Dušan Kasalica: Na ovim prostorima već odavno ne postoji srednja klasa

Crnogorski reditelj Dušan Kasalica jedan je od najtalentovanijih mladih autora sa ovih prostora, čiji su kratki filmovi već osvajali niz nagrada. U svom debitantskom dugometražnom filmu “Elegija lovora” predstavlja se kao stvaralac sa izraženim autorskim senzibilitetom, a dodatno je intrigantna činjenica da su u glavnim ulogama velike jugoslovenske zvezde – Frano Lasić i Savina Geršak, koja se vraća u ex-yu kinematografiju nakon nekoliko decenija van sveta filma. Ovaj film nastao je u koprodukciji Srbije i Crne Gore, a svoju srpsku premijeru imaće 29. novembra u 21:30, u Sali 1 Kombank dvorane u Beogradu, u okviru takmičarskog programa 27. Festivala autorskog filma.

Elegija Lovora premijerno je prikazana na Sarajevo film festivalu, a potom i na filmskom festivalu u Hamburgu. Koliko su prve impresije “sa strane” u skladu s vašim očekivanjima?

Na ovom filmu smo radili četiri godine, uz brojna prolongiranja koja smo imali usled pandemije koja nas je sve zatekla. U toj atmosferi samo sam htio da završimo film koji je već dugo sa nama i da nastavim dalje. Međutim, premijera u Sarajevu je bila mnogo više od same projekcije. Razgovori i teme koje je otvorio film su me zaista inspirisale za moj dalji rad. Koliko god opšte zvučalo ali na kraju, jako mi je drago što smo uradili film koji ne ostavlje ljude ravnodušnim.

Na koji način ste gradili prikaz post-tranzicione srednje klase sa ovih prostora u vašem filmu, koja se ovde ponaša kao da čak i nadilazi svoj klasni status?

Srednja klasa na ovim prostorima ne postoji već odavno, ili makar uz sav trud koji ulažu pojedini da to budu, naša društva im to ne dozvoljavaju. Mi se u filmu bavimo srednjom klasom jednog ozbiljnog društva, koji je nekada postojao u Jugoslaviji a danas njegov eho se sve više udaljava od nas. Ta srednja klasa koja je ćutala, a i dalje ćuti i živi u romantičnoj samodovoljnosti svojih stavova i rituala, a to vidimo u filmu, posebno kroz lik Filipa, kojeg tumači Frano Lasić. U Elegiji je u pitanju stilizacija klase. Stilizacija je prisutna i u govoru, njihovim karakterima, načinu na koji reaguju, samom izgledu Itd.

Drugi deo filma referira na bajku Šuma striborova i može da potegne odnos između posesivne majke i sina na raskršću između lične emancipacije i porodičnog gnezda. Zašto vam je bilo važno da glavnog junaka postavite u ovu situaciju?

Struktura filma je podijeljena na nekoliko ključnih situacija u Filipovom životu u kojima se njegov karakter propituje. Onoga trenutka kada Filip nema gdje da pobjegne od problema sa kojima ne želi da se suoči on odlazu u bajku – slobodnu adaptaciju čuvene Šume Striborove koja na arhetipski način propituje odnose majka –sin- fatalna žena a koji su se mogli dovesti u vezu sa ostatkom priče ovog filma. Ono što mi je bilo interesantno u toj bajci je što ima atipičnog junaka. To nije neustrašivi heroj, već slabi i naivni momak.

Film je ispunjen dugačkim, statičnim kadrovima, s fokusom na fotografiju, arhitekturu, prirodne pejzaže. Koliko vam je u ovom segmentu filma bio značajan feedback vaše filmske ekipe, kako je teklo njegovo osmišljavanje u tom smislu?

Ovdje moram pomenuti par imena: producentkinju Jelenu Angelovski, direktora fotografije Igora Đorđevića, montažerku Jelenu Maksimović, dizajnera zvuka Jakova Munižabu kao i Nikolu Medića koji je zadužen za miks zvuka. Ti ljudi su dali ogroman doprinos ovom filmu, a kako svi sarađujemo već godinama, mislim da smo prilično uigrani i da znamo vrlo dobro šta želimo. Tu se na samom kraju priključio i kompozitor glavne teme u filma Branislav Jovančević.

Kada publika već i čuje imena Frana Lasića i Savine Geršak, ona ima neka očekivanja i predubeđenja na osnovu njihovih dosadašnjih i skorašnjih uloga, kao i značaja za jugoslovensku kulturu i estradu. Savinina uloga je i svojevrsni kambek u svet ovdašnjeg filma. Koliko vam je izbor njih dvoje za glavne uloge bio interesantan spram ovih očekivanja i doživljaja potencijalne publike?

Od kada smo krenuli da finansiramo film, pa do njegovog završetka, Elegija lovora je zamišljen kao jedno filmsko iskustvo koje će referisati na žanrove, izgled, zvuk i odnose iz nekih prošlih vremena pa se u skladu sa tim radilo i na kastingu. Naravno da je veoma bio važan „simbolički kapital“ koji sa sobom nose i Savina i Frano. Oni su na različite načine obilježili generaciju o kojoj je ovaj film a taj uticaj dolazi i do nas mlađih. Ako čitate njihove biografije i sagledate kako su im tekle karijere, vidjećete jednu snagu i fascinantnu otvorenost ka životu, a to je za poštovanje. Oboje nose tiho, nenametljivo dostojanstvo koje sam želio da imamo u filmu. Naizgled savršen par u savršenom ambijentu imaju nerešiv problem – za mene je to bilo dovoljno da krenemo da radimo film.

Šta za vas znači predstojeća projekcija na FAF-u i kakav odnos imate prema ovom festivalu?

Veoma mi je drago će naš film biti prikazan na FAF-u, koji je svojevrsni filmofilski praznik, a i tim prije što je ovogodišnji program zaista izuzetan. Svaka prilika da prikažemo film u bioskopu, pred publikom, je dragocjena, a posebno se radujemo premijeri u Beogradu odakle je i značajan dio ekipe koja je radila na filmu, ali i brojni prijatelji i kolege sa kojima želimo da podijelimo ono na čemu smo dugo radili