“Donesite mi šniclu, bez koronavirusa ako može…”

0
Profimedia

Da li su Azijati u Nemačkoj diskriminisani nakon izbijanja epidemije izazvane koronavirusom?

Ako bi se pratile samo društvene mreže, odgovor bio da jesu. Da li je to zaista realna slika nemačkog društva? O tome je pisao Dojče vele kroz reportažu iz Bona.

„Nemam sad vremena, pa valjda vidite. Dođite kasnije“.

Žena koja radi u otvorenoj kuhinji u azijskom supermarketu, u okviru kojeg posluje i restoran, je pod stresom. Time je na taj način takođe odgovorila i na pitanje da li Nemci izbegavaju kineske restorane nakon izbijanja epidemije izazvane koronavirusom? Ne. Barem ne ovaj.

Ovo je inače jedan od desetina azijskih restorana, prodavnica i salona lepote koje smo tog dana obišli u Bonu. Taj grad sa 320.000 stanovnika na zapadu Nemačke omiljena je turistička odrednica turista sa azijskog kontinenta. Pre svega zbog toga što je u Bonu rođen Betoven. U samom centru je njegova rodna kuća, a u Aziji je taj nemački kompozitor veoma omiljen.

To je jedan od glavnih razloga zbog kojeg toliki broj turista dolazi u taj grad na Rajni, a naročito ove godine kada se obeležava 250. godišnjica njegovog rođenja. Zato ne bi bilo neobično da se zbog toga neki građani Bona plaše da bi koronavirus iz Kine mogao da se prenese i u njihov grad, a da se na Azijate gleda sa skepsom.

„Ja nisam virus“

Za to vreme, na društvenim mrežama može da se pročita da su Azijati od izbijanja emidemije koronavirusa u mnogim zemljama diskriminisani. Pod francuskim heštegom #JeSuisPasUnVirus, engleskim #IAmNotAVirus ili nemačkim #IchBinKeinVirus može da se pročita kako prolaznici prelaze na drugu stranu ulice ako im u susret ide neko ko izgleda kao da je azijskog porekla, da u određenim restoranima neće da ih usluže ili ih vređaju kao da su oni prenosioci virusa ili da gosti jednostavno zaobilaze azijske restorane. Da li su pojedinačni slučajevi ili odslikavaju svakodnevicu u Nemačkoj?

Pung Min Hoang sedi za kasom u svojoj maloj prodavnici blizu bonske železničke stanice i igra neku igricu na telefonu. Trenutno mušterija nema. Piitamo ga da li je to zbog straha od koronavirusa?

„Moram da vam kažem da stvarno ima manje mušterija. Ali, o virusu do sada niko nije rekao ni reč“, kaže Hoang, inače rođeni Vijetnamac. On dodaje da od prošle nedelje posluje s gubicima – ne prevelikim, ali se, kaže, osećaju.

U jednom salonu za manikir, tamo gde je kontakt između mušterija i zaposlenih zaista blizak, jedan mladić azijastskog izgleda upravo ima mušteriju. On ne želi ništa da izjavi u mikrofon, pa ni svoje ime. Ipak, kad smo ugasili mikrofon, kaže da bi u ovo vreme u principu trebalo da su svi termini popunjeni. Ali nisu. Pitamo zbog čega? Zbog koronavirusa? „Može biti“, kaže, ali ipak nije sasvim siguran.

Slično je i u jednom restoranu koji smo obišli. Prazno. Jedan zaposleni – koji takođe nije hteo da se predstavi – kaže da ovih dana dolazi manje ljudi.

Isto je kao i uvek, ali…

Ovo je samo deo istine. U drugom manikir-studiju posla ima preko glave. Tri radnice azijskog porekla vredno rade na ulepšavanju noktiju mušterija. Posao ne opada. A tako je i u većini restorana koje smo obišli i gde su nam rekli: Sve je isto kao i uvek.

Zang Baosijang, vlasnik jednog azijskog supermarketa, na pitanje da li ima manje mušterija odgovara: „Ne. U Nemačkoj je sve normalno. Kinezi, Nemci – sve je normalno. Nema razlike.“

Slično na stvar gleda i Huang Fu Zang, šef kineskog restorana „Ocean Paradise“. To je u stvari brod-restorana na Rajni napravljen u kineskom stilu. „Sinoć je neko iz zezanja rekao da hoće da jede, ali da ne žele viruse. To me pomalo razljutilo“, kaže. Nije mu bilo smešno.

Georg Tuerk, član Društva nemačko-kineskog prijateljstva i direktor preduzeća „DeKang GmbH“ koje savetuje preduzetnike u Kini, kaže da je krajem meseca trebalo da ugosti jednu grupu turista iz Kine, ali je sve otkazano – do daljeg.

Takođe priča da je krajem prošle nedelje bio na nekom rođendanu i da je tamo ispričao čime se bavi. „Pojedini su šaleći se pitali: Kad si bio tamo poslednji put? Jesi li bolestan? A ja sam im rekao da ne preteruju“, kaže Tuerk. I još dodaje da nije čuo da je neko od njegovih kineskih prijatelja imao zbog toga problema.

Svi oni koje smo mi u Bonu pitali da li su od izbijanja epidemije koronavirusa bili lično diskriminisani, odgovorili su „ne“. Dobro, skoro svi. Jedna radnica u azijskom restoranu brze hrane ispričala je da su njeni prijatelji u jednoj drogeriji doživeli da je kasirka, nakon što su platili račun, isprskala pult sredstvom za dezinfekciju.