Za košarku je najgore da počne da liči na fudbal. Kod nas su se kroz decenije kroz stereotipe – kreirane ne bez osnova – formirala dva lica srpskog sporta. Jedno su bili fudbaleri, veće zvezde od košarkaša u onoj meri u kojoj je Miroslav Ilić bio popularniji od Milana Mladenovića: momci došli sa livade, kojima je lakše da pogode saigrača loptom u glavu preko pola terena nego da sastave proširenu rečenicu, a uz to, i onda kada su sportski najjači, ostaju večiti luzeri ukopani u fudbalsko-mešetarsko blato koje nikada nisu uspeli da skinu sa svojih kopački. Fudbaler – u urabnim mitovima – on je bio predmet anegdota i zlonamernih viceva. Drugo lice srpskog sporta su bili košarkaši – ličnosti, od koji je svako imao ime i prezime, intelektualci u sportu, i što je najvažnije, čak i onda kada su bili najslabiji, postajali su večiti pobednici.

U priči o fenomenu rađanja košarke na ovim prostorima, sporta koji od nule, bez ikakve predratne tradicije, uzdigao do najvećeg sportskog brenda Srbije stvorio se i mit – koji je poslednjih deset godina na velikom ispitu – da su Srbi najtalentovaniji u Evropi za ovaj sport. I upravo u ovoj priči o korenima postanja košarke krije se nekoliko odgovora na večito pitanje: kako je jedna mala zemlja postala toliko dominatna u košarci.

Ulazak u Kuću slavnih u Springfildu Vlada Divca samo je novi stepenik srpske košarke, kao naslednice one stare jugoslovenske škole, na putu najboljeg neameričkog basketa na planeti.

Ranko Žeravica, prvi jugoslovenski trener koji je sa reprezentacijom postao svetski prvak, govorio je da je priča o našem posebnom talentu velika zabluda. Mi smo postali sila, kako kaže, jer su košarku uvek vodili pametni ljudi i treneri.

“Nama je najvažnija bila selekcija igrača. Ne radi se, dakle, o snazi, nego o selekciji. Najviše me nervira kada nam kažu – vi ste talentovani za košarku. Mi smo uvek birali igrače koji su najtalentovaniji. Ali, ništa mi nismo talentovaniji od drugih, niti se razlikujemo po visni ili po snazi. Mi smo samo imali trenerske metode koje su se razlikovale od drugih. Amerikanac kada dođe da trenira u Evropu, on primenjuje iste metode koje se upotrebljavaju u Americi. A naši treneri su naučeni da prave razliku. Ne može se isto trenirati Skandinavac i Turčin, Španac i Amerikanac. Postoje razlike, istorijske razlike, društvene, obrazovni sistem. Naši treneri su u tome uvek bili jaki. Danas je košarka u krizi iz mnogo razloga, a najvažniji je što su treneri postali pomodari”, govorio je Žeravica.

Profimedia

Košarku su, dakle, uzdigli istinski sportski intelektualci. A intelektualci su se “zapatili” u ovom sportu – kako to kod nas, inače, biva – slučajno i zbog rata. O vezi Drugog svetskog rata i stvaranja srpske košarke pisao je Aleksandar Miletić scenarista dokumentarca “Bili smo prvaci sveta” i autora knjige “Džez basket”.

“Sigurno je da danas ne bi bilo ovakve košarke kakvu je imamo da nije bilo rata. Iz prostog razloga, jer se ne bi u njoj spojili “četiri oca košarke”, četiri čoveka koji su formirali ono što danas zovemo jugoslovenska škola košarke: Bora Stanković, Raša Šaper, Nebojša Popović i Aca Nikolić”, kaže Aleksandar Miletić.

U relativno nepoznatim faktorima koji su uticali na stvaranje srpske košarke prožimaju se sve nacionalno-istorijske frustracije koje su opterećivale naše društvo posle Drugog svetskog rata. Svi su – nesvesno – dali svoj doprinos: od nemačkih okupatora koji su forsirali veliki rukomet, ostavljajući domaćim klincima da se neometano bave nepoznatom košarkom, preko kvislinške vlade Milana Nedića koja je formirala Nacionalnu službu za omladinske radne akcije kako bi klinci izbegavali odlazak u rat, a gde su se igrom slučaja okupili oni koji će kasnije graditi košarku, pa do komunista kojima nije smetalo da se u marginalnom sportu kao što je košarka okupi većina “ideološki problematičnih”. Ili kako to kaže Srđa Kalember, član prve generacije Zvezde i reprezentacije, koji je iskoristio priliku da još pedesetih napusti Titovu Jugoslaviju i ode u Francusku gde je bio do početka devedesetih: “Ispada da je ona socijalistička zemlja stvorila uslove za razvoj košarke. Pa dobro, bar su nešto dobro doneli socijalisti”.

