PRVI SET

Neko je Goranu Ivaniševiću, dok je sedeo u loži Centralnog terena, kucnuo desno rame, pa se stvorio kod levog. „To sam ja“, čuo je Goran hrapavi, zao glas i izgubio pažnju šta se dešava na terenu. U tom trenutku je Mateo Beretini, simpatični Italijan koga bi svaka majka za zeta poželela, vaspitan i visok, kao pilot, servirao svoj drugi servis pri rezultatu 5 : 2 za njegovog rivala u prvom setu i 40 : 40.

Sećaš se mene? Ja sam jedan od ona tri Gorana što si ih izmislio zajebavajući se sa novinarima pre 20 godina, dok si igrao na ovim terenima.“

Zec zbunjen pogleda u svoje levo rame kao da je neko zaista tu.

Koji od nas trojice“, upita ga i prenu se shvativši da je opet pao na istu foru. Javio mu se, kao da zaista postoji.

Onaj Goran koji sve pokvari“, reče mu glas sa ramena, a Ivanišević se samo osmehnu.

Za to vreme je Beretini poslao nevoljno jednu kraću loptu, Ðoković mu volej vratio duboko u polje, a Italijan snažan pasing-šot poslao jako i nikome, u aut.

Ovo je Novak na terenu, bedevijo, nisam ja. Njega ne moreš zajebat, ovo je njegova igra.“

Set lopta za Ðokovića.

Možda je situacija u loži Centralnog terena Vimbldona bila malo drugačija i možda nismo baš red reči u rečenici pogodili, ali Goran Ivanišević je sasvim sigurno bio uznemiren. Njegov igrač i prijatelj, Novak Ðoković, simpatični Srbin koga bi svaka majka za zeta poželela iako nije visok kao pilot, na terenu je igrao svoje 30. grend slem finale. Isto veliko i svečano kao prethodnih 29. Potpuno drugačije od svih ostalih.

Najbolji teniser sveta, onaj koji stoluje na prvom mestu ATP liste, a pretenduje na svetu stolicu večnih lista, sa sobom je u torbi među aut-linije najvažnijeg teniskog terena od kad je sveta i veka, poneo sve što bi pobeda i sve što bi poraz mogli da znače.

Za 30 godina od kada je dobio prvi reket, do trenutka kada je set novih reketa svog generalnog sponzora poneo na svoje deseto finale Vimbldona, prešao je ne put kojim se ređe ide, nego put koji ne postoji. Put koji je svakim udarcem sam krčio.

Posle svake rute nemogućeg u trofejnu vitrinu dolazila je nova nagrada, srebrnina za koju je morao da radi više od svih, zbog početne pozicije sa koje je krenuo.

Zato je 19 osvojenih grend slem titula, iz 29 finala najveća četiri turnira, ukupno 85 podignutih pehara, za njega istovremeno i čast i balast.

Kao rivalstvo u koje se „ušunjao“, kako to kažu navijači Rodžera Federera i Rafaela Nadala, letom iz Beograda, iz praznih bazena i hotela na Kopaoniku u čije je zidove udarao tenisku lopticu, sa hiljadu presedanja.

Od kada se pojavio na najvećoj teniskoj sceni, boreći se sa „tajanstvenom silom“, sa sopstvenim željama i energijom, sa zluradim komentarima onih kojima od starta nije „legao“, o Ðokoviću se govorilo kao o nekome ko bi mogao da napravi čudo. Kao o igraču koji bi to izgrađeno rivalstvo švajcarskog sata i španske energije mogao da uzdrma.

Upravo to je bilo i čast i balast.

Biti dovoljno dobar da ti predviđaju budućnost najvećih. I biti dovoljno autsajder da se predviđanja o tvojoj lepoj budućnosti gledaju kao teniska jeres.

„Kada je Novak uzeo prvu masters titulu i prvi Australijan open, već je bio veliki igrač, grend slem šampion, ali čim se ne sećam da sam razmišljao o tome kako će izgledati njegov dolazak na ovaj nivo, znači da mi tako nešto nije padalo ni na pamet“, kaže za Nedeljnik novinar Sport kluba Nebojša Višković, koji prati Ðokovića tokom čitave karijere.

„Tada su Federer i Nadal izgledali premoćno. Nedodirljivo. A pre toga nikada u tenisu nije bilo više od dva tenisera koji u isto vreme dominiraju ovim sportom. Novak se nije obazirao na očekivanja.“

Dok je bio na bezbednoj udaljenosti za Federera i Nadala, na količinu rada dovoljnu za orden Alije Sirotanovića od njihovog nivoa, malo je kome smetalo poređenje. Kako je počeo da im se približava, svakom dodatnom titulom, svakim fotografisanjem po završetku turnira ili duhovitim govorom, izazivao je sve veću sumnju.

A poznato je kako su na najvećim evropskim političkim pozornicama prolazili jeretici.

„Postoje dve vrste mentalnog sklopa – statični i razvojni, kako piše dr Kerol Dvek. Dok sam čitala o tome, sve vreme sam pred očima imala upravo Novaka čiji je mentalni sklop, pretpostavićete, razvojni“, kaže za Nedeljnik Aleksandra Radujko, direktorka New Media Team i PR Novaka Ðokovića u Srbiji. Ona njegov napredak upravo u tome prepoznaje.

„On je osoba koja pre svega trajno uči, menja se, razvija se, i svoje uspehe, kao i neuspehe ne identifikuje sa tim ko je on kao osoba. Zato je toliko poseban. Za svaki poen, za svaki udarac on se trudi kao da je prvi, čak i na turniru koji je mnogo nižeg ranga nego recimo grend slem. Ta motivacija da i kada si se dokazao u svakom smislu ti svakog dana ustaješ, treniraš, radiš na sebi, usavršavaš kretanje, udarce – to je neverovatno.“

Ðoković je, sa druge strane mreže, dok su drugi odmahivali glavom, govoreći o tome kako tenis nije lupanje reketima, kako taj sport nije urlik radosti i kako je osnova svega biti džentlmen, džentlmenski ćutao i radio kako bi došao u situaciju u kojoj se našao pred finale Vimbldona protiv Beretinija, u kome vodi 5 : 2 u prvom setu i ima set loptu na servis rivala.

Oborio je gotovo sve rekorde.

Osvojio je, jedini u istoriji, svaki grend slem najmanje po dvaput. Osvojio je, jedini u istoriji, svaki masters turnir najmanje po dvaput, dok njegovi rivali nisu osvojili ni svaki po jednom. Oborio je rekord po broju nedelja na prvom mestu ATP liste. Svakog svog rivala pobedio je više puta nego što je od njega poražen. I Federera i Nadala. U poslednjih deset godina osvojio je više grend slemova od njih dvojice zajedno i više masters turnira od njih dvojice zajedno.

I opet je ostala sumnja. Slamka spasa za one koji tvrde da se Ðoković nekako, negde „ušunjao“. Federer i Nadal su pre Ðokovićevog finala protiv Beretinija imali po 20 grend slem titula, a Novak 19.

Zbog toga su Ivaniševića, sasvim sigurno, čak i ako nismo baš red reči u rečenici pogodili, tokom prvog seta pohodili stari duhovi. I čast i balast.

David Gray / AFP / Profimedia

DRUGI SET

Beretini udara lopticu kao maljem, a publika samo uzdahne od zadovoljstva kad se od trave neodbranjivo odbije ka linijskim sudijama. Posle one set lopte Marija Čiček, prvi glavni ženski sudija u muškom finalu konzervativnog Vimbldona, osam puta je rekla u mikrofon „deuce“. Kad Ðoković ima prednost, dobri italijanski zet visok kao pilot zavali lopticu svom snagom i ona uđe. Kad Beretini ima prednost, dobri srpski zet koji ne mora da bude visok kao pilot pogađa duboko, levo i desno, pa u pravom trenutku, prateći ritam disanja publike na tribinama udari drop-šot i ona ostane da tapka neodbranjivo u osam milimetara dugoj travi.

Ivanišević gleda u svoje levo rame i smeška se, nema nikoga.

Beretini, ipak, uspe da osvoji gem i nastavi da udara kao Mujo u prangiju.

Ni brejk lopta nije više, kao nekad, džabe, ali je Ðoković prepušta Beretiniju i kada se susretnu na mreži krene udesno, a Beretini je pošalje u ćošak terena.

Brejk vraćen i za tren oka smo u taj-brejku.

Kada Marija Čiček izgovori 7 : 6 za gospodina Beretinija, Ðoković pogleda u svoje levo rame.

Tap-tap-tap. Loptica udara o australijski beton, a Ðoković se priprema da servira. Sa druge strane je Žo Vilfrid Conga, tačno dve godine od finala na istom mestu i prvog Ðokovićevog grend slema. Dupla greška. Gem za Congu, ubrzo i meč.

Bila je to kulminacija svega što se događalo godinama unazad. Uticaja glasa koji mu se pojavljivao na ramenu i istog trenutka oduzimao dah. I bukvalno.

„Baš kad sam krenuo na uspon ka vrhu, dotakao sam dno. Imao sam devetnaest godina i bio nepoznati klinac iz ratom razorene zemlje koji se iznenada pojavio na profesionalnoj sceni. Imao sam niz od devet pobeda i trebalo je da povedem u finalnom meču Otvorenog prvenstva Hrvatske u Umagu 2006. Publika je bila na mojoj strani; tim me je bodrio. Ja ih, međutim, nisam čuo.“

Tako je Ðoković na početku svoje knjige „Serviraj za pobedu“ opisao muke koje je imao sa tom „tajanstvenom silom“.

