“Gde god da je, nadam se da je anđeli paze”: Kako rade agencije za vraćanje dece koju su u inostranstvo odveli supružnici – Čitajte u Njujork tajmsu

Piše Dejvid Jafi-Belani, The New York Times International Report

0
Dvorište u Tajlandu gde je otac N. pokušao – i uspeo – po drugi put da je oduzme od njene majke, uz pomoć "agenta za povratak" kojeg je platio. Fotografija: Adam Din za Njujork tajms

Nekoliko dana pre Božića 2013, Stjuart Dempster uzeo je kola i vozača da bi iz Bangkoka krenuo u ruralni grad Ban Fai, na severoistoku Tajlanda. Dempster je 55-godišnji atletski trener iz Australije, i društvo mu je pravio visok i krupan agent za bezbednost. Dvojica muškaraca spremali su se da otmu Dempsterovu ćerku.

Dempster nije znao šta da očekuje. Nije video svoju petogodišnjakinju, N., skoro godinu dana. Još u Brizbejnu, pristao je da potroši nekoliko hiljada dolara za agenta, Breda Stilu, kroz kompaniju po imenu Child Recovery Australia, jednu od nekoliko agencija koje ponovo sastavljaju roditelje sa decom koju su oteli bivši partneri. Nakon nekoliko sati, automobil je stao kod jedne privatne katoličke škole u Ban Faiju, blizu centra grada.

Dempster je bio nervozan. Obično se tako osećao pred veoma važne trke. Ušao je u školu i pitao gde može da nađe N. Jedna nastavnica pokazala mu je ka učionici na vrhu stepenica. Pitao se da li će ga ćerkica prepoznati.

Jedanaest meseci pre toga, Dempsterova žena, Tajlanđanka po imenu Ačarija Čaloemeprasert, odvela je N. u posetu rođacima u Ban Faiju. Brak im nije bio baš na dobrim nogama u tom trenutku: često su se svađali, i već su spavali u odvojenim sobama. Na dan kada su imali let nazad, njen stric je rekao Stjuartu Dempsteru da ona više ne želi da razgovara sa njim. Planirala je da ostane u Ban Faiju sa njihovom ćerkom.

Kada jedan roditelj odvede dete u inostranstvo, lokalna policija, socijalne službe ili sudovi teško mogu išta da urade. Ali u Australiji i još nekim zemljama, roditelj koji ostane bez deteta može da traži njegov povratak po međunarodnom sporazumu iz 1980, Haškoj konvenciji o građanskim aspektima međunarodne otmice dece. Zemlje koje prihvate ovaj sporazum moraju da razreše slučajeve međunarodne otmice time što će vratiti decu u “njihovo prebivalište”, gde će lokalni sudovi moći da utvrde starateljstvo.

Početkom 2013, nedugo pošto je N. nestala, gospodin Dempster se obratio kancelariji australijskog državnog tužioca da zatraži njen povratak. No proces je bio komplikovan. Radnik zadužen za njegov slučaj nije mu odgovarao na poruke. A tajlandske vlasti nisu mogle da lociraju gospođu Ačariju.

“Ovaj sistem ne funkcioniše”, rekao je Dempster.

Nabasao je na internetu na oglase “agenata za povratak” koji operišu u etički sivim zonama, i odvode decu sa ulice u stranim zemljama. Jedan advokat u kancelariji tužioca apelovao je na Dempstera da izbegava ovakve grupe. Čak i uspešan “povratak” može da ugrozi dete.

“Dve loše stvari ne daju jednu dobru”, upozorio ga je ovaj pravnik.

No Dempster je bio impresioniran sajtom Child Recovery Australia. Krajem 2013, sreo se sa osnivačem kompanije Kolinom Čepmenom. Čepmen mu je pokazao slike Ban Faija na Google Earthu i objasnio kako će nabaviti novi pasoš za njegovu ćerku. Rekao je da bi njen povratak trebalo da košta oko 14.000 dolara. Rekao je Dempsteru i da se sretne sa gospodinom Stilom u Tajlandu.

Kada je Dempster virnuo u učionicu u školi, video je N. kako sedi za svojim stolom. Uzeo ju je i išetao napolje. Pratio ga je Bred Stila, sve vreme na telefonu sa Kolinom Čepmenom, koji je nadgledao operaciju iz Australije.

