Fric i Dobrila, hit kolumna Srđana Valjarevića: Ovo je nastavak kultne priče o Gojku i Dobrili

Ovo je kolumna Srđana Valjarevića iz novogodišnjeg dvobroja Nedeljnika. Od novog broja Nedeljnika (četvrtak, 9. januar) kolumna Srđana Valjarevića u svakom broju

1
Fotografija: Nebojša Babić

Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfelden, blizu Bazela, negde tokom ove godine Dobrila i Gojko i njihov sin Mate su se vratili u domovinu, u Beograd. Kupili su manji stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive. Jedna soba, kuhinja sa trpezarijom i kupatilo. Dobrila i Gojko primaju švajcarsku penziju, ne rade ništa, ni Mate ne radi ništa, u Bazelu je završio srednju školu, nije želeo da se odvaja od roditelja, nije bilo razloga, tek je napunio trideset godina. U Rajnfeldenu su i Gojko i Dobrila radili, prvo se Dobrila zaposlila u jednoj školskoj ustanovi kao spremačica, tu je radila desetak godina i jednoga dana se saplela o gajtan usisivača i strovalila niz stepenice sa petog, pa onda četvrtog i trećeg sprata. Od tada prima invalidsku. Gojko se zaposlio kao građevinski radnik, u početku, a onda kao moler, radio je oko četiri godine a onda su se merdevine zanjihale dok je farbao plafon, prozor je bio otvoren, i sa merdevina je pao pravo kroz prozor sa drugog sprata zgrade u izgradnji. Od tada prima invalidsku. Jednoga jutra je otišao do Bazela i kad se vratio, rekao je Dobrili: „Promenio sam ime, sad se zovem Fric, prezime mi je isto.“ Spustio je fasciklu sa papirima na sto. „Što si promenio ime?“, pitala je Dobrila. „Nije skupo“, rekao je. „Što nisi i prezime promenio?“, pitala je Dobrila. „To neću, moje staro srpsko prezime nije na prodaju“, odgovorio je Gojko. „I sad treba da te zovem Fric?“, pitala je Dobrila. „Tako je“, odgovorio je Gojko. „Dobro“, rekla je Dobrila i nastavila da radi ono što je do tada radila, menjala je kanale na TV-u. „Što ne pitaš zašto Fric?“, pitao je Gojko. „Jebe mi se iskreno“, rekla je Dobrila. Gledali su u TV. Onda je došao Mate i rekao: „Hteo bih da podelim nešto s vama, vraća mi se u Srbiju.“ „Što?“, pitali su Fric i Dobrila. „Vaše dve invalidske ovde, tamo su kao šest dobrih plata, tu ja vidim svoju šansu“, rekao je Mate. „Ti bi da nemaš nijedan radni dan u životu?“, pitali su Fric i Dobrila. „Tako je“, rekao je Mate. I tako su se sve troje vratili u Srbiju, podigli kredit, kupili stan, i mirno žive na Konjarniku. Jednoga dana su sedeli ispred TV-a Fric i Mate, Dobrila se obukla i rekla: „Idem napolje.“ Fric je pitao: „Je l’ imamo nešto za večeru?“ Dobrila je rekla: „Kad, jebote, kad?! Ne mogu sve da stignem.“ I izašla je napolje. Fric i Mate su nastavili da gledaju TV. Onda je Mate rekao: „Imam sve što nam treba. Ajmo u grad.“ Onda su Fric i Mate otišli u grad, prošetali se malo, i onda stali uz jedan zid zgrade da se odmore. Gledali su ljude kako prolaze. Fric je rekao: „Daj.“ Mate je zavukao ruku u džep, izvadio džoint i zapalio ga. „Evo ga“, rekao je Mate. Onda je Fric uzeo džoint i pušio. Odmarali su se tu neko vreme. Onda je Mate rekao: „Evo su, stižu Ravni tabani.“ Onda je Fric rekao: „Daj još jedan, ne ide mi se sad nigde.“ Mate je izvadio džoint i pripalio ga. Onda je Mate pitao: „Još nisam shvatio zašto ih zoveš Ravni tabani?“ Tu se Fric okrenuo prema njemu i govorio mu na uvo: „To ti je jedno pleme iz stripa o Indijancu Umpah Pahu. Ali nije to sad bitno, nego što ne mogu ovde da shvatim ko su Krvave košulje?!“ Onda je Mate rekao: „Idem da nam kupim po šveps.“ Mate je otišao i vratio se sa dva švepsa, Fric je pušio džoint i rekao: „Evo ti, vidiš, piše ‘Stop krvavim košuljama’.“ Onda je Mate rekao: „Nisu to plemena, nego su to demonstracije protiv vlasti koja je kriva što je jednom političaru razbijena glava pa mu je krv isflekala košulju. Daj mi džoint.“ Onda se Fric zamislio. Mate je pušio i pio šveps. Fric je otpio gutljaj biter lemona i pitao: „Pa to je protiv ovog predsednika?“ Mate je rekao: „Tako je.“ Fric se onda opet okrenuo ka Matinom uvetu: „Pa je l’ oni znaju da je taj čovek u totalnom kurcu? Slušao sam ga jednom kad je pričao na TV-u kako prezire elitu i nekog profesora sa Filozofskog fakulteta, ali i Meril Strip.“ Onda je Mate pitao: „Što nju?“ Fric je rekao: „Gde znam.“ Onda je Mate izvadio još jedan džoint. Ali onda je rekao: „Eno je Dobrila.“ Fric je pitao: „Gde?“ Mate je rekao: „Među Ravnim tabanima.“ Onda je Fric rekao: „Vidi je. Siroma’ Dobrila. I ona viče ‘ostavka, ostavka’… siroma’ Dobrila.“ Mate je rekao: „Evo ti.“ Fric je uzeo džoint i rekao: „Pa je l’ ona stvarno misli da će poglavica Krvavih košulja koji mrzi Meril Strip da ode tek tako sa teritorije Ravnih tabana?“ Onda je Mate rekao: „Ne verujem da misli. Jutros sam nam spremio tri džointa i malo belog da imamo.“ Tu je Fric pitao: „Kakve to veze ima?“ Mate je rekao: „Nema mi belog.“ Fric je otpio gutljaj švepsa, zagledao se u Dobrilu i rekao: „Srbijo, najebala si.“

***

*U Danasu je od 1997. do 2002. godine izlazila kultna kolumna pisca Srđana Valjarevića „Gojko i Dobrila“. Skoro dve decenije kasnije, ti likovi se vraćaju u naše živote, u isto vreme kada i Valjarević, na velika vrata, na književnu scenu. Ekskluzivna kolumna o ovoj porodici – koja je jedno vreme živela u Švajcarskoj, gde je Gojko uzeo novo ime – biće objavljivana u svakom broju Nedeljnika

1 KOMENTAR

  1. Eto… nedostatak ideja, hvatanje za davno izlizane šeme i šablone koji ne vode nikuda( kao Olja Bećković npr) Ali dobro je da se dotičnom kolumnisti ostvario dečački san u svojim pričama, u vidu komunističkih mantri “uči školu da ne radiš ništa” i “niko ne može tako malo da me plati koliko je mogu malo da radim!”

Comments are closed.