„Gusta magla je pomogla Turcima da se uvuku među srpske vojnike…“: Priča o Kumanovskoj bici, 108 godina kasnije

Magla i kiša. Suvo granje jeseni koja u tom kraju dolazi ranije, kao strašilo razoružanog vojnika koji se predaje sa podignutim rukama, besne oči iza kalpaka zamandaljenih prozora retkih kuća i bat koraka kroz bare i blato Kosovskog vilajeta. Toliko su Srbi čekali da zakorače u te sokake, da prođu kroz kapidžike između tuđeg i ničijeg, da je tog jutra 23. oktobra 1912. čitav prostor od Pljevalja do Velesa bio bez daha, čekajući bitku koja se spremala.

Kralj Petar je u svojoj objavi rata upozorio vojnike da kada zakorače na tlo Stare Srbije jednakim sebi smatraju i Srbe muslimanske veroispovesti i Arbanase, kom god Bogu da se mole. Ipak, iako je u taj kraj srpska vojska zašla vukući sa svojim baterijama i konjima i slobodu, nisu je svi dočekali otvorenog srca. Vojska Zeki Paše koja im je dolazila u susret, ponajmanje.

Iako je Srbija već decenijama imala krunisanu glavu, političke partije, oslikavanje nacionalnog identiteta bilo je nepotpuno, bez najsvetlijih boja, jer je Stara Srbija i dalje bila deo turskog carstva. Tamo gde se prostiralo Milutinovo kraljevstvo i gde su važili kanoni srpske crkve, bilo je potrebno da uđe i srpska vojska, kako bi Turci i zvanično, posle vekova borbe, bili konačno pobeđeni. Tu bitku koja se odvijala od prepodneva 23. do ranog popodneva 24. oktobra, istorija pamti osim kao krajnju tačku borbe sa Turcima i kao početnu tačku narativa o srpskom vojniku koji je hrabar, odvažan, ponosan i častan.

Pozornica

Priča o „bolesniku na Bosforu“ ispričana je previše puta, ali bez nje nije ni moguće razumeti važnost Kumanovske bitke. Širina sastava nezadovoljnih oficira i građana koji su podigli revoluciju protiv sultana Abdula Hamida 1908. godine – među njima su bili reformisti, sekularisti okrenuti Zapadu, oni koji su verovali u turski nacionalizam – pokazala je koliko je zapravo nezadovoljstvo vladalo unutar onoga što je nekada predstavljalo Otomansko carstvo. Tu vrstu društveno-političkih cepanja osluškivale su i zemlje iz okruženja, koje su čekale pravi trenutak da udare na posrnulo carstvo i dobiju ono što žele. A svi su u turskom susedstvu decenijama, pa i vekovima, pažljivo negovali svoje nacionalne želje.

Kraljevina Srbija imala je svoje direktne interese južno od svoje granice, na krajnjem zapadu turskog carstva, koji su u Carigradu zvali Kosovski vilajet.

Bila je to provincija sastavljena od delova četiri današnje države – Srbije, Crne Gore, Makedonije i Albanije. Sa protokom vremena Kosovski vilajet je menjao svoje granice, a neke njegove delove odlukom Berlinskog kongresa kontrolisala je i Austro-Ugarska.

Početak rata

Svesna svog položaja, verujući u dobre odnose na međunarodnoj političkoj sceni, Turska je 11. Septembra, kada je već postalo jasno da su balkanske zemlje međusobno sklopile saveze, mobilisala dvocifren broj evropskih divizija, a zatim i izvela vojnu vežbu, blizu bugarske granice. Mobilizaciju je tada otpočela i Srbija, a u knjizi Filipa Džoveta i Stivena Volša koja govori o balkanskim armijama i „osnovnom naboju za Veliki rat“, ovako je opisana srpska vojska:

„Srpska vojska je počela sa modernizacijom 1906. godine i do 1912. kada je došlo do Prvog balkanskog rata, bila je već dobro opremljena i obučena. Njeni vojnici delili su se tri grupe: prvopozivci bili su svi muškarci od 21 do 31 godine, drugopozivci su imali između 32 i 38 godina, a trećepozivci između 39 i 45 godina… Četvrti nivo činili su dobrovoljci između 17 i 20 godina, kao i oni koji su dobrovoljno uzeli pušku, a imali su između 45 i 50 godina. U miru, Kraljevina Srbija je imala na raspolaganju 3.700 oficira, 165.000 vojnika podeljenih u pet pešadijskih divizija, sa po dve brigade u svakoj i po dva puka.“

Takva je vojna snaga, uz veliki polet, prihvatila mobilizaciju i odlučila da puškama i bajonetima izbori ono što se u to vreme nazivalo „osvetom za Kosovsku bitku“.

