Malo je ljudi koji se neće složiti sa konstatacijom da je politički krajolik u Srbiji obeshrabrujući. Duga decenija sistematskog i upadljivo brzog, iako neravnomernog, narastanja jedne stranke uz relativno opadanje ostalih stranaka, sve do zabrinjavajućeg marginalizovanja, odvukla je Srbiju na samu ivicu jednostranačkog sistema i produkovala uslove u kojima on faktički preovladava. Aktuelna vlast je silno ojačala i dovela do političke konstelacije u kojoj jedva može tek da se nazre nekakva održiva alternativa. Odnosi političke moći su takvi da se sa dovoljno teškim argumentima može ustvrditi da ne postoji izgledna politička alternativa i da su mali izgledi da dođe do nasušno potrebnog političkog preokreta.

Uprkos silno narasloj moći u odnosu na političke takmace, moć režima u mnogo važnijem smislu – a to je sposobnost da društvu isporuči preko potrebne razvojne učinke – nije usklađena sa vladalačkom dominacijom i sve više i više pokazuje znake funkcionalne degradacije. Sam vladajući režim pokazuje, dakle, znake političkog zamora uz vidne tendencije daljeg opadanja njegove efikasnosti i zemlji toliko potrebnog razvojnog potencijala.