Jutro je počelo tako što je britanski farmaceutski div AstraZeneca objavio da se pauziraju testiranja vakcine protiv SARS-CoV-2, a koju je razvio Univerzitet Oksford zbog pojave ozbiljnih neželjenih efekata, a onda se nastavilo tako što je srpski ministar zdravlja Zlatibor Lončar objavio da kineska vakcina neće biti ispitivana na našim građanima dok ne ispuni uslove. U ovom trenutku ne ispunjava stroge kriterijume Agencije za lekove (ALIMS). Jedna od važnih stavki kod odobravanja vakcine, što se i pokazalo na slučaju „oksfordske“, jeste faza III ispitivanja.
Ta treća faza postala je poznata i onima koji su vakcinu poslednji put primili u detinjstvu, pre ko zna koliko godina. Važnost treće faze je ono o čemu se polemiše u medijima i zbog čega i postoji zabrinutost pred moguću vakcinaciju.
Profesor dr Radan Stojanović, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i specijalista kliničke farmakologije, za jedan od prethodnih brojeva Nedeljnika objasnio je da je proces „rađanja“ adekvatne vakcine složen i dugotrajan i to s pravom.
„Ono što ovaj proces u slučaju infekcije COVID-19 čini još složenijim jeste hitnost, odnosno potreba da se ona u što kraćem periodu nađe u primeni“, kaže profesor.
„Ispitivanje supstanci kandidata za efikasnu i bezbednu vakcinu podrazumeva sprovođenje pretkliničkih, a nakon toga i kliničkih ispitivanja. Da bi se vakcina registrovala i našla na tržištu, potrebno je da prođe tri faze kliničkih ispitivanja. Suština je u tome da se tokom sprovođenja pomenutih faza, od prve do treće, stiče sve veći broj informacija o vakcini sa aspekta efikasnosti i bezbednosti“, kaže profesor Stojanović.
„Faza 1 podrazumeva prvu primenu vakcine kod ljudi, sprovodi se na malom broju dobrovoljaca sa ciljem da se dobiju podaci o bezbednosti, kao i da se utvrdi potencijal vakcine da pobudi funkcionisanje imunološkog sistema. Dalje, u fazi 2 povećava se broj ljudi koji će dobiti ispitivanu vakcinu, u ispitivanje se uključuju različite populacione grupe (uzrast, pol), i nastavlja se sa praćenjem bezbednosti i efikasnosti. U fazi 3, broj ljudi koji će dobiti ispitivanu vakcinu prelazi hiljadu. Može se reći da je na neki način to ključna faza kliničkog ispitivanja, jer se u njoj dobijaju nova, i sumiraju sva prethodna iskustva sa aspekta bezbednosti i efikasnosti. U ovoj fazi se mogu otkriti neka neželjena dejstva koja ranije nisu primećena. Identifikuju se stanja u kojima se vakcina ne sme primeniti, tzv. kontraindikacije. Istovremeno se prati efikasnost, odnosno pokušava se dobiti konačan odgovor na pitanje da li primena vakcine može izazvati adekvatnu reakciju imunološkog sistema, i na kraju najvažnije – može li i u kojoj meri zaštititi osobu od obolevanja od COVID-19. Posle uspešno završene ove faze, koja može trajati par godina, sledi postupak registracije i odobrenja za primenu od relevantnih tela poput FDA (Food and Drug Administration) u SAD, i EMA (European Medicines Agency) u EU. I nakon početka primene vakcine nastavlja se praćenje njene bezbednosti i efikasnosti.“
Profesorka dr Tanja Jovanović, virusolog i prodekanka Medicinskog fakulteta u Beogradu, takođe je u istom broju istakla da se u trećoj fazi studije definitivno proverava efikasnost vakcine na nekoliko hiljada ispitanika, koji su često podeljeni u različite grupe u zavisnosti od pola, godina, etničke pripadnosti.
„Pored ispitanika koji dobijaju potencijalnu vakcinu, u studiju je uključena i kontrolna grupa zdravih ispitanika koja dobija placebo (preparat koji nema vakcinalnu virusnu komponentu). U ovoj fazi određuje se i doziranje vakcine, odnosno u koliko doza se daje vakcina kako bi se postigao dobar nivo zaštitnog imuniteta. Efikasnost vakcina se testira određivanjem parametara humoralne i ćelijske imunosti, odnosno merenjem titra antitela ili određivanjem efikasnosti T-ćelijskog odgovora.“
Ona dodaje da podatak koliki je procenat vakcinisanih osoba potpuno ili delimično zaštićen od infekcije dobijamo kasnije, u susretu ispitanika sa prirodnom infekcijom.
„Zato se često u kliničke studije uključuju ispitanici iz onih zemalja koje imaju visoku incidenciju infekcije, gde postoji realna šansa da se vakcinisani ali i kontrolna grupa osoba koje su primale placebo inficiraju prirodnim putem.“
Profesorka ističe da je period razvoja prilično dug, ali da je u pandemijama dozvoljena primena kombinovanih faza I/II ili II/III kako bi se skratilo vreme trajanja kliničke studije (što su kompanije i univerziteti i primenili).
„Farmaceutske kompanije mogu da rizikuju i da krenu u proizvodnju vakcine pre registracije, ali upotreba proizvedenih doza vakcine nije dozvoljena dok se proizvod ne registruje. Čak i kad se okonča studija, kada se vakcina registruje, istraživači prate potencijalne neželjene efekte i dalje. Takođe je moguće da određene grupe ljudi, na primer deca ili starije osobe, imaju povišeni rizik od vakcine što se ne zapaža u toku studija. Zato je važno dalje pratiti i ispitivati koje su doze vakcina za određene uzrasne grupe.“
Profesorka Jovanović objašnjava šta je ono što do sada znamo o ruskoj vakcini i poredi je s oksfordskom:
„U literaturi ima malo podataka o ruskoj vakcini kao i o rezultatima ispitivanja terapijske efikasnosti vakcine. Iz njihovih izjava smo saznali da se radi o vektorskoj vakcini koja je napravljena na bezbednom adenovirusnom nosaču, slično kao i Oxford/Astra Zeneca vakcina. Tehnologija dobijanja vektorskih vakcina za humanu upotrebu je prilično nova. Prva vektorska vakcina koja je registrovana za humanu upotrebu je vakcina za virus ebola, ruskih proizvođača, i to u junu 2020. godine. Verovatno je podatak da je COVID-19 vakcina dizajnirana na istoj platformi kao i registrovana vakcina za ebolu uticao na ishitrene izjave ruskih zvaničnika.“
Profesorka Jovanović dodaje da su protokoli koje naša agencija za odobravanje, ALIMS, koristi odgovaraju protokolima Evropske unije, a po njihovim rečima su čak za nijansu stroži od internacionalnih protokola.
Profesorka dr Tanja Jovanović ističe „da suština vakcinacije jeste efikasna stimulacija specifičnog imunskog odgovora imunizovane osobe“.
„Idealna vakcina je ona koja je bezbedna i efikasno indukuje oba tipa odbrane organizma od infekcije, odnosno i humoralnu i ćelijsku imunost, koje deluju sinergistično u sprečavanju infekcije. Kvalitetan humoralni imunski odgovor na virus obezbeđuju antitela koja neutrališu infektivnost slobodnog virusa. S druge strane, ćelijski imunski odgovor je posredovan populacijom T-limfocita koji imaju zadatak da deluje na virus koji se nalazi u ćelijama. Tako T-limfociti svojim produktima ili direktnim efektom na inficiranu ćeliju sprečavaju dalje razmnožavanje virusa.“
Tagovi
