem ovo. U Hr trenutno nema kafane u kojoj ne radi neko mlado, lepo i vaspitano biće iz Srbije. Ali bukvalno To su sigurno desetine hiljada ljudi. Širom Hrvatske odjekuju srpski akcenti. Od onih iz negotinske krajine preko šumadijskih sve do somborskih, lalinskih. Na Visu sam 15 godina, Maja 40 i nikada ni jedan problemčić. Naprotiv. Samo nostalgije za starim, dobrim vremenima. Pre par godina sam održao govor na sahrani Nene, našeg prvog komšije Dalmatinca koga smo svi obožavali. Na molbu njegove žene. Govor sam održao naravno – na ekavici. Pred sigurno – 500 ljudi. To je Vis. Neka nova Juga. Neka nova budućnost. Grigor i Lav su simbol te budućnosti. Više niko ovde nema ni vremena, ni želje da se bavi Vučićem i Vulinom. U Hrvatskoj letuju Metju Mekonahi, Sakil O Nil, Bekamovi, Vudi Harleson. Juče otvoren Most na Pelješcu. Koga više zanima reciklirana, prežvakana priča za unutrašnju politiku u Srbiji? Ponajmanje je važna Lavu i Grigoru. Oni se lože na Luku Modrića i Luku Dončića. Nikolu Jokića čiji dres Lav ne skida ovde. Globalne zvezde. Koga bre zanima šta su – Srbi, Hrvati, Slovenci? To su sve naši ljudi, lepo reče Novak jednom. Poslednji rat je na ovim prostorima je završen pre 27 godina. Počeo je tako što je Srbija napala Hrvatsku. Nije bilo obrnuto. Šta bi tek bilo da je Hrvatska ili Armija Bih četiri godine granatirala Beograd, kao što su Srbi granatirali Sarajevo? Ne smem ni da zamislim. Zato, mila braćo u otadzbini, hajdemo da ovoj našoj deci prepustimo budućnost. Pametnija su od nas. Samo napred, dosta je bilo rikverca. Dizgine prepuštamo Lavu i Grigoru, naravno:) To se već i dešava, na veliku žalost ljubitelja krvi, tla i lake love koju su pomažnjavali. Kao u lošem, horor filmu. Nek se završi, više. Odoše nam životi, jbt. Vozi Lave!”

2 KOMENTARA

  1. Рекло би се, превише рупа у сећању госн’ Лалића. Нема се ни времена ни простора све их набрајати. Када каже да је Србија напала Хрватску, а не обрнуто, вероватно је заборавио да дода и оно, данас тако уобичајено што се користи у “нападу” Русије на Украјину, ничим изазвана ! И треба додати да је то ипак био одоговр оне “окрњене” Југославије, а не квалификација која се користи у Хрватској. Али авај, где би ту онда била данас етаблирана теза о нападнутој, невиној,… и свакако ничим изазваној агресији на Хрватслу ? А госн’ Лалић се можда и досети како је то заиста било тих дана. И све је то у тексту дивно испричана прича, права идила,. али само ако би се заснивала на колективној амнезији Срба, као народа. Закључак је да би ради свега овога невино побијени Срби у Јасеновцу требало данас да се извњавају за то што су их побили ? Оне стотине хиљада прогнаних, да забораве на своје муке, јер ето, рат је завршен пре 27 година ! Они Хрвати што бомбардоваше и побише цивиле у колни, то је све ОК ? Јер просто ремете ту нашу данашљу идилу, која се ето одиграва на наше очи. Смета нам код бављења кошарком и пецањем Још мало па неко ново “братсво и јединство”. Да ли онда због тога не може да се посети Јасеновац ? Да ли због тога треба да се из њега и данас протерују Срби , који хоће да одају почаст ? И Хрвати то и изјављују, не може. То је, кажу, за њих “врло осетљиво” (политичко) питање ! А онда и питање, за кога је посета споменику очигледног злочина геноцида у Хрватској, осетљиво ? За Григора у његових 11 лета, свакако не. Па за кога онда ? Чисто да се запитамо онако правећи се луди ? Онима који Србима и данас не праве проблеме ? Ма није ваљда ? И даље, Београд и јесте бомбардован, није четири године, али брутално јесте, и то госн’ Лалић не мора да замишља, може само да се провоза јавним превозом и да то види. И не само Београд. већ цела Србија, и са неким средствима која остављају последице много дуже него у случају Лалићем ожањеног Сарајева. Тамо нико није бацао уранијум. А онда исто питање, како и зашто је дошло до тога ? Сироте Бошњаке је неко опет ничим изазван, тек тако, почео да бомбардује ? Са таквим резоном ће се тешко наћи одговор на оваква питања. На крају, као неко ко је по критеријумима из текста “љубитељ крви”, да додам, да су моји на острву Лошињ летовали годинама, када тамо ни “т” од туризма није било, још мање је Хрватска тада била туристичка земља, када сам ја из истог разлога, постојања некаквог одмаралишта, такође летовао тамо деценијама, и да је увек, али увек, било проблема. Што се мене тиче, ја сам им: жврљање по мом тадашњем стојадину, бачена јаја на хаубу, покидану антену, разбијен ретровизор, бачену срчу на места на плажи где смо долазили,… итд. одавно опростио. Али деду нећу. Како су ми ономад поручили: “да идем на своје море”, ја сам тако и урадио, нашао сам и отишао на то “своје море” и више немам намеру да се било када у овом свмом, још преосталом животу, враћам, па макар тамо летовала и сама краљица Викторија. А коме је до Хрватске и мора, јер тамо летују Бекамови, и слични, нека му је са срећом и пријатан одомор. И нека у тим “пуштеним дизгинама” Лав данас ужива у инфантилности, јер она и карактерише младост. Исто тако сам и ја. Али са зрелошћу, ни Лав више неће имати права на ту њу, а стварност која ће тада бити много више од цепања кошаркашке мрежице захтеваће одговоре, делимично и на нека питања из историје. Дилема је само да ли ће отац смоћи снаге да му их да. А без тога, само ће му у будућности одмоћи, а можда га и несвесно довести у опасност. Верујем да то није циљ ниједног родитеља. Конформизам у оваквим случајевима није препоручљив.

Comments are closed.