„Čuo sam samo buku u glavi. Osećao sam samo bol. Nešto mi je zapušilo nos, stezalo pluća, ulilo olovo u noge. Pogledao sam preko mreže u svog protivnika, Stanislasa Vavrinku. Pogledao sam u tribine, gde mi je sedela majka. A onda me je odjednom sila teže povukla na crvenu šljaku i gledao sam u široko hrvatsko nebo dok su mi se grudi nadimale. Prokletstvo – ona tajanstvena sila koja mi je isisavala snagu bez upozorenja – ponovo me je napalo.“

Tajanstvena sila je imala oblik i dejstvo, ali niko nije mogao ni da je prepozna, ni da je pobedi.

Jedni su to nazivali alergijama, drugi astmom, treći su pak govorili da je to prosto nedovoljna fizička sprema“, napisao je Ðoković.

Ta ga je sila uhodila godinama. Kao kada je osmom nosiocu Giljermu Koriji uzeo set, a onda morao da preda jer nije mogao da diše. Govorili su tada da se umorio. Protiv Monfisa je na US Openu kolabirao usled velike vlažnosti vazduha i na terenu ležao kao „nasukani kit“. Govorili su tada da bi trebalo nešto da promeni. I jeste.

Trenirao je više puta dnevno, menjao programe rada i kondicione trenere, ali se „sila“ koja mu je iz pluća izvlačila kiseonik vraćala onda kada bi se najmanje nadao, kada god je pomislio da je konačno stvar prošlosti. Govorili su tada da on ima sve bolesti i probleme sveta – grčeve, ptičji grip, antraks, SARS, kašalj i prehladu.

Počeo je zatim da trenira u Abu Dabiju, kako bi se prilagodio vremenskim uslovima koji su mu pravili probleme, ali ni to nije uvek davalo rezultate. Kao kada je protiv Conge vodio 2 : 1 u setovima u četvrtfinalu Australijan opena i opet u zasedi dočekan od nepoznate sile počeo da gubi snagu, poene i na kraju izgubio meč.

Od te duple greške, stvari su se promenile nabolje.

Promenio je ishranu i napravio potpuni zaokret u karijeri. Pričao je godinama posle toga da je tada promenom načina ishrane rasteretio digestivni trakt i čitav svoj organizam i da se osećao oslobođenim.

Zvuči lako. Malo promeni ishranu i postane prvi teniser sveta.

„Za to je potrebno da čovek u potpunosti veruje da će mu ono što radi dati rezultat“, kaže za Nedeljnik bivši olimpijski šampion u odbojci, nekada reprezentativac, a danas sportski psiholog Andrija Gerić.

On kaže da o Ðokoviću može da govori samo kao navijač i neko ko se sportskom psihologijom bavio iz različitih uglova. I tvrdi da je u tom smislu Novak do sada pokazao neverovatnu mentalnu stabilnost.

„Da bi čovek napravio takav preokret u karijeri, neophodno je da ovlada mnogim psihološkim mehanizmima i alatima, koji čoveku pomažu da prevaziđe različite situacije.“

Novak često govori o moći vizuelizacije, kao i o potrebi da uvek bude prisutan u sadašnjem trenutku.

„To nisu retko korišćeni načini da se čovek oseti prisutnim. Trudeći se da se tako oseti u sadašnjem trenutku, on odbacuje i stavlja na stranu sve ono što je bilo fokusirajući se na sadašnji trenutak. Na zvukove sa tribina. Na miris trave. Na osećaj vetra na koži. A kada je tako prisutan, onda može da se fokusira na iskustvo koje je već prošao vizuelizacijom“, objašnjava Gerić.

Prema njegovim rečima, mozak ne može precizno da razlikuje da li se nešto zaista dogodilo ili smo mi jednostavno zamislili da se to dogodilo. Kontinuiranim vizuelizacijama određenih situacija koliko je Novak puta pričao da je još kao klinac zamišljao kako pobeđuje na Vimbldonu i koliko je treninga proveo pokušavajući da vizuelizuje ključne poene svojih mečeva stvara se neophodno iskustvo.

„Kada se na meču nađe u nekoj od takvih situacija, oslobođen pritiska da razmišlja o bilo čemu drugom osim o tome šta se u tom trenutku događa, Novak donosi prave odluke“, dodaje Gerić i ističe da je očigledno kako je Ðoković posvećen psihologiji i razvoju brojnih psiholoških mehanizama, koji ga čine tako stabilnim.“

U svojoj knjizi „Winning ugly: Mental warfare in tenis“ bivši teniser, osvajač medalje na Olimpijskim igrama u Seulu i aktivni analitičar ESPN-a Bred Gilbert, takođe je analizirao preokret u Ðokovićevoj karijeri. I on ga je vezao za 2010. godinu.

