“Da sam ostao u Nemačkoj verovatno nikada ne bih postao političar”: Kako je Zoran Đinđić “bacio minđušu”

1
ERWIN ELSNER / AFP / Profimedia

Prvu analizu stanja jugoslovenske države Zoran Đinđić pravi u seriji eseja u „Književnim novinama”, od kojih nastaje njegova najpoznatija knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država”. Latinka Perović ovu knjigu ocenjuje „kao do danas najznačajnije delo u oblasti političke i ustavne teorije”, kao knjigu „u kojoj je prvi put u Jugoslaviji na teorijski relevantan način afirmisana liberalna misao o pojedincu, društvu i politici”.

On tu iznosi tezu da Jugoslavija postoji kao stanje, kao jasno ograničena teritorija i ime, ali kao „unutrašnja dimenzija”, „identitet”, Jugoslavija je „jedno lebdeće stanje”.

Jugoslavija je „kao sveća koja gori sa oba kraja”, piše prvu od svojih čuvenih metafora. „Jugoslavija nije samo zakasnela nacija koju bi po brzom postupku trebalo ‘priključiti’ Zapadnoj Evropi.

Njena situacija podseća na voz koji, doduše, veoma kasni, ali uz to ima jedan veći problem: različiti vagoni razbacani su po različitim kolosecima, za koje se ne može bez daljeg tvrditi da vode istom čvorištu.“

U eseju „Srbija, šta je to?“ (1989) Đinđić crta sudbinu jugoslovenske države.

„Od samog početka je ‘jedinstvo’ bilo važnije od slobode. I to jedinstvo u predmodernom smislu, kao jedinstvo teritorije, čiji ‘narod’ će biti homogenizovan jedinstvenom državnom vlašću. Na taj način su Srbiji ‘vraćeni’ Kosovo i Vojvodina. Nije važno što sa autentičnim predstavnicima kosovskog stanovništva nije postignut ni najlabaviji kompromis (niti su takvi predstavnici uopšte priznati kao mogući sagovornici).“

Vladajući poredak u Srbiji Đinđić naziva nacionalni socijalizam.

I započinje svoje životno delo – formiranje alternative.

***

Đinđić je bio fasciniran revolucionarnim vremenima posle pada Berlinskog zida, kada je i odlučio da se vrati u Beograd.

Imao je tada 37 godina, propusnicu za nemački intelektualni krem, a vraća se u zemlju u kojoj je propustio 12 godina, i to ključnih u formiranju jedne ličnosti, od 25 do 37 godine, koje su ujedno i bile ključne za formiranje budućnosti jedne zemlje.

To najbolje pokazuje rečenica jednog njegovog prijatelja da nije znao ni šta je EKV, iako je Ružicu Đinđić upoznao preko svojih prijatelja Borisa Miljkovića i Branimira Dimitrijevića Tucka, koji su organizovali da ona nastupi u spotu Zdravka Čolića „Malo pojačaj radio”. Dok su se njegovi prijatelji formirali u posttitoističkom vremenu, i buđenju nacionalizma, Đinđić se u zemlju vraća kao potpuni stranac.

I Srbija ga prihvata kao nadirući kapitalizam koji se približava njenim granicama. Balkanski zid postkomunizma mogao je da razbije samo ovaj nemački đak, koji je i saveznike u tom poslu pokušao da pronađe u zapadnim firmama i svetskim univerzitetima.

Sa promenljivim rezultatom, pošto prava zapadna elita srpskog porekla nije imala njegov „pragmatizam” da napusti svoje odlično plaćene poslove kako bi se vratila u zemlju pradedova.

„Da sam ostao u Nemačkoj”, govorio je kasnije Đinđić, „verovatno nikada ne bih postao političar. Politička karijera me ne zanima. Ne volim politiku kao profesiju. Ne volim da vladam.”

To će ponavljati i sa mesta premijera, iako se do kraja posvetio politici, i to sa takvom energijom koju mu ni najveći neprijatelji neće osporavati.

Njegovi tekstovi iz devedesetih, naročito u novosadskom listu „Stav”, pokazuju kako on do kraja oseća da se Srbija udaljava od ideje moderne države. I upravo nudi alternativu.

Đinđić je jedan od 13 intelektualaca koji su 13. decembra 1989. objavili nameru da osnuju Demokratsku stranku. To su i učinili 3. februara 1990. godine. Dragoljub Mićunović izabran je za prvog predsednika obnovljenog DS-a, a Zoran Đinđić za predsednika Izvršnog odbora.

Na prvim višestranačkim izborima DS je osvojio sedam mandata. Đinđić je postao šef parlamentarne grupe. Menja imidž, vadi minđušu iz uva, i definitivno napušta nauku.

„On je prestao da se bavi filozofijom već od 1989. godine ili, tačnije, od osnivanja Demokratske stranke, čiji je visoki funkcioner postao već od njenih početaka. Nastavio je da piše novinske eseje koji su posedovali ‘zaplet’ i jasno formulisan okvir, podsećajući po tome da je autor filozof. Veoma brzo je usahnula Đinđićeva publicistička aktivnost. Najdalje od 1993. godine, kada je vodio izbornu kampanju svoje stranke za parlamentarne izbore, odnosno od izbora za predsednika DS-a, Đinđić postaje isključivo političar. Na moje pitanje tokom šetnji u zimu 1996/97. da li je išta ostalo od njegovog filozofiranja, on je rekao da više ne zna ni gde su mu knjige”, rekla je kasnije Vesna Pešić.

***

Iz knjige Veljka Lalića “Zoran Đinđić i nedovršena država” koja se sada može naručiti preko sajta Nstore.rs

1 KOMENTAR

  1. Prvo nek mu je laka zemlja, a o pokojnicima sve najlepše.
    Samo rekao kamo sreće da je ostao u Nemačkoj jer bi tako Srbija bila daleko lepša zemlja.

Comments are closed.