Neki filmovi su priče, neki su slike, a neki su koncepti. Le Mépris („Prezir“, 1963) jeste sve to u isto vreme. Često pojednostavljen kao ljubavna drama o paru u raspadu, ovaj film je mnogo više od toga. Godard ovde pripoveda, analizira i rastavlja. Razlaže odnose, prostor i način na koji gledamo i razumemo sliku. To je jedno od prvih postmodernih ostvarenja u kinematografiji – film koji sumnja u sopstvenu formu, u sopstvene slike i u sopstvenu istinu.
U „Preziru“, dom nije utočište, već scena raskola. Par ne boravi u prostoru koji omogućava ljubav, već u modernističkom stanu u kojem je intima nemoguća. Puše u kupatilu, spavaju u dnevnoj sobi, prolaze kroz vrata bez staklenih panela. Arhitektura ne pruža sigurnost, već razotkriva krhkost njihovog odnosa. Godard ne prikazuje samo kraj ljubavi – on razlaže samu ideju prostora u kojem ljubav treba da postoji. Film time postaje reinterpretacija Odiseje, priča o povratku kući u kojoj dom gubi značenje. Paul je savremeni Odisej, Camille je Penelopa koja možda i ne čeka. Godard razlaže mit na njegove osnovne komponente i menja njihovu funkciju.
© Sva prava zadržana, Jean-Luc Godard, Brigitte Bardot, StudioCanal
A onda je tu i Casa Malaparte. Kuća na litici kao ključni element filma. Osamljena, a izložena pogledu, želi da bude viđena, a da je niko zaista ne vidi – arhitektonski ekvivalent mita o glamuru. Jer glamur, u svom izvornom značenju, nije samo privlačnost, već i strategija. Glamur je i plašt koji Odisej nosi pri povratku na Itaku, ogrtač koji ga čini nevidljivim dok testira Penelopinu vernost. U „Preziru“ Godard se bavi pitanjem šta zapravo vidimo, a šta mislimo da vidimo. Perspektiva nikada nije neutralna, baš kao što ni sećanje nikada ne ostaje verno originalu.
Čudno je kako se neke slike urezuju u pamćenje. Neke više od drugih. U „Preziru“ znam svaki kadar, svaki pokret, svaku pauzu u glasu Brigitte Bardot. Način na koji Godard gradi i razlaže želju, kontrolu, distancu. Film o tome koliko je teško zaista videti ono što je pred nama. Gledam ga nekoliko puta godišnje godinama. Ali vraćam li se zaista istom filmu ili samo slici koju sam o njemu stvorio? Ono što bi trebalo da bude neprekinuti tok – 25 kadrova u sekundi – u mom sećanju se pretvara u nešto drugo. Neke scene ostaju naizgled jasne, neke izblede, neke se preklapaju sa drugim filmovima, drugim sećanjima. Slike urezane u moje pamćenje se sve vreme menjaju, dok sam ja uveren da pamtim isto.
Jean Curran u ateljeu
Ta nestabilnost slike je nešto čime se umetnica Jean Curran aktivno bavi. U izložbi „Godard Bardot“ njen proces u osnovi podseća na ono što svi nesvesno radimo: rastavljanje i ponovno sastavljanje zapamćene slike. Naizgled nepomične kadrove filma, zamrznute u vremenu, ona ručno rekonstruiše. Boju po boju, sloj po sloj, sve dok ne nastane novi rad. Nalikuje originalu, ali to više nije. Nije ni kopija. Šta ćemo sad?
Svaka intervencija menja sliku, ali i naš odnos prema njoj. Svaka nova verzija gura original u zaborav, dok istovremeno tvrdi da ga čuva. Možda se upravo u tom procesu briše granica između slike i sećanja – između onoga što je nekada bilo i onoga što sada vidimo.
Jean Curran se ne bavi konzervacijom. Ona sliku premešta, menja, narušava njeno pamćenje. Pokazuje koliko je nestabilna – ne samo u načinu na koji je napravljena već i u tome kako je vidimo, kako je pamtimo, kako joj pridajemo značenje.
Sada će ti radovi biti prikazani na zidovima galerije Monolog. U saradnji sa Beogradskim irskim festivalom, predstavljamo izložbu „Godard Bardot“ Jean Curran. Vino se hladi, gosti se pripremaju – a ja se pitam kako će izgledati Le Mépris ovog puta. Verovatno ne onakav kakav pamtim i čuvam u sebi godinama.
Ali možda slike uvek funkcionišu na taj način – rastavljaju se, sklapaju i nikada im se ne može sasvim verovati.
Tagovi