Košarka se, navodi Miletić, ozbiljnije zapatila u Beogradu za vreme okupacije. Savremenici tog vremena sa kojima je razgovarao imaju različita viđenja na to koliko su rat i ideološki sukobi uticali na košarku, ali se svi slažu da bez rata ne bi bilo košarke. “Da nije bilo rata, pitanje je da li bi se ‘očevi košarke’ uopšte njom bavili. Nebojša Popović je, recimo, pre rata je igrao vaterpolo i fudbal, Bora stanković tenis i stoni-tenis. Bora je košarku prvi put video na Tašmajdanu 1942. godine”.

Očevi košarke su, svako na svoj način, bili s druge strane ideološke zavese koja se posle rata spuštala nad Jugoslavijom. Otac Bore Stankovića je bio poznati advokat, koji je bio uz Dražu Mihailovića na svetosavskom zasedanju u selu Ba, i kao narodni neprijatelj priveden i likvidiran. Bora je, kao mladić, takođe bio u zatvoru, ali je kasnije pomilovan. Nebojša Popović i Raša Šaper su bili među onom srpskom omladinom koja je slata na Sremski fornt – klanicu srpske mladeži, kako bi ga danas anti-komunisti nazvali. U prvoj ekipi košarkaša Crvene zvezde, na primer, nije bio nijedan igrač koji je bio član partije. Košarka je, još uvek, bila toliko marginalan sport da je boegradska intelektualna omladina u njoj imala najveću prohodnost u prvim posleratnim godinama. A koliko je košarka bila nepoznanica ilustruju i novinski izveštaji sa utakmice tipa “gost je poveo 2:0, ali je domaćin na kraju pobedio”.

Vremenom, kako su se ideološke tenzije stišavale, tako se stvarao prostor da se razvija i novi sport. Intelektualci koji su igrali u prvim generacijama, preuzimali su ključne uloge u organizaciji sporta, i akademskim i stručnim pristupom stvorili ono što se zove “jugoslovenska škola košarke”, koja je gledala na duge staze, i čiji je rezultat bio taj da je Jugoslavija posle sve decenije postala prvak sveta.

Kažu da je tu ključnu ulogu odigrao pokojni Nebojša Popović, koji je bio svestan da bez politike ne može da se funkcioniše, i koji je umeo da balansira sa komunističkim vlastima, a da ujedno formira košašrku kao “državu u državi”. Nije, međutim, sve prolazilo bez problema. To je najbolje na svojoj koži osećao Bora Stanković koji zbog prorodične istorije često nije mogao da dobije pasoš i da putuje sa reprezentacijom. Kažu i da je Nebojša Popović jedini koji je je “onima odozgo” mogao da kaže “ne”. “Kao kad su mu iz partije sugerisali da bi trebao da bude savezni kapiten, on je odbio i predložio Acu Nikolića. Košarkaši su i komunističkim vlastima bili autoritet, većina njih su znali jezike bili obrazovani, i to je imponovalo predstavnicima vlasti”, tvrdi Miletić.

Nebojša Popović je bio potpredsednik saveza, Raša Šaper predsednik Takmičarske komisije, Aca Nikolić savezni kapiten, a Bora Stanković generalni sekretar saveza. Predednik saveza je, međutim, bio delegiran od strane partije. Posle nekoliko njih koji su na toj kontrolonoj funkciji bili po godinu, došao je Danilo Knežević – čovek koji nije imao nikakve veze sa košarkom. Ali je počeo da sprovodi politiku “košarka košarkašima”. Nije se mešao u stručna pitanja, i na toj funkciji opstao skoro deceniju i po.

Nedeljnik je svojevremeno razgovarao sa dvojicom pripadnika te generacije, koji su, svako na svoj način, personifkacija košarkaše krize u bivšoj Jugoslaviji – Ivom Daneuom i Nikolom Plećašem.

