Ekskluzivno u novom Nedeljniku: Ko je Džon Jovanović, Amerikanac srpskog porekla koji je došao da nas pomiri sa SAD

1
Fotografija: Igor Pavićević

Kada u Gugl ukucate njegovo ime na engleskom – John Jovanovic – pisaće da je on suprug Dafne Oz, američke voditeljke, autorke i nutricionistkinje, ćerke čuvenog Doktora Oza, otac njihovo četvoro dece.

Kada u Gugl ukucate njegovo ime na srpskom – Džon Jovanović – pisaće da je on “Trampov Srbin” koji nam u koferu donosi najmanje šezdeset milijardi dolara, što će od Balkana napokon napraviti Eldorado.

Istina je, naravno, mnogo više nijansirana, mada tridesetčetvorogodišnji direktor kancelarije DFC, Američkog fonda za razvoj (odnosno razvojne banke) u Beogradu, uistinu jeste i suprug Dafne Oz i čovek koji će upravljati potencijalnim milijardama, što je najopipljivija reperkusija sporazuma potpisanog u Vašingtonu u septembru.

Za nešto više od sat vremena, koliko je uspeo da izdvoji za Nedeljnik pre nego što će krenuti službeno u Prištinu, Džon Jovanović ispričao nam je i kako se obreo u Beogradu, i zašto je, uprkos si-viju sa kojim se malo ko može meriti (diplomirao je na Prinstonu, obreo se na Volstritu, a u Srbiju je stigao sa visokog mesta u Mercuria Energy Group), odlučio da dođe u krajeve odakle potiču njegovi roditelji.

Simbolike je u tih šezdesetak minuta razgovora bilo napretek. Njegova je priča i o srpskom i o američkom snu, o odricanju i napornom radu, o patriotizmu shvaćenom na moderan način. O tome kako se slavi Nikoljdan u Čikagu. O dijaspori i pokidanim vezama. O prilikama koje više ne smeju da se propuštaju.

Simbolika je što sagovornik Nedeljnika nosi najčešće američko ime i najčešće srpsko prezime.

Počeli smo baš tako, od njegovog imena, porekla, od detinjstva, od porodice. Investicije, infrastruktura, veliki projekti i velika i mala politika morali su da sačekaju.

Razgovarali smo na tečnom srpskom jeziku – tek ponegde, i to kada upadne u žar, presečenom engleskim idiomima.

Jovanović je za novi Nedeljnik govorio o svom srpskom poreklu, o odrastanju u Čikagu, ali i o investicijama u infrastrukturu, velikim projektima koji očekuju ovaj region i šta će to značiti za rešavanje otvorenih sporova između Beograda i Prištine.

On je pričao i o svojoj supruzi Dafne Oz i njenom ocu, čuvenom nutricionisti dr Mehmetu Ozu, o srpskoj dijaspori i njenim planovima, o studiranju na Prinstonu i svojoj karijeri na Volstritu, o prvom dolasku u Beogradu, dugoročnijim planovima DFC-a…

Ceo intervju objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 22. oktobra

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju treću knjigu iz edicije “Najveći srpski glumci”, biografiju Danila Bate Stojkovića

1 KOMENTAR

  1. Ако већ не зна, могли су родитељи да му кажу, да је то претенциозан циљ, ако је као такав њему уопште и постављен. Американци су овде запечатили ореол злочинца и окупатора и са њима се не поставља питање помирење, бар не за сваког разумног грађанина. Јер, ко се и када мирио са окупатором на својој земљи ? Американци само имају проблем како да са том “етикетом” и даље воде политику на Балкану, а да бар сами себи изгледају једнако утицајно за све стране. Наравно, као и међу свима и међу Србима има оних који би за пар долара (више-мање, а званично зарад “светле будућности”) све то заборавили, али им је број таман толики, да их и не треба узимати у обзир. Стога, не треба човеку, на самом почетку “подизати лествицу” тако високо, а што можда и није сврха. Он је главни благајник једног фонда, који ће овде давати кредите и који као такав, на овим просторима, и није ништа ново. И није новац овде био кључни проблем, ни када су његови родитељи одлазили, већ ОЗНА-шко-УДБА-шка политика, која и дан данас креира стварност у овој земљи, и због које је све, како и јесте. Да ће он то својим кредитима, или чиме већ, успети да “демонтира”,… или шта већ, нека му је са срећом. А помирење, то већ сада може слободно да остави деци и унуцима, са, такође, лошом прогнозом. Уосталом, ако му и није јасно, свакако може и супруга (Туркиња) да му објасни како на Балкану сваком тиранину, кад-тад, дође крај, а онда може и помирењу да се прича.

Comments are closed.