Novi ambasador Srbije u Rusiji Momčilo Babić još nije predao akreditive predsedniku Rusije Vladimiru Putinu i to kašnjenje je ovih dana glavna tema u beogradskim diplomatskim krugovima.
Sve se dovodi u vezu sa rastućim nepoverenjem zvanične Moskve u namere režima Aleksandra Vučića u pogledu eventualnog pridruživanja Srbije međunarodnim sankcijama Rusiji, a što je protekle nedelje podgrejano sa dva naizgled nepovezana događaja. Jedan je sastanak predsednika Vučića sa američkim senatorima posle kojeg je član Senata iz Konektikata Kris Marfi preneo da mu je predsednik Vučić rekao da ga „nazove za 60 dana“ i da „proveri“ da li je Vučić uradio ono što je rekao da će uraditi. Šta je Vučić rekao Marfiju i senatorima da će uraditi nije precizirano, što je dalo podlogu za različita tumačenja.
Drugi takav događaj je Vučićevo prisustvovanje izgradnji terminala za tečni naftni gas u Grčkoj što se tumači kao težnja Srbije da smanji energetsku zavisnost od Rusije, što se dešava u jeku pregovora o novom dugoročnom ugovoru sa Rusijom koji bi, prema nezvaničnim procenama, trebalo da se završi do kraja maja ove godine, a u kojem Srbija očekuje povlašćenu cenu gasa.
U takvoj situaciji, najčešće prepričavana priča u beogradskim krugovima glasi da „Rusija traži konkretnije garancije“ koje neće dovesti do daljeg slabljenja njenog uticaja u Srbiji, pa se u istom kontekstu govori kako „Rusija očekuje pojedina konkretna imena u budućoj Vladi Srbije“. Prema istom izvoru Nedeljnika, ruska strana je preko zamenika ministra spoljnih poslova Aleksandra Gruška prenela da „Rusija u novoj Vladi Srbije očekuje četiri imena: Aleksandra Vulina, Nenada Popovića, Ivicu Dačića i Nikolu Selakovića“. Nismo uspeli da zvanično dobijemo potvrdu ovih navoda, ali nam niko to isto nije ni demantovao.
Gruško je, inače, jedini ruski zvaničnik koji je primio „kopiju akreditiva“ ambasadora Babića. U saopštenju iz marta je navedeno, strogo formalno, da su njih dvojica „posebnu pažnju posvetili rusko-srpskim odnosima“. Dok Babić ne preda akreditive Putinu, on kao ambasador ne može da se zvanično oglašava. Koliko je to bitno u međunarodnim odnosima, možda se kao najbolja i najbliža ilustracija može uzeti nedavni dolazak američkog ambasadora Kristofera Hila čija predaja akreditiva je delovala toliko užurbano da ga je, praktično, sa aerodroma primio predsednik Vučić, svega nekoliko dana pre izbora u aprilu ove godine. Mnogi su u toj žurbi primetili i brzu čestitku Hila Vučiću posle izbora.
Dok Putin ne prima akreditive srpskog ambasadora, u SAD desilo se nešto što je uzburkalo duhove u srpskim diplomatskim krugovima. Marko Đurić, ambasador u SAD, objavio je fotografiju sa predsednikom SAD Džozefom Bajdenom. Bilo je to glavna tema pre svega zbog činjenice da Bajden dugo nije primao strane ambasadore zbog ograničenja u vezi sa koronavirusom, ali i zbog toga što se retko koji srpski zvaničnik može pohvaliti fotografijom iz Ovalne sobe. Recimo, Zoran Đinđić se fotografisao sa Džordžom Bušom, a nikad demantovana verzija glasi da je to dobio zahvaljujući intervenciji Kolina Pauela koji je Bušu navodno rekao: „Ovo je čovek koji je isporučio Miloševića.“ Pre njega, u Beloj kući je bio i Vojislav Koštunica, ali sa sastanka sa Bušom on nije dobio ni fotografiju, već je izjavu dao srpskim novinarima na prostoru ispred Bele kuće. Osim Đinđića, fotografiju iz Ovalne sobe dobio je i Aleksandar Vučić, prilikom potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, u jeku kampanje Donalda Trampa.
Međutim, iako je Đurićeva objava na Instagramu delovala kao da je on imao „tet-a-tet“ sastanak sa Bajdenom, što je podgrejalo priče o njegovom potencijalnom napredovanju u naprednjačkoj infrastrukturi, Nedeljnik saznaje da je reč o događaju kojem je prisustvovalo više stranih ambasadora, a da je Đurić razmenio svega nekoliko rečenica sa Bajdenom. Reč je bila o potpisivanju Deklaracije o budućnosti interneta koju je potpisalo 60 zemalja, zajedno sa SAD.
Ovaj tekst je objavljen u novom broju Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 5. maja
Tagovi