No dvojica stranaca sa jednim detetom – bio je to alarm. Tavirart Nilda predavala je u istoj toj školi koju je Ačarija pohađala pre nekoliko decenija, i pratila je Dempstera i Stilu. Pokušala je da ih pita o čemu se radi, ali ju je Stila pomerio. Do trenutka kada su stigli do ulice i automobila, napravila se gužva. Vozač je odbio da otvori kola. Gospođa Tavirart je krenula da se otima sa Stjuartom za dete.

Stila je pokušao da odbije nastavnicu i da joj objasni da je N. Dempsterova ćerka. Pojavila se i policija. Grupa nastavnika počela je da se rve sa Dempsterom.

“Bilo je to kao natezanje konopca. Shvatio sam da će to za nju biti veliki stres. Zato sam je pustio”, rekao je on.

Industrija otmice dece

Zvanično se ne zna koliko kompanija tačno nudi usluge “vraćanja dece”. Ali razgovori sa organizacijama za zaštitu dečjih prava, policajcima i samim kompanijama sugerišu da ih ima desetak, i da svaka od njih uspeva da izvede nekoliko operacija godišnje.

Neki agenti za otmice dece kažu da sarađuju sa lokalnim vlastima u sprovođenju odluka porodičnih sudova. Ali često intervenišu pre nego što saslušaju obe strane priče. Operacija, čak i ako je uspešna, može da šteti detetu i da ostavi psihološke ožiljke.

“To je potpuno neregulisana industrija, a svedoci smo da je mnogo stvari pošlo po zlu”, kaže Viki Mejks, portparolka organizacije “Reunite” iz Velike Britanije koja pomaže roditeljima otete dece. “To je ogroman rizik koji roditelji preuzimaju.”

Kada je Dempster pustio N., policija ga je ostavila na miru. U Brizbejnu je pozvao Šona Feltona, osnivača “Otetih anđela” (“Abducted Angels”), britanske organizacije koja nudi pomoć roditeljima kidnapovane dece. Felton mu je savetovao da se javi agentu po imenu Adam Vitington.

Bivši australijski vojnik koji je kasnije radio i kao policajac, Vitington je na čelu kompanije po imenu Child Abduction Recovery International, sa sedištem u Švedskoj. Uspešno je dovodio decu iz brojnih evropskih i azijskih zemalja.

Godine 2016, australijska televizijska mreža Kanal 9 platila je Vitingtonu više od 70.000 dolara da otme dvoje dece Australijanke Seli Fokner iz Libana, gde su bila sa svojim ocem. Tim koji je radio sa Vitingtonom opazio je decu na ulicama Bejruta. No pre nego što su uspeli da napuste zemlju, policija je uhapsila Seli Fokner, Vitingtona i čitavu ekipu Kanala 9. Proveo je više od tri meseca u zatvoru.

On danas vodi računa da odbaci prijave roditelja koji maltretiraju decu, oslanjajući se na svoj instinkt policajca. Gospodin Dempster lako je prošao njegov test.

“I u telefonskom razgovoru može da se oseti koliko je Stjuart divan čovek”, kaže Vitington.

“Mora da je dobar čovek”

I Ačarija Čaloemeprasert isprva je to mislila o Stjuartu Dempsteru. Upoznala ga je preko jednog sajta nedugo pošto je diplomirala. Dempster je bio dvostruko stariji od nje i bio je jedini stranac kojeg je ikada upoznala. Isprva je razmenjivala poruke s njim samo da bi vežbala svoj engleski. A onda su razgovori postali intimniji.

Obećao je da će posetiti njenu porodicu u Ban Faiju, i bila je impresionirana kada je to stvarno učinio.

“Pomislila sam: ‘Oh, mora da je dobar čovek'”, seća se Ačarija, koju prijatelji zovu Tan.

Par se verio u Tajlandu, a potom su otišli da žive u Vanganuiju, na Novom Zelandu, gde je N. rođena u martu 2008. Preselili su se prvo u Darvin u Australiji, a onda u Brizbejn. Njih dvoje danas različito vide svoj brak. Ačarija kaže da je Dempster znao da pobesni i da lomi posuđe. Jednog dana u Darvinu je počeo da je davi. Povela je N. i pobegla do prvih komšija, a potom našla sigurnu kuću. Kasnije joj je Dempster napisao pismo i molio je da se vrati. Pristala je.

