“Dajana je sama prelazila ulicu, pogledi su nam se ukrstili… Jedan potpuno beznačajan trenutak koji mi se prikazao dok sam izgovarala vest o njenoj smrti…”

0
EPA/FEHIM DEMIR

Književnica, profesorka engleske književnosti na univerzitetima u Eksiteru i Istočnoj Angliji, bestseler spisateljica čija je knjiga u britanskoj lektiri političkih i istorijskih nauka, članica Kraljevskog književnog društva pričala je o novom romanu “Gvozdena zavesa”, o tome zašto se potpisala perom lorda Bajrona, o radu na BBC-ju gde ju je dočekao raspad Jugoslavije, o parfemu princeze Dajane i kako nije počela da navija za Brentford.

Kada dolazite u Britaniju, to su neke godine kada je u Jugoslaviji pomalo krizno, više oko kafe i benzina, ali ne miriše na rat. Ali kada počinjete da radite na BBC-ju, vi, hteli ili ne, bivate uronjeni u tematiku raspada, krvavog raspada Jugoslavije? Kako ste vi prosuđivali situaciju emotivno, politički, racionalno, razumno između vesti koje stižu u BBC, i ličnim pričama?

Prvih pet godina u Britaniji sam radila za dve izdavačke kuće, provela četiri godine, na kritičkom izdanju jednog popisa iz 11. veka, a posao sam dobila jer sam se na studijama u Beogradu bavila paleografijom, iako se ovde radilo o latinskom. Malo je poslova koji su toliko udaljeni od svake politike a ni ja nisam po prirodi političko biće. Iz tog komfornog izdavačkog zapećka sam sa iskustvom nekadašnjeg voditelja “Prekobrojnog časa” na Studiju B, “uletela” u novinarski posao na BBC-ju, u tadašnjoj jugoslovenskoj redakciji, u kojoj je bilo divnog, civilizovanog sveta svih “naroda i narodnosti”, a o kojoj sam znala najviše preko Pekića i njegove rubrike “Pisma iz tuđine”. Ne bih da preuveličavam svoj novinarski posao. Sastojao se od praćenja situacije, prevođenja, sklapanja vesti i tek ponekog intervjua. Međutim, primorao me je da pratim raspad Jugoslavije iz mnogo veće blizine nego što sam to želela. Taj period je bio zaista traumatičan: vreme gubljenja iluzija i o Jugoslaviji i o Britaniji. Zanimljivo je da je prošlo već četvrt veka, znači kao da smo ušli u sedamdesete u odnosu na Drugi svetski rat, a sve kao da je bilo juče, neka potpuno nezavršena priča. U jednom sam eseju rekla, citirajući Amartju Sena, da ima argumenata koji izgube retoričku bitku ali opet nikako da siđu sa scene, i da je Jugoslavija nalik na te argumente. Oni koji su je se ratosiljali stalno je iz početka napadaju i pobeđuju, kao da im se vraća u snovima.

Kada je krenula “Oluja” i kolone Srba koji zauvek napuštaju Hrvatsku, vi ste se zaključali u toalet BBC-ja i zaplakali?

Eto upravo to je dobra ilustracija ovoga o čemu govorim. Ja sam uvek volela da radim u noćnoj smeni jer je tu bilo najtiše, ništa se nije događalo, pa sam mogla da šmugnem u biblioteku BBC-ja: toliko o mom novinarskom instinktu. Bila sam tog avgusta sama u redakciji, kad mi dolazi kolega iz hrvatske redakcije (tada smo se i na BBC-ju već podelili) u dva-tri ujutro, vidi šta sam ja stavila kao prvu vest za šest sati i kaže, najljubaznije – ostavi, Vesna, to tvoje, biće nešto drugo, ogromno, čujem direktno iz Hrvatske. Sedim dva-tri sata, čekam da vidim o čemu se radi, a osećam se potpuno bespomoćno, u britanskim vestima ništa. Nula. I onda sve kreće, treba to pročitati u etar, na sprskom, u londonsku zoru, u nekakvom self-op studiju gde ste sami sa sobom: tu čovek ostari deset godina za pet minuta. Nije to bio posao za mene. Pritom sam tada već radila doktorat koji će postati “Izmišljanje Ruritanije” a koji na neki način ilustruje beskrajno ponavljanje istog na brdovitom Balkanu.

U moju senilnost spada i to što se ne sećam tačno, a čini mi se da je u vašoj smeni, ili posle smene na radiju BBC, javljeno da je poginula princeza Dajana?

To je opet jedna čudna podudarnost, u smislu da sam i te noći bila na noćnoj smeni i da sam, prostim sticajem okolnosti, bila među prvima u svetu koji su javili tu vest. Za razliku od gorepomenutih ratnih sukoba, ovde sam odjednom videla na delu celokupan britanski urednički protokol u hitnoj situaciji, jedan neverovatan dril, ogromnu brigu da čak ni u prevodu ne izgovorimo nešto pogrešno. Meni je lično bilo zanimljivo još nešto. Ja sam rođena istog dana iste godine kao Dajana, pa sam nekako po prirodi stvari uvek obraćala pažnju na vesti o njenom rođendanu: šaljivo poredila kojom brzinom starimo. Nekoliko puta sam je oko Hajd parka videla u prolazu, u kolima, s pratnjom, s decom. Te godine, i to baš oko našeg rođendana, srela sam je na pešačkom prelazu, samu, kako prelazi ulicu i ide prema jednom restoranu. Pogledi su nam se na trenutak ukrstili jer sam je pogledala zato što sam osetila miris parfema, pa tek tada shvatila ko je u pitanju. Bila je rastom desetak santimetara viša od mene. Jedan potpuno beznačajan trenutak, kao iz nekog romana Virdžinije Vulf, ali mi se dva meseca kasnije prikazao dok sam izgovarala vest o njenoj smrti.

Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 10. februara

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs