„Elizabeta je imala sreću da se svet razvija u skladu sa njenim biološkim satom“: Specijal Nedeljnika o kraju jedne epohe

Odlazak kraljice Elizabete Druge sa sobom povlači mnogo promena: u Velikoj Britaniji će morati da se menjaju tekst himne, različite zastave – od vojnih jedinica do vatrogasaca – moraće da promene rojalističke inicijale, menjaće se novčanice, u nekim zemljama Komonvelta će čak i ustavi morati da pretrpe izmene, a u tom talasu i srpski jezik bi mogao da pretrpi jednu izmenu. Metaforu „engleska kraljica“, po logici stvari sada bi trebalo da zameni sintagma „engleski kralj“. To je ono kada se za nekog na najvišoj funkciji – u firmi, organizaciji, političkoj stranci, zapravo bilo gde – koji se ništa ne pita i ništa ne odlučuje, kaže da je „engleska kraljica“.

***

Velika Britanija bez kraljice nalazi se u poprilično nestabilnoj situaciji kada je reč o unutrašnjoj politici.

„Kraljica Elizabeta je odrastala kao vladar i sazrevala u ulozi simbola Ujedinjenog kraljevstva, pa i celog Zapada, u vreme velikih strategija, doktrina, ideja i politika. Bilo je to doba državnika koji su pored izborne u svojim džepovima imali i pobedu u svetskom ratu, od Čerčila, Ajzenhauera, De Gola, do Josipa Broza Tita, i jasnu težnju da se ratne strahote više nikada ne ponove. Elizabeta je imala sreću da se njen svet u kom je delovala razvija u skladu sa njenim biološkim satom. Monarhija je oblikovala nju, ali ona je još više oblikovala monarhiju. Njen sin Čarls na presto dolazi kao već formirana, zrela osoba, na neki način i prezrela, za koju je neizvesno koliko će biti u stanju da kreira monarhiju prema svom liku. Javnost ga dobro poznaje i on je daleko na svaki način od diskretnosti koja je okruživala njegovu majku. Mnogi događaji iz njegovog ranijeg života uopšte mu neće ići u prilog kao kralju, za razliku od Elizabete koja takvog opterećenja nije imala. Elizabeta po dolasku na tron nije imala ni trunku osporavanja, pa je mladu kraljicu dočekao trijumf optimizma. Njen sin, nasuprot, ima čitave kubike osporavajućeg bagaža, malo javnog poverenja i malo nada koje se polažu u njega. Ta atmosfera bila je opterećujuća za Vindzor, da je pokojnoj kraljici bilo sugerisano da izdejstvuje kod sina odustajanje od prestola u ime princa Vilijama“, navodi za Nedeljnik Dragan Bisenić.

Ceo tekst objavljen je u specijalu Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. septembra.