Foto Nedeljnik

Nikola Plećaš, početkom sedamdesetih najtalentovaniji jugoslovenksi košarkaš, iz današnje perspektiove, bio je Cibonin “Dražen pre Dražena” (dok se taj klub još zvao Lokomotiva). Za njega je pisac Miljenko Jergović napisao: Kada se sretnemo razgovaramo o vremenu, politici ili knjigama, ali o košarci – nikad. Ne znam šta bih ga o košarci pitao, njemu se, očito je, o toj temi ne priča.

Plećaš ne voli da priča o košarci koja ga je razočarala. Tokom karijere upleo se u najbizarniju aferu jugoslovenskog sporta, kada je snimio reklamu za “frankov čaj”, za koju je scenario pisao trener Mirko Novosel, da bi ga isti taj trener izbacio iz reprezentacije zbog pravila da sportisti ne mogu da snimaju komercijalne reklame. Posle rata upleo se u dublji srpsko-hrvatski sukob, jer je zbog srpskog porekla, u svom Zagrebu, godinam bio persona non-grata. Osim krvnih zrnaca nije mu se oprostilo što je neposredno pre rata radio kao trener u Banja Luci. Ipak je pristao da popričamo o košarci.

“Mi svi na prostoru smo talentovani za kolektivne sportove. Zašto je to tako, to verovatno naučnici ne bi mogli da utvrde, ali je tako. Košarka, danas, međutim, ubija taj talenat. Sve se promenilo. Košarkaši su nekada bili ličnosti, koji su značili nešto ne samo na terenu, nego u funkcionisaju košarke. Jesmo mi učili od trenera, ali treneri se nisu snebivali da nekad nauče nešto od nas. Danas treneri pristupaju igračima sa pozcije stroge hijerarhije, oni su jedini koji znaju, a od košarkaša se očekuje da budu samo puki sprovodioci onoga što trener sam zamisli u svojoj glavi. Danas košarkaši ne izgeldaju kao košarkaši, oni izgledaju kao roboti koji rade po programu koji je neko isprogramirao”, rekao nam je Plećaš.

Ivo Daneu, sa druge strane, nema razloga da bude razočaran u košarku. Nedavno je dobio državno prizanje Slovenije za izuzetnu karijeru. U prethodnim decenijama, kada nije bilo toliko potrebe za košarkaškom nostalgijom, pomalo se i zaboravilo koliko je to veliki košarkaš bio. Tokom šezdesetih, važio je čak za boljeg i kompletnijeg košarkaša od Radivoja Koraća. Za Daneua je Žeravica pričao da je bio protorip idealnog igrača – jer je bio takmičar. Nejgova Olimpija je u to vreme pobeđivala sve redom, a Žeravica je, kako je pričao, kao trener Radničkog u nekoliko utakmica tražio da igrača da igraju prljavu odbranu na njemu, da ga udaraju kad mogu, ali bi uvek “primali” preko 40 poena. A onda je na jednoj utakmici rekao igračima da budu na odstojanju. Daneu je tada dao manje od 20 poena. I to je nekada bila odlika jugoslovenske košarke – kada te pritisnu, ti budes najbolji. Daneu, malo iz autnomnog ugla nekog ko gleda interese slovenačke košarke, malo sa pozicije realnosti, ne misli da je košarka u tako velikoj krizi.

“Košarka je danas brža, igra se sa više igrača. Meni smeta što je previše grubosti koje sudije dozvoljavaju. U moje vreme, mi smo se malo tukli, postavljali smo po neki lakat, ali je to uvek bila borba za loptu. Sada je previše grubosti. Ali, ne mislim da je jugoslovenska košarka u krizi. Zašto je loše, ako je na prošlom Evropskom prvenstvu, koje je održano u Sloveniji, igralo šest reprezentacija nekadašnje Jugoslavije”, rekao nam je Daneu.

“Kada smo imali prvu zlatnu generaciju koja je postala prvak sveta 1970. u Ljubljani, mnogi su u Evropi pričali da je to neponovljiva generacija. Onda je došla druga zlatna generacija sedamdesetih sa Kićom, Mokom, Prajom, Delibašićem, Ćosićem. Kada je otišla ta generacija rekli su – to je to, nećemo ponovo imati takve igrače. A onda smo dobili tim koji je definitivno bio bolji od ovih Španaca. To je generacija koja je od 1989. do 1991. uzela tri zlata i koja bi, da nije bilo rata, vladala još minimum pet godina, i koja bi sigurno igrala egal sa Drim-timom 1992. u Barseloni. Ne zato što bi bila ravnopravna po kvalitetu, nego zato što je Drim-tim sa golf igrališta otišao tamo. Svi su išli da se slikaju sa njima, a što bi rekao Duda Ivković – mi bismo išli tamo da igramo”, kaže Miletić-

“Svi naši su dobijali pozive za NBA u ono vreme kada Evropljani nisu imali prolaz. Još je Dalipagić 1977. dobio poziv za Boston. Praja je imao odraz od metar, da je hteo, sigurno bi u Bostonu, koji je voleo belce, dobro prošao. Ali, nije želeo. Krešu Ćosića su Lejkersi draftovali”, opovrgava ove teze Miletić.

