Frančeska Boneli, UNHCR: Da češće čujemo “Ti si naš”

0
Fotografija: Igor Pavićević

Sa slikama koje su nacrtale afričke žene, sa cvećem i pastelnim bojama, sa rečenicom “You are safe here” koja vas gleda sa postera, u pretpraznično užurbanoj zgradi na Novom Beogradu kancelarija Frančeske Boneli izgleda kao oaza makar trenutnog mira. Ima simbolike: kroz razgovor sa šeficom Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) u Srbiji provejava njena želja da Srbija bude ta oaza na putu ka boljem životu za one koji su prisiljeni da ga traže daleko od svojih domova, čak i dok traje pandemija, čak i u hladnim zimskim mesecima. Jer nužda ne haje za pandemiju, a niko, reći će nam to i Frančeska Boneli, niko ne postaje izbeglica jer to želi.

Sa Frančeskom Boneli pričali smo poslednji put pre duže od godinu dana. I tada i danas bila je puna nade, strepnje i osmeha – takvi su joj, uostalom, i posao i karakter – ali u sumiranju godine za nama, u kojoj je obeleženo i 45 godina rada kancelarije, uz podsećanje na sve ono što je UNHCR uradio sa svojim partnerima u Srbiji, kao da je ipak bilo više optimizma nego pre…

Za nama je još jedna pandemijska godina, a trenutno smo i u ledenom talasu. Kakva je situacija sa migrantima, izbeglicama i tražiocima azila u Srbiji i na Balkanu?

Po brojevima se nije mnogo promenilo. U 2020. bilo je oko 58.000, a ove godine do kraja novembra 55.000 ljudi koji su stigli u Srbiju i prošli kroz nju. Trenutno je u zemlji oko 6.000 izbeglica i migranata: nešto više od 5.000 je u centrima kojima upravlja Komesarijat za izbeglice, a manje od hiljadu je van centara. Sve to pokazuje da je Srbija i dalje percipirana kao tranzitna zemlja za izbeglice i migrante, ali imamo i ljude koji su želeli da zatraže međunarodnu zaštitu u Srbiji. To jeste neuporedivo manji procenat, ali pokazuje da Srbija nudi međunarodnu zaštitu onima koji je traže i žele da ostanu.

I ova godina bila je intenzivna zbog kovida. Svedočili smo dobroj saradnji između civilnog društva, međunarodnih organizacija i vlasti da se ponudi zaštita i podrška izbeglicama. Jedan od primera bila je vakcinacija migranata, a Srbija je bila jedan od pionira. To je bila moćna poruka.

Bilo je i drugih važnih događaja. Prvi put smo imali četvoro studenata koji su upisali fakultet, i to je jedan važan rezultat u proteklih godinu dana. Možda ne zvuči kao nešto veliko, ali nije važan kvantitet, već kvalitet i činjenica da se daje prilika onima koji žele da ostanu i ovde izgrade svoj novi život, da uče i obrazuju se.

S njima ste u kontaktu, kakve su im impresije?

Divno je pratiti ih na tom putu integracije. Ono što je mene dirnulo jeste koliko se dobro integrišu sa srpskim prijateljima i kolegama. Primera radi, jedan student dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti ispričao mi je kako nije uspeo da na predavanju razume nešto na srpskom. Pitao je kolege da li oni razumeju, ali nisu ni oni. “Hvala Bogu, nisam sam”, nasmejao se. To je mala epizoda koja pokazuje kako se oni upoznaju sa svakodnevnim životom. Kako rade na svojim snovima i polako ih pretvaraju u stvarnost.

Ohrabrenje stiže i od profesora univerziteta, sa moralnom i praktičnom podrškom. To je važan znak dobrodošlice.

Nisu, ipak, svi takvi. Da li vas brine što pojedine marginalne grupe dobijaju sve više na značaju? U Srbiji će dogodine biti izbori, moguće je da će neki pokreti i partije pokušati da ksenofobijom privuku potencijalne glasače…

UNHCR je zabrinut zbog ksenofobičnih ispada ne samo u Srbiji nego i u Evropi, zbog instrumentalizacije izbeglica i diskursa koji ih predstavlja kao pretnju, kao nekoga ko vrši invaziju, kulturnu i ekonomsku. Ali morate imati na umu da to nije potkovano činjenicama. Da krenemo samo od brojki: globalno je 84 miliona raseljenih lica u svetu, u Evropi najviše 6,8 miliona. U Srbiji je u ovom trenutku manje od 6.000 migranata i izbeglica, a onih koji žele da ostanu je još manje. Nema osnove da ih se iko plaši. Prihvatni centri su dobro organizovani, imaju dobre kapacitete, a oni koji žele mogu da doprinesu srpskom društvu. Postoje izbeglice koje već rade, plaćaju poreze, doprinose lokalnoj zajednici.

Niko ne postaje izbeglica svojom voljom. To važi za sve. Niko ne bira da bude izbeglica, već beži od rata. A mnogi u Srbiji znaju kako je bežati od rata i biti izbeglica. Solidarnost koju Srbija pokazuje prema izbeglicama je i dalje snažna. Ksenofobi jesu glasni, ali to je mala grupa. Mi u UNHCR-u želimo da damo prostor glasovima solidarnosti. Ove godine smo to činili i uz pomoć Branke Katić, koja je postala UNHCR-ova istaknuta zastupnica prava izbeglica u Srbiji, i koja je svojom ogromnom energijom širila taj glas.

