Hafidov debeljuškasti sin iz prezrivih komentara: Priča o Karimu Benzemi i Realovom čudu koje to nije

Došao je trenutak da Karim Benzema okaje svoje grehe i mantru - koju je ponavljao kada je kao dečak ulazio u lokalnu bandu, i kada je njegov otac batinama pokušavao da ga "urazumi, i kada je izbačen iz reprezentacije i kada je tihovao u senci i kada je proglašen krivim - pretvori u stvarnost. Čuvajući i sebe i Real velikog pada i poraza. Danas je svetac u kraljevski belom...

0
EPA-EFE/BALLESTEROS

Jeste li čuli za tipa koji je pao sa nebodera? Propadajući sprat po sprat, stalno je govorio sebi: Za sada je dobro… za sada je dobro… za sada je dobro.

06:00

Kultna rečenica iz filma “La Haine” Matjea Kasovica bila je (i ostala) način života širom Francuske, a u Bronu, najozloglašenijem naselju u okolini Liona, to je bila zakletva.

“Nije važno kako padaš, nego kako se dočekaš”, novi su članovi bande ponavljali preplašeno i ponosno jer su ušli u svet odraslih.

Svet siromašnih doseljenika, ljudi kojima Francuska nije dozvolila da se asimiluju, već ih je hermetizovala i naterala da svakog dana odgovaraju na pitanje – sve ili ništa? Pare ili život?

Red je došao na debeljucu koga su svi zvali Coco. Imao je strašnu tremu, ali je uspeo da procedi iz kao barut, na koji su mirisale ulice banlijua, suvih usta: “Važno je kako se dočekaš”.

Kasnije tog dana je sebi to ponavljao posle svakog očevog udarca.

Pravo ime dečaka koga su svi znali po nadimku bilo je Karim Mohamed, prezime Benzema. Koreni alžirski, porodica velika, sa devetoro dece, patrijarhalnog vaspitanja. Otac je bio strog i kroz tešku disciplinu pokušavao je da sačuva svoje šesto dete uticaja ulice. Mali debeljuškasti Karim je počeo da propada u provaliju između dve litice – ulice i surove discipline. Ali znao je mantru.

Otac ga je upisao u katoličku školu, pogrešno pokušavajući da pomogne sinu da postane deo francuskog društva. Otežao mu je život, a Karim je zbog svog imena, svog porekla i svog sala na stomaku bio predmet sprdnje, psihičkog iživljavanja školskih “drugova”. Padajući, upao je u bunar introvertnosti.

Nije umeo da repuje, bio je previše stidljiv. Krv bi mu se u žilama sledila kada bi trebalo da puca iz pištolja. Ostala mu je jedino lopta.

Uspon

Iz fudbalskog kluba Lion prepoznali su ga kao i većina velikih klubova klince iz malih sredina – tako što ih je nalupao u međusobnom susretu. Postigao je dva gola i rukovodioci kluba su dobili mejl o “malom debelom Alžircu” koji zna lopte. Pa su poželeli da porazgovaraju sa Karimovim roditeljima.

Na njegovu sreću Hafid je prepoznao sopstvenu grešku u vezi sa upisivanjem sina u katoličku školu, pa je u ponudi Liona video jedan novi prozor u svet za svog sina.

Vahida Đebara je stajala po strani i hitro brisala suze, znajući da će pre ili kasnije Karim zauvek otići. To je i bio Hafidov cilj.

U dresu U-16 tima Liona Benzema je postigao 32 gola u sezoni, odvevši Lion do titule, pažljivo kopirajući sve ono što je video pod velikim reflektorima, gde je od desete godine i dolaska onih čika sa kravatama u njegovu kuću, redovno skupljao lopte.

A onda je došao red da u tu svlačionicu uđe kao buduća zvezda, nada u svetlu budućnost kluba. I naravno, prvi susret sa prvim timom, bio je šokantan za introvertnog (bivšeg) debeljucu.

Nijednu šalu na svoj račun nije prihvatio kako treba, samo je crveneo pogleda oborenog u jeftine kopačke, a onda suznih očiju digao glavu i razdrao se: “Ne smejte mi se. Zapamtite, ja sam vam nekada skupljao lopte, a sada sam došao da uzmem dres sa brojem deset i da budem najbolji, da zauzmem vaše mesto”.

Maluda, Viltor i Kerju su se došaptavali: “Ovaj mali je lud”.

I zaista, ludost je bila sve što je uradio od tog trenutka, dok nije stavio paraf na ugovor sa Real Madridom. Uspeo je da zaduži broj 10, uspeo je da zaljubi u svoju igru i one koji su rečenice počinjali sa “ne smeta meni što je on Alžirac, ali…”, uspeo je da postigne 66 golova na 148 utakmica.