Naše igrače u to vreme nije interesovala NBA liga koliko posle košarkaške globalizacije i “pomirenja” FIBA i NBA pre dve i po decenije, interesuje današnje igrače. Uostalom, naši igrači (jugoslovenski) su probijali prve barijere. Naša ekipa je u vreme dok je još postojala košarkaška gvozdena zavesa između dva kontinenta često igrala sa američkim selekcijama. Bila je, recimo, jedna utakmica protiv univerziteta Severna Karolina (često se kaže da je jedini koji je više od Partizana dao NBA igrača). Izgubili smo tu utakmicu sa 77:71. Bilo je to 1983. godine. U američkoj selekciji je igrao Džordan, a Praja Dalipagić je na toj utakmici dao 44 poena. Legendarni trener Severne Karoline koji je “napravio” najviše NBA igrača je tada rekao da je Dalipagić prvi koji je u njihovoj dvorani dao više od 40 poena.

“Promenili su se trendovi. To što oni imaju dosta igrača u NBA ne znači u tom smislu mnogo. Nekada je to bio odnos profesionalne i amaterske košarke, danas su svi profesionalci. Skoro sam razgovarao sa čuvenim Denom Pitersonom. Rekao mi je da se iznervira kada neko kaže da se danas Oskar Robertson, Dalipagić ili Kićanović ne bi snašli u ovoj košarci. Kaže: Oni su bili toliko pametni momci,trebalo bi im dva minuta da shvate kako se igra, i pet minuta da postanu najbolji u Evropi”, priča Miletić.

Veliki strelac Oskar Šmit rekao je jednom: “Danas kažu da je sjajna partija od dvadeset poena, a Praja i ja nismo smeli da izađemo na ulicu ako damo manje od trideset.”

“To su bili veliki igrači, žao mi je što ljudi to zaboravljaju olako”, kaže Miletić.

Profimedia

Upravo argumentacijom da je jugoslovenska košarka neuporedivo najbolja neamerička košarka na svetu, dolazimo do tog čuvenog pitanja koje je najvećim košarkaškim imenima postavljano nebrojano puta: u čemu je tajna? I šta je zapravo taj jugoslovenski duh košarke?

Hiperprodukcija genijalnih košarkaša prethodnih decenija zaista je onemogućila da čvrsto sećanje na neke dođe do izražaja. Tek sa kriznim godinama, došao je “napad nostalgije”.

Često se na račun današnjih igrača ispaljuju kritike da nisu posvećeni košarci kao njihovi prethodnici, da manje treniraju, da ih ne zanima sport nego novac.

Za magazin Tempo 1968. godine Ivo Daneu i Radivoj Korać dali su zajednički intervju, gde su predstavljeni kao dva najveća jugoslovenska košarkaša u istoriji. U glas su, kako je pisao Tempo, o svojim naslednicima rekli:

“Isuviše rano su počeli da se ponašaju kao zvezde. Međutim, do titule velikog igrača teško se stiže i potrebno je mnogo, mnogo više žrtava. Iako su tek izišli iz “pelena”, već su počeli da razmišljaju kako će svoj igrački talenat pretvoriti u novac. To je činjenica koja ih može zaustaviti, i od njih, inače veoma darovitih mladića, načiniti ‘srednjake'”.

A Ivo Daneu je na pitanje da li vidi “novog Koraća” odgovorio:

“Ne vidim takvog igrača. Koraća niko neće stići, čak mu se neće ni približiti, a to je zaista za mene, koji živim za košarku, i koji ću uvek s pažnjom pratiti njenu budućnost, naša tužna košarkaška istina.”

Šta treba da se dogodi da onaj koji kaže da ne vidi novog Đorđevića, Bodirogu, Danilovića, Divca bude u pravu kao Daneu?

Sve to piše u knjigama. Samo ako bude imao ko da da ih čita.