Efekat Piksija: Nije to zakon fizike već “teorija haosa” srpskog fudbala

0
Credit line: ACHIM SCHEIDEMANN / AFP / Profimedia

Kada je dodirne vrhom kopačke, promeni smer kretanja Zemlje oko Sunca i nema odbrambenog igrača kom se ne zavrti u glavi. Pokuša taj jadni čovek koji brani svoj gol da se seti prvog Njutnovog zakona i one priče o tome da jedno telo ostane da miruje sve dok ga drugo telo ne primora da se pomeri, ali pre nego što razume ko je on u toj priči, Piksi ga je već “primorao da se pomeri”. Dribling iz onog najplićeg džepa na džinsu iz Trsta, a iza leđa odbrane nebranjena večnost. I onda sledi lekcija o tome da je “ubrzanje tela srazmerno sili koja na njega deluje”, dok lopta cepa mrežu.

Dragan Stojković Piksi nije profesor fizike, iako tako izgleda na početku ovog teksta. Bio je igrač čija je magija sastavni deo svih zakona kojima pokušavamo da objasnimo stvarnost, i to onaj deo zakona koji zauvek ostaje neobjašnjiv.

Danas je Piksi novi selektor fudbalske reprezentacije Srbije, a njegovo postavljenje na jednu od najvažnijih funkcija u srpskom društvu, evociralo je brojne uspomene na period kada je po terenu leteo kao leptir. “Efekat leptira je termin korišćen u teoriji haosa, koji opisuje kako male varijacije mogu da utiču na ogromne i kompleksne sisteme kao što je, recimo, vreme.”

I mnogo godina nakon što je završio fudbalsku karijeru, Piksi se i dalje uklapa u brojne fizičke zakone.

Teorija haosa zvuči kao sastavni deo statuta Fudbalskog saveza Srbije. Organizacija čiji je predsednik protekle nedelje povezivan samo sa jednim segmentom fudbalske igre – pseudonavijačkim – malo je toga uradila sistemski i sa preciznom dinamikom tokom poslednje decenije. Kada smo igrali lepo i pobeđivali, savezni prvaci su bili nezadovoljni ličnim odnosom sa selektorom; kada smo gubili redom i od svih, vapili su za pobedama; kada smo pobeđivali, smenjen je selektor jer nismo igrali lepo. U poslednjoj epizodi igrali smo ružno, kukavički i izgubili. Na tom pređenom putu, ako je i bilo ikakvog poverenja u Savez, potpuno je izgubljeno, a jedini kontinuitet je haos.

Dovođenje Dragana Stojkovića na mesto selektora upravo bi moglo da predstavlja efekat leptira – mali korak koji bi mogao da promeni jedan “kompleksan sistem”.

Piksi je bio igrački autoritet i svako sećanje na njegove legendarne partije – dvostruko poniženje Zubizarete, igranje sa Argentinom, golovi za reprezentaciju i onda kada su svi govorili da je “mator i potrošen” – izaziva poštovanje kod svih onih koji su se toliko puta razočarali.

Ako je Piksi doveden da bi oživeo ekipu, prokrvio tim i “stvorio kult reprezentacije”, onda je ova odluka potpuno logična. Jedini problem je u tome što ova ekipa nema problemsa motivacijom. Više ne postoje problemi sa željom, sa trčanjem, nije u pitanju spremnost na žrtvovanje. Ova generacija trči više od protivnika, spremna je da se pobije, ide glavom na otvorenu kopačku rivala. Ovoga puta stvar je u sistemu igre koji nedostaje.

Dakle, Piksijev zadatak biće da napravi promene u načinu na koji ekipa igra, da uvede mehanizme u igru koji će omogućiti da se naprečac skupljeni igrači, umorni od klupskih obaveza i nenormalno gustog kalendara, lako uklope. Moraće da radi na tome da mehanizmi postanu ustaljeni i da igrači poveruju da su igrajući na taj, Piksijev način, sposobni da pobeđuju.

Zvuči jednostavnije nego što zapravo jeste. Naročito jer Dragan Stojković igrač i Dragan Stojković trener nemaju iste reference u biografiji. Sa klupe je vodio Nagoju i Guangdžou, a zlonamerni kažu da će se odlično uklopiti u reprezentaciju “kupljenu kod Kineza”.

Kvalifikacije koje su pred nama pokazaće nam kakva je zapravo trenerska filozofija Dragana Stojkovića. I u tome je trik. Tek nakon što sedne na klupu, mi ćemo imati priliku dasagledamo kako Piksi shvata fudbal i kakav je njegov pristup igri. Mnogo bolje od toga znamo kakav je kao predsednik Saveza ili kluba jer je po završetku igračke karijere godinama obavljao te funkcije. I to nije prvi put.

Nemali broj velikih igrača u srpskom fudbalu ima status “spavača”, pa tako prelaze sa jedne na drugu ili treću funkciju. To u određenim slučajevima ne mora da bude loše – Savo Milošević je nakon direktorskih mesta postao trener i njegov Partizan igrao je dobro.

Piksijev put ne uklapa se potpuno u taj kalup, ali je saga oko njegovog dovođenja kao iz saveznog kalupa starog decenijama.

Piksi je tokom čitave svoje igračke karijere bio spasilac. I sa Maradonom na terenu znao je da bude igrač utakmice. Na Piksija spasioca kladili su se oni koji su ga postavili na mesto selektora.

Jer i jedan potez krilima leptira može da promeni kompleksne sisteme – nije to zakon fizike, iako liči, već teorija haosa srpskog fudbala.