„Da, Novak Ðoković jeste uveo bezglutensku ishranu i nemam dilemu da li mu je to pomoglo u igri, pre svega u disanju. Da, promenio je i svoj servis, učinio ga funkcionalnijim, smanjio broj servis grešaka, ali je najveća promena psihološka“, objašnjava Gilbert i priseća se finala Dejvis kupa, iz decembra 2010. godine.

Vodio je Srbiju do titule u Dejvis kupu i to ga je uzdrmalo, nateralo da podigne pogled i letvicu svojih ciljeva, da bude gladniji. Kao da mu je taj Dejvis kup razbio komfornu zonu u koju se smestio u tim trenucima, nekako prihvativši za sebe treće mesto na ATP listi. Shvatio je da može više, analizirao je Gilbert.

Gerić za Nedeljnik potvrđuje da je ta vrsta gladi koja kod Ðokovića ne prestaje zaista posledica konstantnog podizanja letvice.

„U psihologiji je čoveka da sebi postavlja sve teže ciljeve, čije će ostvarenje dovesti do sve većih nagrada i mi samo možemo da pretpostavimo šta on sve sebi zadaje i kako pomera tu letvicu. Pritom, pazivši na to da je primer mnogima i da se njegovo ponašanje pažljivo posmatra i vrednuje.“

TREĆI SET

Iza levog ramena je ostala tišina.

Rezultat je već 4 : 0 u drugom setu, a da Beretini nije ni shvatio šta se događa. Promašio je drop-šot, laku, kratku loptu poslao u mrežu, napucao pasing-šot u aut, i eto nas.

Servira u Ðokovićevu forhend stranu, Novak mu vraća loptu, dobri italijanski zet visok kao pilot je šalje na drugi kraj terena, a onda iz punog trka, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, Ðoković udara dvoručni bekhend i pogađa mesto gde se spajaju dve aut-linije i pogledi onih koji mu žele pobedu i onih koji mu žele poraz.

Spušta bradu i bez trzaja ijednog mišića lica, kao da je bacio smeće u kontejner i prošetao kroz park, gleda sa druge strane, pravi dva koraka unazad i skakuće.

Beretini u tom trenutku pomalo rastrojeno gleda okolo, kao kada dečak na brzaka upali svetlo da babaroga iz mraka ispod kreveta pobegne kroz prozor. Samo što ova babaroga sa druge strane pogodi užasno težak udarac i ne pomerajući se sa osnovne linije, preskoči ogradu lože, uzme iz ruke uplašenog gledaoca čašu šampanjca, popije je na eks, odgrize pola jagode i stavi u praznu čašu.

Thank you, Sir.“

Nema paljenja svetla.

Marija Čiček nije stigla ni da trepne, a već je objavila 1 : 1 u setovima i zamolila za tišinu.

Iza Ðokovićevog levog ramena samo pomalo nevoljni aplauzi.

Ispred njega koraci.

Kontinuitet je verovatno jedna od prvih tema o kojima je Ðoković pričao kada se sretao sa Kobijem Brajantom.

Nekoliko dana pre tragične smrti igrača koji je zauvek promenio košarku, Novak je pričao o tome da mu je Kobi mentor i savetnik, jedan od ljudi u koje ima poverenje i u čijem prisustvu se „pretvara u učenika koji pažljivo sluša“.

I Brajant je govorio o njihovom odnosu i govorio za Novaka da je „njegov čovek“. O tome da mu se Ðoković obratio onda kada se borba utroje raširila, kada je u njegovu vizuru došla nova generacija igrača i kada je shvatio da je neophodno da se menja.

Brajantov „mamba mentality“ – filozofija treninga i života, koja podrazumeva maksimalnu posvećenost i kontinuiranu potragu za novim rešenjima i za više treninga – bio je inspiracija mnogim poznatim sportistima, a njegove radne navike motivisale su brojne igrače da dodatno rade.

Ðoković je oduvek bio poznat kao težak radnik, a snimci kako u biciklističkom odelu pedala nekakve uspone dok sunce žeže, ili kako beskonačno ponavlja trčanje i klizanje do aut-linije, bili su viralni.

Međutim, od Brajanta je imao priliku da nauči i kako da ogroman rad pravilno preusmeri.

„Ðoković je fizički najbolje pripremljen na svetu“, rekao je Henri Lekonte, bivši francuski teniser, kada je kao i mnogi drugi pokušao da odgonetne tajnu početka Ðokovićeve dominacije, u intervjuu koji je dao negde početkom 2016. godine.