Sila na koju je trebalo udariti

Turska je s obzirom na veliku teritoriju bila u stanju da angažuje ogroman broj ljudi, ipak brojnost nije uvek donosila rezultate pa je nakon Rusko-turskog rata sultan zatražio nemačku pomoć u reorganizaciji vojske. U Istanbul je poslat baron Kolmar fon der Golc. On je tamo proveo 12 godina, a njegov uticaj na tursku vojsku i osnove strategije koju je ta vojska primenjivala na bojnom polju, dobro oslikava i da je pruski baron ostao poznat i kao Golc Paša.

Golc nije voleo sultana Abdul Hamida, pa je tako jednom prilikom zapisao:

„Stambolski efendija navikao na blagodeti lagodnog života koji mu je obezbedio njegov otac, nesvestan šta predstavlja borba za egzistenciju, ne može biti vođa na bojnom polju. Sve dok su on i njegove vladajuće klase na kormilu turskog carstva pitanje je može li se govoriti o spasenju turske države“.

On je čak i podržao „mladotursku revoluciju“, a njegove defanzivne taktike, koje su podrazumevale da nijedna vojska nije dovoljna snažna da brojčano nadjača tursku vojsku, koja ima stalnu podršku i popunu iz unutrašnjosti, primenjivana je i u periodu Balkanskih ratova.

Ipak, koliko god da je velika teritorija predstavljala prednost turske vojske, ona je bila i breme. Bilo je potrebno previše vremena da iz unutrašnjosti vojska dođe na mesto gde se vode borbe, a u određenim situacijama vremena za čekanje nije bilo.

Zato je Zeki Paša tog 23. oktobra pokrenuo napad na srpske snage usred Kosovskog vilajeta.

Tok bitke

Plan Generalštaba Kraljevine Srbije bio je da se tri armije sastanu na Ovče polju gde bi došlo do direktne borbe sa Vardarskom armijom,  a osnovni cilj tog plana bio je da se turskoj vojsci suprotstavi i do tri puta brojnija vojska. Međutim, Nazim paša, koji je nasledio barona na mestu glavnog čoveka turske vojske, odobrio je Zeki Paši da odstupi od ustaljenih planova i on odlučuje da presretne srpsku vojsku.

Srpske tri armije nisu ujednačeno napredovale jer je Treća armija zadržana u pograničnim borbama gde je morala da se pregrupiše, pa je Prva armija Vojske Kraljevine Srbije bila prinuđena da samostalno, bez zaštite desnog boka, prodire napred. I dok je 22. u noć, srpska vojska razmišljala o borbi koja je očekuje više desetina kilometara južnije, turska vojska je zauzimala položaj oko reke Pčinje.

Gusta magla je pomogla turskoj vojsci da se 23. oktobra uvuče među srpsku vojsku, tako da su delovi Prve armije koji su ih primetili pomislili da je u pitanju vojska Druge armije. Zatim je došlo do puškaranja, kada su vojnici srpske vojske shvatili da su u pitanju Turci, ali je vladalo mišljenje da je u pitanju samo turska prethodnica. Magla i kiša dodatno su otežavali situaciju, a u toj konfuziji vojnici nisu uspevali ni da vide svog protivnika. Ni srpski, ni turski.

Prva dunavska divizija u tim uslovima podnosi najveći pritisak i zadržava prodiranje Turaka na liniji kod Starog i Mladog Nagoričana. Srpska vojska je već prvog dana izgubila tri majora – Glišića, Velimirovića i Marinkovića.

Turska vojska je osim iznenađenja, igrala i na kartu podmuklosti. Isticali su belu zastavu, a kada bi srpska vojska krenula ka njihovim položajima, otvarali su vatru i nanosili veliku štetu Vojsci Kraljevine Srbije. Ta je vojska godinama čekala na priliku da bajonetima i puškama oslobodi Staru Srbiju, a prvi dan bitke nije davao povoda za optimizam. A onda je redov Ahmed Ademović ušao iza leđa turskih snaga i svirao signal za povlačenje. Zatim se vratio među srpske vojnike i svirao juriš. To je podiglo moral srpskoj vojsci, a Ademović je odlikovan Karađorđevom zvezdom.

Odlučujući momenti bitke

Zeki Paša je naredio da se zaustavi napredovanje turske vojske i to je bila kobna greška. Sa obe strane linije pročulo se da je srpska vojska ušla u Prištinu, deo turske vojske je dezertirao, a srpske snage iskoristile su trenutak.

Drinska divizija koju je predvodio Pavle Jurišić Šturm započela je dejstva ka Kumanovu, a srpska vojska koristi prostor između dve turske divizije i vrši pritisak ka Zebrnjaku.

Turska vojska se dala u povlačenje i do 15 časova bitka je bila okončana.

Na Zebrnjaku je 1937. godine podignut spomenik, delo Momira Korunovića, a činjenica da je u pitanju najveći i najviši javni spomenik koji je Srbija ikada podigla u nečiju čast, govori o tome kako su Karađorđevići, ali i tadašnje intelektualne elite gledale na Kumanovsku bitku. Bila je to istorijska tačka u viševekovnom ratu sa Turskom i konačno oslobođenje Stare Srbije, ali i početak novog poglavlja srpske istorije.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 458), od 22. oktobra