Dragan Šutanovac za Nedeljnik (u tekstu koji jeste objavljen): „Vreme je za 21. vek…“

Nakon Vašingtonskog sporazuma Beograda i Prištine koji se odnosio uglavnom na ekonomska pitanja, ali čiji su delovi, koji se tiču spoljnopolitičkog konteksta Bliskog istoka, dostigli interesovanje planetarnih razmera, vreme je da se Srbija ponovo vrati na kolosek značajne saradnje u oblasti odbrane sa SAD. Prilikom svoje posete Srbiji u funkciji potpredsednika SAD, Džo Bajden je 2009. godine naglasio da je najbolji deo saradnje Beograda i Vašingtona upravo saradnja u oblasti odbrane.

Svedoci smo da je Srbija u poslednje vreme znatno unapredila vojnu saradnju sa Rusijom i Belorusijom. I to je logično kada Strategija nacionalne bezbednosti sagledava bezbednosne pretnje po građane ove zemlje prema modelima iz ranog XX veka. Nažalost, Srbija se nalazi pred bezbednosnim izazovima XXI veka koji su ponekad teško shvatljivi, ali često mnogo opasniji od klasične percepcije agresije.

Novo vreme nosi i nove bezbednosne izazove, rizike i pretnje koji zahtevaju potpuno drugačiji pristup u rešavanju problema i odgovoru na moguće napade koji nužno ne dolaze od neprijatelja kakve poznajemo kroz istoriju, već mogu da budu generisani čak i od pojedinaca. Tako smo se suočili sa situacijom da realna opasnost po bezbednost građana i države više ne dolazi ni sa zemlje ni iz vazduha, odnosno ni od tenkova ni od aviona, već iz nevidljivog i za mnoge nerazumljivog sajber sveta.

Savremena bezbednost države i svakog građanina nameće prioritete, pa često sajber napad može biti opasniji od hipotetičkog napada terorista koji bi mogli biti nezadovoljni premeštanjem naše ambasade u Jerusalim

Kada smo 2009. godine prvi put usvojili strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti, jedna od ideja je bila uspostavljanje hijerarhije svih strategijskih dokumenata. To se nažalost nije desilo, pa ni danas nemamo definisane nacionalne vrednosti i interese, posebno u spoljnopolitičkom kontekstu. Tako smo kao društvo došli u paradoksalnu situaciju da nam konzervativni ministar kroz Strategiju nacionalne bezbednosti definiše bezbednosne izazove sa frazeologijom koja odgovara na „ljubav“ sa Istoka.

Istine radi, u Izveštaju Evropske komisije za 2019. godinu za Poglavlje 31 bilo je naglašeno da Srbija treba da završi reviziju strategija bezbednosti i odbrane, ali isto tako je stajalo da bi one u potpunosti trebalo da odražavaju orijentaciju Srbije ka EU. Upravo zbog toga su nejasni stavovi koji pod zavesom vojne neutralnosti, promovišu evroazijsku saradnju i geopolitičko balansiranje, a izostavljaju hibridne pretnje koje u savremenom svetu predstavljaju sve veći bezbednosni izazov. Opravdanje za takvo ignorisanje nije, i ne može biti, činjenica da Srbija ne poseduje definisane snage, sredstva i procedure koje se bave sprečavanjem hibridnih pretnji.

Posvećenost EU ovoj bezbednosnoj pretnji ogleda se i kroz osnivanje Evropskog centra za suprotstavljanje hibridnim pretnjama u Finskoj, čiji je cilj borba protiv nekonvencionalnih metoda ratovanja poput sajber napada, dezinformacija ili lažnih vesti. Kada je Srbija, u skladu sa svojim strategijskim opredeljenjem, pristupila uspostavljanju Okvirnog mehanizma za sajber napade protiv EU, od najviših zvaničnika trećih zemalja nam je izraženo negodovanje i zabrinutost, te sugestija da svojim postupcima ne ugrozimo nivo odnosa. Kulminacija neodgovornog ponašanja prema interesima Srbije bilo je ignorisanje upitnika EU u vezi s hibridnim pretnjama od strane ministra odbrane. Tek nakon godinu dana, Ministarstvo odbrane je dostavilo stav po kome Srbija ne treba da učestvuje sa EU u zajedničkom suprotstavljanju hibridnim pretnjama jer bi to ugrozilo naše bilateralne odnose sa Ruskom Federacijom.

Ostaje nejasno zbog čega ministar odbrane poistovećuje ruske i srpske interese, ali je očigledna njegova posvećenost suprotstavljanju pretnjama samo ruskim interesima. Pozitivna okolnost je da EU nastavlja sa finansiranjem programa koji promovišu kritičko razmišljanje i medijsku pismenost kako bi se izgradila otpornost na dezinformacije.

I NATO je u Estoniji (Talin) osnovao svoj Centar za sajber odbranu koji je iniciran nakon masivnog sajber napada na institucije Estonije krajem aprila 2007. godine. Međutim, važno je naglasiti da je sajber napad iz Rusije usledio nakon diplomatskog problema sa Kremljom a potom i nasilnih protesta u kojima je 156 ljudi povređeno, a jedna osoba izgubila život. Svaka sličnost sa hibridnim akcijama na Balkanu nije slučajna.

Koliko smo ranjivi i bespomoćni najbolje govori činjenica da kada smo se prvi put suočili sa sajber napadom i blokadom Gradske uprave Novog Sada, naš odgovor je bilo samo upozorenje zaposlenima da ne uključuju računare.

Savremena bezbednost države i svakog građanina nameće prioritete, pa često sajber napad može biti opasniji od hipotetičkog napada terorista koji bi mogli biti nezadovoljni premeštanjem naše ambasade u Jerusalim. Zato je od strateškog značaja saradnja sa partnerima koji bi nam unapredili sposobnosti sajber odbrane, a to su pre svih SAD, imajući u vidu da je Bela kuća garancija sporazuma, ali svakako i sa EU i NATO-om.

Dragan Šutanovac

*Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika od 24. septembra.