„Način na koji trenira dovodi do toga da bude fleksibilniji od bilo koga drugog. Od mišića je mnogo potrebnija snaga. Morate biti u formi, sposobni da reagujete. Morate biti lagani, fleksibilni. Mnogo stvari morate. Ja nikada nisam video nekog tako fleksibilnog kao što je Ðoković. Možda, eventualno, Plastic Man. Kada su vam zglobovi i ligamenti fleksibilniji, sposobniji ste da više i duže trenirate i trošite manje energije. Pogledam Novaka kako klizi po terenu i imam osećaj da će da mi pukne zglob. A on to radi sa lakoćom.“

To je bio samo deo dugog puta, od priče o „premekanom igraču“ i mentalno i fizički, do igrača koji iz godine u godinu igra najviše mečeva na Turu.

„Kada sam ja došao u njegovim tim, imao je velike probleme sa izdržljivošću, makar se tako smatralo“, počinje priču za Nedeljnik Ðokovićev dugogodišnji saradnik, važan deo tima i njegov kum Miljan Amanović. „Kondicija u tenisu je specifična, zahteva visoko intenzivan napor u kratkom vremenu i još brži oporavak. Od Novaka su ovo što je danas napravile dve odluke – otkriće glutenske intolerancije i promena ishrane sa jedne strane i angažovanje drugog kondicionog trenera. Gerbhart Grič je uveo trening zasnovan na izdržljivosti, uz dosta bicikla, trčanja, veslanja, sprinteva uz stepenice i u pesku i Novak je probio aerobni prag i neku vrstu nedostatka u tom smislu…“

U međuvremenu je Novak nastavio da pomera granice svoje fizičke izdržljivosti.

„On ih pomera svaki dan“, tvrdi Amanović. „Toliko da je i nama koji sa njim radimo teško da to ispratimo.“

U 34. godini života Ðoković izgleda spremnije nego ikada.

„On je imao te probleme i sa vidom i sa disanjem, ali je još tada shvatio da je neophodno da svoje telo dovede do nivoa na kom može da izvodi udarce i pokrete koje vrhunski tenis zahteva. Da neko od nas, običnih ljudi, udari lopticu koja leti tom brzinom, u punom trku i rotira telo na način na koji ga on rotira, ne preterujem ako kažem da bi nam pucale kosti, mišići, tetive. A on ne da udara, nego na tim brzinama i opterećen tom silom rešava poene kao od šale“, kaže Višković.

Zbog njegove mentalne snage, prečesto se zanemaruje fizički aspekt njegove igre.

„Taj čovek je gladijator. To je najbolja reč kojom bih ga opisao“, kaže nam Amanović. „Iznad Monaka postoji jedno mesto La Turbi, odakle počinju strme serpentine koje vode ka planini, na čijem vrhu se nalazi golf klub. Dovezemo se kolima do početka serpentina, on sedne na bicikl i kao najbolji vozač na Tur de Fransu krene na uspon. Čupa one pedale, izvuče maksimum. Noge kao od armiranog betona, gore. On presvuče majicu, stavi rukavice i kaže – hajde sad da igramo golf. Toliko je spreman.“

Možda neko i može da ostane fokusiran koliko i Novak, možda je neko u stanju da mu s vremena na vreme mentalno parira, ali fizički to nisu mogli ni Nadal ni Marej na pikovima svojih karijera. To danas ne mogu nove, mlade teniske zvezde.

Makar bio i povređen.

„Čovek protiv Frica u Australiji igra meč i pobeđuje sa rupturom mišića od 2,2 centimetra. To je rupa kao da vas je neko pogodio iz vazdušne puške. Ni to ne može da ga zaustavi.“

Tiziana FABI / AFP / Profimedia

ČETVRTI SET

Sada vas ne čujem“, procedio je Ðoković kroz poluosmeh, posle jednog odličnog voleja.

Vodio je 3 : 2 u trećem setu, ali je Beretini došao do dve brejk lopte.

Dva servis-volej poena i 40 oba.

Stvari su opet pod njegovom kontrolom i izgleda kao da pogledom može da pomeri sat na Big Benu sat vremena unazad. Tačno toliko ranije, publika je egzaltirano pozdravljala dobre poteze najpoželjnijeg italijanskog zeta, koji je visok i ima lep osmeh poput pilota, ali već sat kasnije izgleda kao da nema rešenje za Ðokovića.

Ako i slučajno pošalje lopticu Novaku u noge, ovaj se izvije i izvuče volej koji se zaglavi u travi. Ako i uspe da mu parira sa osnovne linije, Ðoković skrati lopticu i mirno odšeta po peškir, ili ako baš mora, pogodi pasing-šotom nebranjene dulume zemlje iza Beretinijevih leđa.

Dok čeka svaki naredni poen, jasno čuje razliku u aplauzima. Uživa u tome. Hrani se. Vodi 2 : 1 u setovima.

Ivanišević se češe ispod kačketa, gleda zabrinuto iza svog levog ramena, gde nema baš nikoga i razmišlja: „Ja bih ovo sigurno sjeba, ali na terenu je Novak. Ovo je njegova igra.“

Da u najvećoj loži Centralnog terena teniskog kompleksa All England Lawn Tennis & Croquet Cluba naterate neku od zvanica da odloži dopola popijenu čašu šampanjca i da se nevoljno odvoji od jagoda sa šlagom, pa da nacrta foto-robot vimbldonskog Robina Huda, ne bi toj zvanici trebalo više od dva minuta. I to ne zato što želi opet da se baci na jagode i šampanjac – a želi – nego zbog toga što je lako.

Vimbldonski Robin Hud nije došao iz Šervudske šume, već iz jedne kuće na splitskim Mejama, sa dve majice i tri reketa, u dresu Vest Bromvič Albiona.

Goran Ivanišević je kultni heroj londonske publike i on njene prohteve i prefinjen ukus oseća bolje od drugih. I uveren je da će im Novak nedostajati.

„Naravno da će im Novak faliti. Čim se povuče iz tenisa, siguran sam da će reći: Fuck, kako bi lepo bilo da se vrati. Jer on je nešto posebno. Nikada neće dobiti ljubav navijača u tenisu poput Rodžera jer Federer je bio prvi takav igrač. Ali Novak je osvojio sve. Bori se. Jednostavno moraš da ceniš sve što je napravio“, objašnjava Ivanišević i ovakav odnos prema Ðokoviću objašnjava prebacivanjem loptice sa druge strane mreže 21. veka – društvene mreže.

„To je neko čudno selektivno uređivanje i rasuđivanje. Uvek se bira nešto negativno kada se govori o Novaku, a toliko je toga pozitivnog. Igra tako kako igra – najbolje, pomaže ljudima, ne boji se da govori o problemima igrača. On je, u stvari, taj pravi teniski Robin Hud.“

Odgovor na pitanje zbog čega Ðokovića zapravo ne vole – ako je to istina – liči na ono pitanje da li je haljina sa slike srebrna ili plava. Svako je vidi na drugačiji način i svako se čudi kako je moguće da drugi na tu stvar ne gledaju na isti način.

Svoju priču o Ðokoviću pre Vimbldona kolumnista Irish Timesa Brajan O’Konor započeo je rečenicom: „Ljudi vole pobednike, osim kada ih ne vole, a Novak Ðoković to dobro zna.“

„Postojala je nekakva simetrija sa ’Fedalom’. Elegantni švajcarski umetnik i moćni, fizički neumoljivi Španac pogurali su jedan drugog i pomerili brojne granice i oborili mnoge rekorde. Nije im trebao niko drugi, oni su bili dovoljno neodoljivi. Potreban ili ne, Ðoković se nepozvan pojavio na njihovoj žurki i upropastio je. Dečak iz Beograda nije se samo usudio da se uhvati ukoštac sa najvišim standardima jednog sporta, već ih je i premašio i poništio.“

Jedan deo javnosti, tvrdi O’Konor, oduvek ima loš odnos prema Ðokoviću i to „nema nikakve veze sa njegovim stavom o vakcinaciji ili sa tim što je pogodio sudiju lopticom na US Openu“.

„To može imati veze sa tenisom jer nije ni estetski privlačan kao Federer, ni mišićav i moćan kao Nadal. Igra prilično reaktivan tenis u odnosu na Švajcarca, a najbolji udarac mu je ritern. Međutim ima tu i drugih faktora. Srbija u očima sveta nije Jamajka, da se ne lažemo. I to je takođe važno. A kada svi navijaju protiv njega, kao u finalu Vimbldona 2019. protiv Federera, on odbija da izgubi. Može Federer da igra najbolji tenis u poslednjih 10 godina, može da ima i dve meč lopte na svoj servis, može Novak da igra slabije nego inače, da napravi 61 grešku, ali na kraju neće dozvoliti da bude pobeđen. To možda nije graciozno, ali je prelepo na drugi način“, zaključuje O’Konor.

Taj je meč i njegov peti set, najbolji pokazatelj polarizacije koja postoji u svetskom tenisu.

„Mislim da je taj meč svakako prelomna tačka njegove karijere“, tvrdi Višković za Nedeljnik. „Zbog toga što je Federer imao dve prilike da ode na šest grend slemova razlike, a Novak je udarao loptu ludački i pogodio taj pasing-šot koji je promenio istoriju tenisa. Federer je priznao da ga je to razbilo i da mu je to najteži poraz u karijeri. Tada sam gledao publiku, kao i mnogo puta ranije, kako tokom čitavog meča navija protiv Novaka, ali ne može da sakrije oduševljenje njegovim potezima. I ne može da ga posle takvih pobeda ne pozdravi stajaćim ovacijama. Ipak neke dileme defakto ne postoje – Ðoković svakako zaslužuje poštovanje.“

Rodžer Federer je percipiran kao čistokrvni tenis. Beli sport koji za gracioznost ne dodeljuje ocene za umetnički dojam, ali one najelegantnije stavlja na pijedestal. Federer je dvoboj britanskih plemića, samo sa reketima.