I da pobedi svoju introvertnost. Tako je izgubio ravnotežu.

Pad

Još 2010. godine Karim Benzema je napravio prvi veliki prekršaj.

Nekada introvertni, debeljuškasti mladić, postao je zvezda i pomislio da može da se jede sve što leti. Zajedno sa Frenkom Riberijem optužen je da je platio seksualne usluge maloletnoj devojci sa kojom se i pre toga viđao. Javnost je bila ogorčena, a prst je naravno uperen u pravcu ulice i mentaliteta kraja u kom je rastao.

“Takvi su oni”.

Benzema u tom periodu karijere nije bio fokusiran na ono u čemu je bio najbolji, već se petljao sa onim što je još kao klinac bio prinuđen da odbaci. I to ga je stiglo. Optužen je da je u saradnji sa kriminalnom organizacijom ucenjivao svog dotadašnjeg prijatelja i saigrača iz reprezentacije Valbuenu, zbog eksplicitnog video snimka na kom je Valbuenin lik.

Prvo je stigla optužnica, koju je pratila osuda, pa je stigao dekret o izbacivanju iz reprezentacije, pa je na svu muku Lekip objavio transkript razgovora između Benzeme i njegovog priajtelja i imenjaka Zenatija.

Benzema: On nas ne shvata ozbiljno.

Zenati: Zaista?

Benzema: Da, on je prvo mislio da je posredi šala. Tek je posle shvatio da sam ozbiljan. Rekao sam mu da mora da se vidi sa tobom. Rekao sam mu da mogu da posredujem i da taj tip, moj prijatelj može sve da sredi. Pitao me je da li se na snimku vide njegove tetovaže. Rekao sam mu da se vide. Ali da to nije važno. Da bi to moglo da uništi njegovu karijeru i njegovu porodicu čak i ako je u pitanju samo nagađanje.

Zenati: Odlično si postupio.

Benzema: Video sam ga kako guta knedle. Makar vi ljudi znate kako izgleda kad je čovek u panici?

(smeh sa obe strane veze)

Benzema: Uverio sam ga da ne postoje dva primerka i da ako želi da bude uništen ovaj jedini primerak ode u Lion da se vidi sa mojim prijateljima. Bez agenata, prijatelja, policije… Objasnio sam mu da mu to ne treba.

Zenati: Bravo…

Svaka nova rečenica iz transkripta povećavala je prezir prema Benzemi. Čak su se i neki njegovi prijatelji iz detinjstva okrenuli od njega. Niko nije želeo u svojoj blizini čoveka koji je spreman da ucenjuje prijatelje, koji je u stanju da izda najbliže.

Van terena se spetljao i napravio životnu grešku.

Na terenu više ništa nije bilo njegovo. Još u ranoj mladosti raspravljalo se ko je veći igrač Hatem Ben Arfa, Samir Nasri ili on. Više nije bilo nikakvih rasprava. Govorilo se da je Hatem lud, ali “makar nije izdajica”. Da je Samir bivši fudbaler “ali makar nije kriminalac”.

Real je osvajao titule, triling Kraljeva – Ronaldo, Bejl, Benzema – bio je ispred trilinga džokera – Modrić, Kazemiro, Kros – i nije bilo jače ruke od Realove.

Tri titule šampiona Evrope.

Ali to je bio samo “Ronaldov Real”.

Benzema je u sebi ponavljao mantru.

Prizemljenje

Novo fudbalsko normalno postavilo je jasnu strukturu moći – Premijer liga je ubedljivo najvažnija liga na svetu, kao u NBA kreiraju se određeni supertimovi finansirani samo sa ciljem da osvoje Ligu šampiona, a neki drugi, klubovi bogatije tradicije suočavaju se sa brojnim udarcima (najčešće zbog sopstvenih grešaka).

Real Madrid nije doživeo sudbinu Barselone ili Mančester Junajteda koji izgledaju kao velikani u magnovenju*, ali je u sezonu ušao bez velikih ambicija.

Prošlu sezonu je završio bez ičega, a Karlo Anćeloti je bio prinuđen da klub prvo stabilizuje, pa da počne da gradi odnose velikih dinastija.

Don Karlo će lepo reći i da je u pitanju značajna razlika u istoriji*

La Liga je verovatno najgora u poslednjih 10 godina, Barselona je pod Kumanom doživela debakl, Atletiko Madrid je odigrao sramnu sezonu za nekoga ko brani titulu, a Sevilja je između dve sezone imala pauzu na nivou školskog malog odmora i za kontinuitet u šampionskoj trci nije imala energije.