Treba vam i podrška Vlade Srbije. Kako ocenjujete tu saradnju?

U Beogradu smo prisutni već 45 godina. Konkretno, sa Ministarstvom unutrašnjih poslova radimo svakodnevno u davanju podrške najranjivijima, ali i u izgradnji sistema za azil. Sarađujemo i sa Ministarstvom rada i socijalnog staranja, posebno kada je reč o deci koja dolaze sama. Naravno, i sa Ministarstvom obrazovanja… Važno je što sa te strane vidimo i privrženost da se bore protiv ksenofobije. Nastavićemo da ojačavamo tu kooperaciju, uključujući i škole, fakultete, nevladine organizacije, medije.

Videli smo koliko zla mogu da nanesu dezinformacije?

Zato je važno sa ljudima raditi odmalena. Ove godine smo imali projekat “Dobro došli u moju zemlju”, tokom kojeg smo zamolili đake srednjih škola iz čitave Srbije da pomoću slika, klipova ili reči pošalju poruku solidarnosti. I bili su sjajni. Drugi važan projekat bio je “Delikatesni ponedeljak”, u saradnji sa Turističko-ugostiteljskom školom. Srpski đaci kuvali su zajedno sa izbeglicama iz Avganistana, Iraka, Irana, Sirije, i jedni druge su učili svoja jela. Ako damo šansu mladim ljudima da upoznaju izbeglice, to će nadjačati fejk njuz i dezinformacije, čim vide da su oni ljudi kao mi. Šansa da se upoznaju, da vide ljudsko lice izbeglica ruši svu ksenofobiju.

Sećam se priče jednog od tog mladih izbeglica, koji je šetao sa svojim prijateljima Srbima, nadomak autobuske stanice. I čuo je od njih “Pogledaj ove migrante, koliko ih je”. A onda im je rekao “Ja sam bio jedan od njih, kada sam stigao”. “Ma ne, ne, ti si naš”, odgovorili su mu. Naš cilj je da povećamo šanse da se upoznaju, jer kada se upoznaju, onda imate to “Ti si naš”.

Analitičari strahuju od novog talasa izbeglica sa Istoka, zbog političke situacije u Avganistanu…

Sa povratkom talibana i dramatičnim događajima došlo je do pomeranja stanovništva, ali uglavnom unutar zemlje, sa dva miliona interno raseljenih, jer je granica i dalje strogo kontrolisana. Imamo mnogo porodica koje žive u siromaštvu. Pratimo, naravno, i šta se dešava sa onima na Zapadnom Balkanu. Od avgusta do danas nismo videli povećanje broja Avganistanaca koji stižu direktno iz Avganistana. Bićemo spremni u slučaju da se poveća, ali ne vidimo da će se to trenutno dogoditi, svakako ne na nivou 2015.

U isto vreme, videli smo koliko je lako političarima da zloupotrebe izbeglice na granici Poljske i Belorusije…

Vrlo smo zabrinuti zbog instrumentalizacije tih ljudi. Njih nema mnogo, ali među njima su i deca, žene, trudnice, na niskim temperaturama… Nedopustivo je da se to događa na granici sa EU. Reći ću vam ovo: kada je 1951. ratifikovana Konvencija o statusu izbeglica, bilo je to zbog evropskih izbeglica, da bi se pokazala solidarnost Evrope i Ujedinjenih nacija, da se pobrinemo za dva miliona izbeglica posle Drugog svetskog rata. Evropska unija je nastala na vrednostima solidarnosti i UNHCR veruje da su te vrednosti neophodne i danas. Apelujemo na političare da prestanu sa politizacijom očaja i ranjivosti.

Pomenuli su i 1951. i 45. godišnjicu postojanja UNHCR-a na ovim prostorima. Siguran sam da ste upoznati sa prošlošću. Koji su izazovi i koji su koraci?

Konflikt devedesetih godina bio je jedan od tragičnih događaja Evrope. UNHCR je bio prisutan sve vreme, a ja sam pre više od dvadeset godina počela da radim s izbeglicama baš ovde. Zadatak nam je ne samo da pomognemo izbeglicama u celom regionu, već i da doprinesemo izgradnji mira i stabilnosti, da stvorimo razumevanje u regionu, da radimo na inkluziji i integraciji. Jedan važan korak bio je Regionalni program stambenog zbrinjavanja.

Sve je jasnije da će u budućnosti biti sve veći uticaj ne samo rata i nasilja, već i klimatskih promena i zagađenja?

Svesni smo da su klimatske promene sve veća pretnja, da ljudi beže ne samo od progona nego i od klime, i da je to rizik koji se povećava svakog dana. Zato moramo se spremimo, da ne čekamo da bude sve gore, nego da delamo odmah. U Globalnom kompaktu za izbeglice klimatske promene su jedan od važnih faktora. A tu je važna uloga ne samo država i aktivista, ne samo institucija, već i privatnog sektora. Mi ih pozivamo da se angažuju. Dobar primer je naš globalni partner IKEA, koja ne samo što pomaže izbeglicama, već i radi na prevenciji. Zato nam je i IKEA u Srbiji veoma važan partner.