Dužan sam ti još jednu pobedu, Luka

Bili su jedan drugome senka. Na terenu i u životu. Italijanski fudbalski blizanci. Romul i Rem fudbalskog majstorstva koji nikada nisu izdali jedan drugog. Danas je sve kao pre. Jedan blizanac drugom duguje pobedu. Za sve one klince u timu koji nikada ne bi izdali jedan drugog

0
Credit line: Laurence Griffiths / AFP / Profimedia

Predstavnik Hrišćansko demokratske partije Antonio Senji pobedio je na predsedničkim izborima 1962. godine i tako je Italija prvi put dobila predsednika iz redova te stranke. Međutim, bolest ga je u potpunosti sputala i u decembru dve godine kasnije organizovani su novi izbori. Ovoga puta pobedu je odneo predstavnik Socijaldemokratske partije Đuzepe Saragat. Tako je počeo niz smenjivanja “crvenih” i “plavih” u Palazzo del Quirinale.

Saragat je mnogo godina kasnije, u jednom intervjuu za La Stampu rekao zanimljivu rečenicu o tome da “sloboda toliko širi kapacitete ljudske duše i čini je osetljivijom, da pomaže u razvoju solidarnosti čoveka na svim poljima”.

Tom je rečenicom zanimljivo opisao i ono “nešto drugo” što se rodilo one godine kada je on postao predsednik.

U Lombardiji je u julu – za tri dana će mu biti rođendan i mogao bi baš da ga proslavi, još kako – rođen Đanluka Vijali. Jedan od pet sinova milionera koji je živeo u Castello di Belgioioso, dvorcu sa 60 soba. Nekoliko meseci kasnije i 400 kilometara južnije, u skromnoj katoličkoj porodici rođen je Roberto Manćini.

Njihovi su životi već rođenjem bili toliko razdvojeni da je samo čudo moglo da ih poveže. Samo čudo ili fudbal.

I dok se nisu poznavali, pratili su fudbalske korake onog drugog. Vijali je, istina, tek nešto stariji počeo da se razvija, dok je Manćinijev talenat bio vidljiv i na udaljenosti od par stotina kilometara pa je kao trinaestogodišnjak završio u Bolonji. Ipak, Đanluka je prvi odigrao jednu seniorsku utakmicu, kada je imao 16 godina, a posle nekoliko meseci debi u svetu odraslih je doživeo i Manćini. S tim da je Roberto debitovao u Seriji A.

Bogati gazda Sampdorije Paolo Mantovani je želeo da ga vidi u svom klubu, nudeći mu projekte, novce i pusta obećanja. I dok su se jedan po jedan “kapitalac” pokazivali kao promašaji Mantovanija, Vijali je svoju Kremonu odvukao do Serije A, posle 50 godina, kao najbolji strelac sa 19 godina.

Tada su se već poznavali, a na okupljanjima reprezentacije u dresu Azura, Roberto je Đanluku ubeđivao da mu se pridruži.

Ono što je bila životna polazna osnova za Vijalija, za Manćinija je bila fudbalska – raskošan talenat od 60 soba, sa poslugom. Ono što je bila Manćinijeva životna ideja o istrajnosti, za Vijalija je bila fudbalska – bio je svestan da obilazni put ponekad predstavlja kružni put do sebe.

I dok se Italija femkala od izbora do izbora birajući da li joj je srcu draže “plavo” ili “crveno”, dve nespojive italijanske priče spojile su se u crveno-plavom klubu.

Nije prošlo ni nekoliko utakmica, već su postali “blizanci”.

Već u prvoj sezoni su u revanšu finala Kupa nadigrali odbranu Milana kojom je komandovao Barezi i sa po jednim golom overili trofej. Bili su jedan drugom senka. I na terenu i van njega. Blizanci i po pozicijama i po majstorstvu.

Ako je tada za Italiju uveliko vezivan stereotip o dosadnom fudbalu, glumi i Katenaću, njih dvojica su predstavljali serum protiv ljubitelja praznih priča. Sposobni da na pola metra prostora poremete mozak protivničke odbrane i na još manje prostora, vezanih očiju, pronađu jedan drugoga.

Usledili su novi pehari i zagrljaj prijatelja na fotografijama slavlja. Vujadin Boškov je njihov tandem dodatno oplemenio svojim shvatanjem fudbala i bilo je samo pitanje koji je sledeći korak.

Kao i do tada – kada ga jedan napravi, drugi ga odmah stigne, rame uz rame.

Put ih je zatim razdvojio, a Vijali je otišao u Juventus. Govorilo se o tome da je razočarao svog blizanca i da su Romul i Rem fudbalskog majstorstva dočekali sudbinu braće iz legende. Ali prijateljstvo nikada nije bilo narušeno. Ostali su tandem i u narednim decenijama i kada je Manćini postao selektor odlučio je da pozove Vijalija da bude nešto poput “tim menadžera”, nakon jedne epizode u fotelji stručnog TV konsultanta.

Prepoznao je, izgleda, da mladi tim koji ima pred sobom, neodoljivo podseća na ono italijansko odstupanje od stereotipa čiji su simbol bili upravo Robi i Luka.

Ali život se ponovo poigrao sa njima dvojicom. Dok je Manćini u svojim divnim Armanijevim odelima – koja ili obožavate ili vam izazivaju koprivnjaču čim ga reditelj prikaže u krupnom kadru – stajao pored aut linije, njegov prijatelj iz mladosti, fudbalski blizanac, u bolničkoj je pidžami čekao red za one terapije na h.

Posle 17 meseci borbe ipak je ponovo proglasio pobedu. Fudbal mu je, priznao je to, pomogao da razume u kakvoj se borbi našao i znao je da je obilaznica ponekad kružni put do sebe.

Zajedno sa svojim fudbalskim blizancem večeras će gledati svoju Italiju u polufinalu Evropskog prvenstva protiv Španije. Samo će Manćini ovoga puta biti na liniji – onoj koja deli pobedu i poraz, ali ne u životu, nego u fudbalu.

I ne muče njega pred utakmicu sa Furijom ni Pedri, ni Laport, a kamoli Morata. Muči ga jedno neizrečeno obećanje.

Vijali je napravio korak dalje, a njegov fudbalski blizanac mu duguje još jednu pobedu.