Novak Ðoković je čistokrvni pobednik. Daleko od beskrupuloznosti, ali još dalje od belih rukavica. On je onaj tenis dugih razmena, nadmetanje koje traje dok neko ne padne s nogu. Dvoboj britanskih plemića, samo sa reketima, ali prsa u prsa.

Švajcarac je upravo to. Švajcarac. Precizan, odmeren i povučen. Hladan kao vrh Alpa. Nepokvarljiv kao savršen satni mehanizam. Uravnotežen, poput ukusa najboljih sireva.

Srbin je upravo to. Srbin. Srčan, otvoren i zagrižen. Vreo kao šljivovica kada sklizne niz grlo. Postojan poput seljaka koji iznova gradi, seje i žanje i posle poplave i posle suše. Nemiran, poput bujice.

Federer je, kažu, kada igra na Vimbldonu, deo evropske kulturne baštine. Gledanje njegovih mečeva u Londonu je poput čitanja Getea ili slušanja Mocarta.

Ðoković im je, izgleda, neko ko među te znamenitosti pokušava da se uvuče zaobilaznim putem.

Još od kada je Goran Ivanišević – ima u tome neke neverovatne simbolike – zbog kiše ušao u istoriju jednog londonskog ponedeljka 2001. godine i od kada je centralni teren dobio krov, finala Vimbldona uživo gleda elita. Biznismeni, političari, vrhunski sportisti, ljudi iz sveta muzike i filma. Oni koji imaju novac, uljuljkani u najvišoj klasi društva. Oni koji ostaju ispred, po londonskim pabovima, na Henmanovom brdu i kojekuda, oni su predstavnici drugih, nižih klasa. Sa njima na tribinama, situacija bi bila znatno drugačija.

Jer Novak Ðoković – bez obzira na lepe manire i veliku količinu zarađenog novca, bez obzira na to što je poliglota i građanin sveta – naprosto ne pripada onima koji uživo gledaju finale Vimbldona.

On je heroj radničke klase, a njegovo gospodstvo često posmatraju kao pokušaj da se najvišoj klasi prišljamči, kao da je za ulazak u taj sloj potreban poseban ausvajs.

Federer je oduvek standard, a Ðoković oduvek (i zauvek) savršena nepravilnost.


QUIET, PLEASE

Reditelj prenosa kao da hoće da poruči nešto Beretiniju, prikazujući svaki čas u kadru Toma Kruza. „Nemoguća misija“.

Dok Marija Čiček izgovara u mikrofon „Quiet, please“, publika radi sve što dobra vimbldonska tranzicija ne nalaže – urla.

Beretini udara perfektan slajs, Ðoković uspeva da vrati. Šalje ga u drugi kraj terena snažnim udarcem, Ðoković uspeva da vrati. Udara perfektan drop-šot, Ðoković uspeva da vrati, neodbranjiv volej. Perfektno? Nedovoljno za Novaka.

Italijan je simpatičan dasa, smeje se, vrti reket kroz vazduh, zna da ni krajnjim naporom ne bi mogao da složi izraz lica kao da zaista veruje da ova ulica nije jednosmerna.

Uzima loptice da servira, rezultat je 3 : 3 u četvrtom setu.

U jednom trenutku, negde početkom 2017. godine, izgledalo je da će završiti karijeru, da je uradio sve što je mogao, da su i telo i volja popustili pod pritiskom.

Nama naivnima, koji smo navikli na to da je hepiend samo za filmove.

Tako je kolektivna teskoba „nacije koja se čitava drži za jedan reket“, nadišla sva ona prethodna osećanja, sve alarme sinhronizovane po ATP kalendaru i rasporedu turnira u Okeaniji, sve izgrižene zanoktice i dopunsku nastavu u gerontološkom poznavanju forhenda.

Penzioneri su godinama tačnije znali koliko je Ðoković prethodne večeri napravio servis grešaka nego kolika im je penzija, a klinci su masovno uhvatili rekete i počeli da biju lopticama u zidove.

A onda smo pomislili da je to to, da nema više. I da ćemo se svega jednom sećati živo, kao Bobinog sendviča protiv Mekinroa, ali da imamo nacionalnijih sportova od tenisa.

Mnogi se Srbin drznuo i da nakon objave svetog rata protiv brokolija Novaku objasni gde je pogrešio i šta bi sledeće trebalo da uradi.

„Važan faktor u njegovom prevazilaženju čitave situacije je to što on sam nije mario za te priče. Mi smo ga posmatrali i puno učili od njega tada“, objašnjava Aleksandra Radujko. „Milioni ljudi su komentarisali da ne može, da se više neće vratiti. Taj talas javnog mnjenja bio je toliko jak u jednom trenutku da je mogao da ugasi vatru koja je u njemu tinjala. Ali umesto toga se još više rasplamsala jer Novak igra tenis zato što ga voli. I upravo je ljubav prema tenisu i ogromna podrška njegove porodice, supruge, tima, bila važna da se ne pokoleba i ne odustane iako je bilo teško.“

Sledeće što je Ðoković uradio, bilo je ono što se obično ne radi i što niko nije uradio na tom nivou sporta, na tom nivou posla, na tom nivou života. Vratio se. Bolji.

„Meni izgleda kao da ljudi jedva čekaju priliku da se sa nečijim rezultatima i nečijim životom sprdaju. Tako je bilo i u tom periodu nakon povrede“, tvrdi Višković i dodaje da je Novak to svojom mentalnom stabilnošću uspeo da prevaziđe.

„Ja se zaista ne sećam da je neki sportista prošao toliki broj prepreka, tu vrstu pritiska i da se vratio posle takve situacije bolji nego što je bio, najbolji. Razlog? Ja ga vidim u tom čudnom spoju Novakovih karakternih osobina. Neko će reći da ima tu inata i borbenosti, onog pozitivnog prkosa, koji je naš, karakterističan za ovo podneblje. Ali on meni sve više izgleda kao čovek koji je u sebi uspeo da spoji najbolje osobine različitih naroda. Tu germansku disciplinu, upornost i istrajnost. Ima i latino temperament. Kada se sve to spoji, dobijemo ovakvog sportistu, koji je prešao neverovatan put.“

Taj će se rezervoar njegove inspiracije, mentalne snage i fizičke izdržljivosti proučavati u laboratorijama, na simpozijumima i tokom nedeljnih ručkova, kada se sastanu penzioneri koji bolje od visine svoje penzije znaju kako je Ðokovićev servis postao ovako moćan i unuci i unuke koji ponovo nemaju dilemu šta bi želeli da budu kada porastu.

U sportu, u poslu, u životu.

Fotografije: Profimedia

MEČ LOPTA

Probao je Beretini opet da udara lopticu kao maljem, ali nije vredelo. Sve je, od onog ludog poena, kada ni perfektno nije bilo dovoljno dobro, izgledalo kao po strogom britanskom protokolu.

Ðoković napravi brejk, ekipa u loži otkaže novi kontingent jagoda i šampanjca.

Ðoković lagano dobije servis gem, vojvoda od Kenta zamoli da mu pridrže sako.

Beretini prebira loptice za servis, Ivanišević šalje u pizdu materinu i jednog i drugog i trećeg Gorana i valjda jedini na svetu brine.

To mu je posao.

Cukune“, kažu mu sva tri Gorana, „ća se brineš, pa nisi ono ti na terenu, ono je Novak. A ovo je njegova igra.“

Dok ih sluša kako ga zajebavaju i kačketom prekriva oči da ne gleda, Beretini spasava dve meč lopte, a onda na trećoj šalje lopticu u mrežu. Tamo gde počiva sve ono što bi poraz mogao da znači, a što je Novak sa sobom izneo na teren.

Na teren čiju travu mirno degustira. Šesti put.

I dileme više nije bilo, niti će je više ikada biti.

Osvajanjem 20. grend slem titule, Novak Ðoković je pokidao i poslednju slamku spasa onih koji su se za broj titula na četiri najveća turnira držali dok su pričali o tome da se srpski teniser „ušunjao“ u rivalstvo Federera i Nadala.

Možda je, kao i svi autsajderi, ušao na prstima, ali je noseći i čast i balast ostao poslednji da stoji u troboju džentlmena, samo reketima.

Sasvim sigurno nije deo evropske kulturne baštine i njegove pobede ne liče kao Federerove na neke Mocartove harmonije, ali i publika koja najčešće protiv njega navija, na kraju stajaćim ovacijama pozdravlja njegove pobede.

I dok je primao trofej sa ananasom na vrhu od vojvode od Kenta, i dok je gospodski tokom govora zahvaljivao Federeru i Nadalu što su ga naterali da svakodnevno unapređuje sebe, i dok je buduća engleska kraljica strpljivo čekala da sa njim porazgovara, Novak je izgledao mirno.

Kao čovek koji je ostvario san. Kao dečak koji je rastao iznad picerije svojih roditelja na Kopaoniku, kao klinac koji je uradio ono što smo svi želeli za sebe u najluđim dečačkim maštarijama. Kao teniser koji je pobedio svoju „tajanstvenu silu“ i koji je pobedio trajanje.

Na njegovom levom ramenu ovacije i glasovi ljudi koje voli. Od Jelene Genčić, Nikole Pilića, roditelja, braće i supruge, do Marijana Vajde, Gorana Ivaniševića i sva ona tri Gorana iz Šervudske šume na splitskim Mejama, koji stojeći aplaudiraju najboljem teniseru svih vremena.

„To je Novak, cukuni. Ovo je njegova igra.“

*Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika