Devet sekundi užasa koje će Zagreb zauvek pamtiti: “Puca mi vodenjak, a onda puca sve po kući”; “Bosi i goli smo gledali kako nam se kuća ruši…”

0
A photograph taken on March 22, 2020 shows cars destroyed by building rubbles in the streets of downtown Zagreb, after an earthquake hit the country at 06:00 am (0500 GMT). A 5.3-magnitude earthquake shook the Croatian capital of Zagreb on March 22, 2020, damaging buildings and cutting electricity in a number of neighbourhoods., Image: 508452013, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Damir SENCAR / AFP / Profimedia

Hrvatska se, kao i ostatak Evrope i sveta, bori sa širenjem koronavirusa i usred te borbe, čitavu zemlju je potresao zemljotres koji se dogodio u Zagrebu. Tresla se hrvatska prestonica, a njeni stanovnici kažu da tih “devet sekundi užasa”, Zagrepčani nikada neće zaboraviti.

Jutarnji list prenosi neke od najupečatljivijih priča nastalih tog potresnog jutra.

“Noć je bila laka. Mirna. I beba u trbuhu je bila spokojna. Ništa nije nagoveštalo haos u zoru.

Dve nedelje su me delila od termina za porođaj, ali nisam brinula, usnula sam zadovoljna. Obavila sam sve što sam planirala, sve stvari za bebu bile su oprane, ispeglane i spremljene, krevetić namešten, a torba za bolnicu spremna.

U ponedeljak sam trebala ići na pregled u Petrovu…

No, beba je odlučila ranije doći na svet.

U nedelju oko 6 sati iz sna me prenula oštra bol. Otkrila sam se i shvatila da mi je pukao vodenjak. Već sam ovo prošla pa sam znala da imam vremena. Obukla sam se za bolnicu, u 6.20 probudila supruga Zdravka i objasnila mu da moramo krenuti u Petrovu.

Dok sam izgovarala te reči, u 6.24 krevet nam se počeo tresti. U našem domu na istoku Zagreba, u Sesvetskom Kraljevcu, s polica su se porušile stvari, sa zida su popadale slike i slomile se. U krevetiću pokraj našeg, trogodišnji sin Ante počeo je plakati.

Sekunde koje su uslijedile činile su se kao sati”, priseća se Zagrepčanka Ivana Plivelić koja je nakon zemljotresa rodila zdravu bebu, ali nikada neće zaboraviti tih devet sekundi.

“Sve se te subote približavalo korona izolaciji, a mi smo planirali nedeljni ručak i eventualno igranje s decom u dvorištu. Kod nas je inače uvek veselo jer imamo četvoro dece, od kojih su najmlađoj dve godine, a najstariji sin će uskoro 13. Kuća nam je smeštena na obroncima Markuševca s pogledom na Markuševečku Trnavu…

Žrtvovali smo tri godine života i sve svoje slobodno vrijeme i mukotrpno radili kako bismo svojoj deci izgradili dom iz snova…

U subotu uveče svi smo zajedno igrali Čoveče ne ljuti se i bezbrižno legli.

U tih kobnih 6.23 ujutro probudio me je neopisivo užasan zvuk, tutanj kao da voz prolazi kroz kuću, nešto što više nikad ne bih želo čuti, ali, nažalost, nikad neću ni zaboraviti. Vrisak supruge koja je bila pored mene, kao i očaj i suze u očima naše najmlađe djevojčice koja spava s nama. Zvuk čaša koje se lome, stravično snažno podrhtavanje koje je tada krenulo…

Svi smo bili bosi i u donjem rublju i takvi pretrčali po razasutoj čađi i elementima kaljave peći. Vani je bilo oko nule i počeo je sneg…”, priseća se Ivan Pipek.

Takvih je ispovesti i stresnih sećanja mnogo. Zagreb je u narednih 24 sata potreslo na desetinu manjih zemljotresa, ali ni jedan sat za to vreme nije bio strašan kao onih devet sekundi.