Real nije bio najbolji Real, ni blizu, ali je imao čoveka-kontinuitet.

Karim Benzema je odigrao magičnu sezonu u Španiji i u svakoj utakmici bio fokalna tačka tima, njegovo sidro i duša.

Liga šampiona nije izgledala kako treba. Poraz od moldasvkog Šerifa. Mučenje u grupnoj fazi. I onda najteži mogući žreb, kada je Benzema već odvukao tim u nokaut fazu. Jedan od onih supertimova koji bi dušu prodali (i jesu) za pehar Lige šampiona.

U Parizu je Real izgledao poražavajuće, nije bio u stanju da pređe polovinu terena i jedino je Mesijev penal održao tim u životu (jedan gol zaostatka). Da stvar bude gora, PSŽ je poveo u Madridu. A onda se ukazao Karim. Čovek u čije su 34 godine stali životi po jednog reprezentativnog Francuza iz svih socijalnih grupa – od ulice do dvora – izgledao je kao da za svaki problem ima rešenje. Kao oni stari tipovi u banlijuima koji sedi uvaljen, puši iz čibuka, vrti brojanicu i veze mudrosti.

Karim je vezao na terenu. Jedan gol za izjednačenje. Drugi gol za egal u čitavom dvomeču. Treći kao egzekucija.

Real je u četvrtfinalu.

Možda i najbolju utakmicu Kraljevski klub je odigrao u četvrtfinalu, na gostovanju Čelsiju u Londonu. Pobedili su 3:1, mogli su da daju i 6, a igrač utakmice bio je, pogađajte, Karim Benzema. Sidro i duša. Učinio je da Vinisijus ne bude brži od sopstvene pameti. Onaj stari triling džokera njegovim je pozicioniranjem dobio dah nove fudbalske mladosti. Uspeo je da poveže sve na terenu bolje nego što je i Karlo Anćeloti mogao da zamisli.

U revanšu je Real opet počeo da pada. I pada. I pada. Da VAR nije poništio gol Markosa Alonsa, možda bi prednost Čelsija bila i nedostižna, ali Karim Benzema je samo ponavljao mantru.

Opet su preživeli.

U polufinalu ih je sačekala druga vrsta supertima, sa istim mehanizmima i kompleksima – tim finansiran petrodolarima, zašto ne reći krvavim, tim koji boluje od toga da osvoji Ligu šampiona i tim koji trenira i sklapa fudbalski genije.

Utoliko je bilo teže.

U Mančesteru je Siti pobedio 4:3 i sve vreme je izgledalo da se Real drži zubima za vazduh. Kada god bi izgledali izgubljeno i rizikovali da izgube 4 razlike, setili bi se da imaju dušu i sidro. I oko toga su gradili akcije koje su krunisane golovima.

Iz penala, za minimalan poraz, Benzemina panenka. Šmekerski.

Revanš u Madridu nije počeo dobro. Real je i dalje padao. Prvo poluvreme je proteklo u tome da je Gvardiola ludeo pored aut linije nezadovoljan igrom svog tima, a Real je bio lošiji. Siti je bolje otvorio drugo poluvreme, poveo golčinom Mareza i potpuno preuzeo dizgine. Benzema je, znate već, iznova i iznova ponavljao mantru.

Isticao je 90. minut kada je posle mnogo nasumičnih ubacivanja Benzema uspeo da ukroti dugu loptu u prostor i da je preusmeri na nogu Rodrigu – 1:1. Sudija je odredio šest minuta produžetka. Benzema je uputio centaršut sa roglja šesnaesterca, Asensio zakačio loptu glavom, Rodrigo je glavom ubacio u mrežu. Produžeci.

Sve je već bilo jasno i onima koji nisu gledali “La Haine”.

Tek je tri minuta produžetka prošlo kada je lopta došla do Benzeme, on je u sekundi skloni od Diaša i pao čim je osetio da je Portugalac pao na foru. Coco je uspeo.

Postavio je loptu na belu tačku i iako je toliko penala promašio ove sezone, ovo je bio penal karijere. A Hafidov sin, introvertni debeljuca, iz katoličke škole, iz sudnice, iz prezrivih komentara, posle tako dugog pada, samo je čekao prizemljenje.

Karim Benzema nije dozvolio da sat otkuca 06:01 kao na kraju Kasovicevog remek-dela i nije završio kao Vinsent. Tako je sačuvao i Real Madrid ove sezone. Još uvek nije bilo poslednjeg pucnja, a ostalo je samo finale. U Parizu.

Jer nije bitno kako padaš. Nego kako se dočekaš.

“Za sada je sve dobro”.