Kako mogu da glasaju Srbi iz dijaspore i zašto je u tom procesu toliko problema

Kako se 17. decembar i izbori približavaju, političke partije i civilne organizacije aktivno pozivaju građane da ostvare svoje biračko pravo.

Do zaključenja biračkog spiska, obraćali su se, pre svega, apstinentima i onima koji imaju prebivalište u jednom, a boravište u drugom srpskom gradu -„prijavite se za glasanje na vreme“.

S druge strane, broj građana Srbije koji žive u inostranstvu, a žele da glasaju, često se zanemaruje.

Iz Serbian City Club-a, govore za Nedeljnik, da ni danas nije poznato koliki je broj Srba s pravom glasa, koji imaju boravište u inostranstvu, a prebivalište u Republici Srbiji. Isto tako i broj onih koji se na glasanje u inostranstvu odazovu minoran je i zanemarljiv. A razlozi za to su brojni.

Kako navode, za to su odgovorne vlasti, ali i političke partije.

„Političke stranke iz Srbije se, vrlo malo ili češće nimalo ne interesuju za birače u dijaspori. Na prste jedne ruke možemo nabrojati one koji uopšte pominju dijasporu u svojim partijskim programima. Osim toga, proces glasanja dijaspore je toliko komplikovan, a država Srbija je malo uradila da se taj proces pojednostavi, ubrza ili učini manje skupim – od prijave glasača, do potrebe da svako od njih mora fizički da glasa u najbližem diplomatsko-konzularnom predstavništvu“, objasnili su iz Serbian City Club-a.

Građani Republike Srbije, koji imaju boravište u inostranstvu, ostvaruju svoje biračko pravo posredstvom diplomatsko-konzularnih predstavništva (DKP). Iako je proces prijavljivanja jednostavan – ne zahteva lični dolazak, glasanje je nešto drugačije. Jedna od ključnih prepreka je distanca mesta prebivališta i DKP.

„Na primer, glasač u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde postoji ambasada u Londonu, a koji živi u Glazgovu (Škotska), mora da pređe 555 km kako bi ostvario svoje pravo glasa. U Irskoj, gde ne postoje ni ambasada, ni konzulat, mora da dođe u London, i pređe najmanje 700km kako bi glasao. Distance u Kanadi ili SAD, gde je naša dijaspora brojna, se mere u hiljadama kilometara. Oni malobrojniji glasači u Južnoj Americi mogu da biraju između dva DKP-a, u Brazilu ili Argentini, što zahteva izuzetan napor, vreme i novac.“

Drugi razlog za nepoverenje, jesu odluke na lokalu koje utiču na ostvarivanje prava glasa dijaspore.

„To se najbolje vidi na primeru Londona, i izbora za poslanike 2020. godine, kada nam je iako smo zadovoljili minimum prijavljenih (100 glasača) i iako nam je bilo potvrđeno da će izborno mesto biti otvoreno – dva dana pre glasanja poslata poruka da je glasanje u ambasadi otkazano“.

U poruci je pisalo:

“Obaveštavamo Vas da biračko mesto u Ambasadi Republike Srbije u Londonu neće biti otvoreno, te da samim tim glasanje na predstojećim izborima za narodne poslanike Narodne skupstine Republike Srbije neće biti održano 20. juna 2020. godine.

Molimo potvrdite prijem ovog mejla a u subjektu navedite Vase ime i prezime.”

Iz SCC tvrde da su tražili objašnjenje, ali da ga nikada nisu dobili, ni od ambasade, ni od Republičke izborne komisije (RIK), koja je dan poslatog pisma, izbrisala biračko mesto u Londonu, bez ikakvog obrazloženja. Nije bilo mogućnosti da se na ovu odluku uloži žalba.

„Ovakvo ophođenje prema glasačima iz dijaspore jasno pokazuje da im država Srbija uskraćuje njihovo legitimno pravo glasa i na praktičan način ih primorava da bojkotuju izbore u Srbiji“, objašnjavajuiz SCC.

Serbian City Club je nestranačka organizacija sa sedištem u Londonu, koja se zalaže za Srbe u inostranstvu, koji se bave različitim profesijama.

Ova organizacija se sa još mnogim drugim pojedincima i organizacijama zalaže za unapređenje procesa glasanja u inostranstvu.

Pre svega, njihov predlog je da se glasanje vrši poštanskim i/ili elektronskim putem. Povodom tog predloga, više puta su slali konkretne predloge predstavnicima Vlade, i razgovarali direktno sa premijerkom, ministrima i državnim sekretarima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave. Ali, kako SCC zaključuje, u Srbiji nikada nije bilo prostora i zainteresovanosti, čak ni za dijalog o reformi zakona o glasanju.

Iako je najveći pomak napravljen 2009. godine, kada je po prvi put dijaspori omogućeno da glasa van Srbije na predsedničkim i parlamentarnim izborima, SCC tvrdi da je zbog niskog stepena poverenja, odziv biračkog tela dijaspore ostao zanemarljiv i na nivou statističke greške, u odnosu na ukupnu potencijalnu izlaznost.