Nijedan problem nije važniji, a toliko puštamo mašti na volju kada je u pitanju ishrana. Način na koji se hranimo odrediće da li ćemo preživeti ovaj vek, jer nijedan drugi sektor ljudske delatnosti nije toliko štetan. Ipak, obavili smo se snažno utešnim iluzijama i tek sada plašljivo počinjemo da se bavimo ovim problemom na objektivan način, kako prenosi Gardijan.
Hrana ima izvanredno svojstvo da čak i najprogresivnije ljude natera da budu reaktivni. Ljudi koji bi mogli da prihvate bilo koji broj društvenih i političkih promena mogu da reaguju sa takvim besom ako predložite da se čovekova ishrana promeni. Još čudnije, postoji jaz između ultrakonzervativnih uverenja o tome kako treba da jedemo i ponašanja ljudi koji imaju takva uverenja. Mnogi citiraju pravilo koje je formulisao pisac gastronomista Majkl Polan – „Ne jedi ništa što tvoja pra-pra-pra-prabaka ne bi prepoznala kao hranu” – dok jedu na dijeti čiji asortiman sastojaka ne bi prepoznala ničija prapostojbina.
Nešto nas blokira, duboka represija koja stoji na putu iskrenom razgovoru. To gura pisce, poznate kuvare i neke ekologe da predlože odgovore na planetarnu krizu koji su još štetniji od samog problema. Njihova rešenja, kao što je meso hranjeno na pašnjacima, sa velikom potražnjom za zemljištem, nemoguće je postići bez uništavanja preostalih divljih ekosistema: jednostavno nemamo dovoljno planete. Šta je ova inhibicija i kako nastaje?
Ideja je toliko duboko usađena u naše umove da utiče na naše preferencije bez našeg svesnog znanja. Mala sela u kojima krave sa teladima, patke sa pačićima i mačke sa mačićima dele zemljani put sa rumenim farmerima koji voze konje i kola; alpskim pašnjacima gde pasu ovce, a ljudi kose travu i grade kupaste stogove sena. Izvanredan broj knjiga za predpismenu decu govori o stočarskim farmama. Farme koje zamišljaju nimalo ne liče na industrije koje proizvode meso, mlečne proizvode i jaja koje jedemo, a koje su generalno mesta užasa. Priče koje pričaju su verzija drevne idile stočara sa svojim životinjama, građene hiljadama godina u pastirskoj poeziji i verskim tradicijama. Stočarstvo u ovoj idili je mesto sigurnosti, harmonije i udobnosti, u koje se podsvesno zarivamo u trenucima nelagode.
Veliki deo diskusija o hrani i poljoprivredi u javnom životu izgleda kao pokušaj da se ponovo stvori to srećno mesto. Kao rezultat toga, mnoga od predloženih rešenja za globalnu krizu hrane nastoje, u stvari, da ožive srednjovekovne sisteme proizvodnje – da prehrane stanovništvo 21. veka. Ne može se dobro završiti.
Na primer, sada postoji opsesija gurmana sa uzgojem pilića u hiperslobodnom dometu. Pilići, predlažu novi romantičari, treba da prate stoku na ispaši, jedući insekte koji se hrane njihovom balegom. Kao u dečjim knjigama, životinje sa farme različitih vrsta su u interakciji. Ali piletina je nedomaća, ptica porodice fazana. Baš kada počinjemo da uviđamo štetu koju izaziva puštanje fazana na selo – oni deluju preko mladunčadi zmija, žaba, gusenica, paukova, sadnica – nostalgičari traže da to urade i sa pilićima. U meri u kojoj se pilići hrane u takvim sistemima, oni čiste divlje životinje. U stvarnosti, oni ne mogu da prežive na ovaj način, pa se i dalje hrane sojom, koja se često proizvodi u nekadašnjoj prašumi i savani Seradu u Brazilu.
Ovo se dešava kada ljudi vide slike, a ne brojeve. Scena koja nas podseća na naše sigurno mesto u zoru svesti koristi se kao model kako treba da se hranimo, bez obzira na to da li može da se poveća. Bukolički romantizam može izgledati bezopasno. Ali to vodi, ako se donese, do gladi, ekološkog uništenja ili i jedno i drugo, u ogromnim razmerama. Naše arkadne fantazije proždiru planetu.
Tagovi
