Sa svakim početkom leta, počinje i nova epizoda srpsko-hrvatskih tenzija, o svim godišnjicama i obljetnicama u koje svako malo i zvanični Beograd i zvanični Zagreb upiru prstom, u procesu koji donosi jeftine političke poene i jednima i drugima.

U letnjem dvobroju Nedeljnika pročitajte analizu Zorana Panovića o srpsko-hrvatskim odnosima i „omiljenim neprijateljima“.

A pre nego što na kioske i na Nstore.rs stigne letnji dvobroj Nedeljnika, pročitajte priču Ivana Lalića, koju je objavio na svom Fejsbuk nalogu, upravo o toj temi. Priču koju je i sam nazvao – „lepom i ne baš originalnom“.

Jer i mnogi drugi imaju slična iskustva.

Priču prenosimo u celosti.

„Grigor ima 11 godina, kao i naš Lav. Iz Zagreba je, svira klavir i pravi je prirodnjak. Voli morske stene, alge i ostali podvodni svet. Sa Lavom provodi 24 sata dnevno. Na Visu, gde su njihove bake i deke izgradile porodične vikendice još u vreme Sfrj. Lav ga uči basketu, Grigor njega vrstama mamaca za ribe. Pecaju zajedno. Ko Pišonja i Žuga. Grigor je proletos, sa svojim roditeljima bio kod nas u Šumadiji. Prethodno su Lalići i Grigorovi, na njihovu molbu, zaglavili u Bg u na Black Pantersima. Ujutru, nismo imali ni za taksi. Jedva smo četvoronoške došli do grada. Dakle – jedna lepa i ne baš originalna priča normalnih ljudi iz Zagreba i Beograda. Sigurno ih imate i vi. Ovih dana slušam narativ našeg nesrećnog predsednika na rovinjske teme, a onda čitam komentare na N1. Pola komentatora se deklariše da ne bi u Hr na more ni pod razno. Zbog te hipnoze, imam i potrebu da napišem ovo. U Hr trenutno nema kafane u kojoj ne radi neko mlado, lepo i vaspitano biće iz Srbije. Ali bukvalno To su sigurno desetine hiljada ljudi. Širom Hrvatske odjekuju srpski akcenti. Od onih iz negotinske krajine preko šumadijskih sve do somborskih, lalinskih. Na Visu sam 15 godina, Maja 40 i nikada ni jedan problemčić. Naprotiv. Samo nostalgije za starim, dobrim vremenima. Pre par godina sam održao govor na sahrani Nene, našeg prvog komšije Dalmatinca koga smo svi obožavali. Na molbu njegove žene. Govor sam održao naravno – na ekavici. Pred sigurno – 500 ljudi. To je Vis. Neka nova Juga. Neka nova budućnost. Grigor i Lav su simbol te budućnosti. Više niko ovde nema ni vremena, ni želje da se bavi Vučićem i Vulinom. U Hrvatskoj letuju Metju Mekonahi, Sakil O Nil, Bekamovi, Vudi Harleson. Juče otvoren Most na Pelješcu. Koga više zanima reciklirana, prežvakana priča za unutrašnju politiku u Srbiji? Ponajmanje je važna Lavu i Grigoru. Oni se lože na Luku Modrića i Luku Dončića. Nikolu Jokića čiji dres Lav ne skida ovde. Globalne zvezde. Koga bre zanima šta su – Srbi, Hrvati, Slovenci? To su sve naši ljudi, lepo reče Novak jednom. Poslednji rat je na ovim prostorima je završen pre 27 godina. Počeo je tako što je Srbija napala Hrvatsku. Nije bilo obrnuto. Šta bi tek bilo da je Hrvatska ili Armija Bih četiri godine granatirala Beograd, kao što su Srbi granatirali Sarajevo? Ne smem ni da zamislim. Zato, mila braćo u otadzbini, hajdemo da ovoj našoj deci prepustimo budućnost. Pametnija su od nas. Samo napred, dosta je bilo rikverca. Dizgine prepuštamo Lavu i Grigoru, naravno:) To se već i dešava, na veliku žalost ljubitelja krvi, tla i lake love koju su pomažnjavali. Kao u lošem, horor filmu. Nek se završi, više. Odoše nam životi, jbt. Vozi Lave!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.