“Želela sam da budemo porodica”, rekla je.

Dok su živeli u Brizbejnu 2012, posumnjala je da se Dempster viđa sa drugim ženama. Tokom jedne svađe, priznaje, pretila mu je nožem, a on je podigao krivičnu prijavu protiv nje, tražeći da joj se zabrani prilazak. Ubrzo potom je odgovorila istom merom. U tom trenutku je već imala zakazan let za Tajland sa N. Plan je bio da poseti porodicu, ali je odlučila da se ne vrati.

Adam Din za Njujork tajms

Dempster tvrdi da nikada nije ni zlostavljao ni varao Ačariju. Optužuje je da “drami”. Istina je, kaže on, da se brinuo za sopstvenu bezbednost, ali i za ćerkinu.

Vitington je preuzeo Dempsterov slučaj za 12.000 dolara. N. se vratila u školu u Ban Faiju. Živela je sa svojom širom rodbinom u beloj dvospratnici.

Do januara 2015, Vitington je verovao da ima dovoljno informacija da otme dete, pa je sa Dempsterom krenuo u Ban Fai. Ušli su u dvorište Ačarijine kuće. N. je bila na stražnjoj kapiji i pričala sa svojom bakom. Kada su se muškarci približili, baba je privukla N. sebi, ali ju je Dempster odgurnuo i uhvatio svoju ćerku. Potom je preskočio ogradu i pobegao ka automobilu koji ih je čekao. Ačarija je bila u kući kada je čula vrisak svoje majke. Istrčala je napolje, ali Dempstera i Vitingtona nije bilo.

Pošto je pozvala policiju, sela je u autobus do Bangkoka i stigla do ambasade Novog Zelanda. Dempster i Vitington su bili pošli tamo da overe pasoš N. Ačarija je mogla kroz prozor da vidi svoju ćerku. Zaposleni u ambasadi joj nisu dali da uđe, pa je pozvala policiju, koja je okružila zgradu. Neizvesnost je trajala satima. Na kraju su Dempster i Vitington izašli. “Pusti je da uzme N.”, rekao je Vitington Dempsteru kasnije, u lokalnoj policijskoj stanici.

Nadajući se da će doći do kompromisa, Ačarija i njena porodica pristali su da se sretnu sa Dempsterom i Vitingtonom kasnije te sedmice. Vitington je već imao spremnu priču: Dempster će se preseliti u Tajland i tu biti trener. Rekao je porodici: “Sada moramo da sednemo i pokušamo da vidimo šta je najbolje za dete.”

Ačarija je dozvolila suprugu da provodi nekoliko dana nedeljno sa N. ukoliko joj pre toga preda pasoš.

Napuštanje Tajlanda

Krajem aprila 2015, Dempster je poveo N. i predao pasoš koji je istekao. Vitington je rekao Dempsteru da uhvati let za Udon Tani, grad nadomak granice sa Laosom. Na aerodromu, jedan muškarac ih je odveo do reke Mekong, gde je čekao čamac. Nekoliko dana kasnije, odleteli su iz Laosa u Australiju.

Vitington je na svom Fejsbuk nalogu 7. maja proslavio povratak svoje N., tvrdeći da je živela u “užasnim uslovima i bila neuhranjena” u Tajlandu.

Ačarija kaže da je vodila računa o svojoj ćerki.

“Oni vređaju moju zemlju”, rekla je.

Nakon otmice, pala je u duboku depresiju. Kaže da je pokušala da stupi u kontakt sa Dempsterom, ali bez uspeha. (Dempster tvrdi da mu se nikada nije javila.) Svakoga dana se moli da joj ćerka bude dobro. “Gde god da je”, kaže, “nadam se da je anđeli paze.”

Već pet godina Dempster podiže N., kojoj je sada 12, potpuno sam. Kaže da ne žali što je zaobišao sudski proces koji bi je vratio u Australiju.

“Moja jadna ćerka bi danas imala 12 godina i bila zarobljena u Tajlandu da sam pratio takozvana pravila.”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 10. septembra

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime