Naša priča počinje u novembru 1951. godine, kada je u Split iz Subotice doputovao Mirko Ercegović, u nameri da spreči ispadanje Spartaka iz Prve lige. Trebalo je da Hajduk izgubi utakmicu. Ercegović je našao fudbalera Hajduka Ljubomira, pazite sad, Kokezu! Ponudio je da Kokezi i još četvorici igrača isplati ukupno 100.000 dinara. Svima je obećano po dve nedelje odmora na Paliću. Samom Kokezi je sledovala i svinja od 150 kilograma pride. Kokeza (Ljubomir, a ne Slaviša) prijavio je slučaj upravi, a vest o nepristojnoj ponudi su prenele sve novine u zemlji. Ovu priču nam je ispričao Nikola Mijatov u svojoj izvrsnoj knjizi o istoriji sporta u socijalističkoj Jugoslaviji.

Koliko bi to mito iznosilo u današnjim cenama? Za taj novac je, te gladne 1951. godine, moglo da se kupi 2.200 kilograma hleba po zvaničnoj ceni (znatno manje na crnom tržištu). Petnaest dana najboljeg smeštaja na Paliću u hotelu sa bazenom bi danas najviše koštalo 750.000 dinara za svu petoricu. Izvesno je da tada nisu postojali hoteli sa spa centrima i švedskim stolovima. Debela svinja kao Kokezin honorar bi koštala najviše 30.000 dinara.

Фото ИТАР-ТАСС / TASS / Profimedia

Sve u svemu, nešto preko 925.000 dinara, ili oko 7.800 evra, u najboljem slučaju. Kokeza mlađe generacije (Slaviša), po pisanju štampe, samo za prevoz Kolumbijki tamo-amo potrošio je 2,5 miliona evra. Recimo da je samo taj turistički aranžman 10.000 puta skuplji od one svinje koju je odbio stariji Kokeza.

Da li ova razlika i u iznosima i u stavu, dokazuje da su komunisti bili daleko manje potkupljivi od današnjih funkcionera? To bi bio prebrzi zaključak. Početkom pedesetih ljudi se još sećaju revolucionarnog terora. Komunisti su doslovce zbrisali građansku poslovnu elitu. Dosta poslovnih ljudi su pobili, a skoro svima su oduzeli imovinu. Stručnjake i umetnike su ubijali u malom broju, a nisu im mnogo ni uzeli. Čitava priča o komunističkom posleratnom ratu sa klasnim neprijateljima ispričana je u knjigama Nataše Milićević, Srđana Cvetkovića i Dragomira Bondžića.

Postoji urbana legenda da su se u jagmi za vilama na Dedinju isticali crnogorski generali. Ako nije mit, možda je to svedočanstvo jednog mentaliteta, u kome pobednici smatraju da im pripada zasluženi ratni plen. Po jednoj drugoj legendi, žena Edvarda Kardelja, Pepca, odnela je kući jednog „malog” Rembranta iz Narodnog muzeja

Da bi opravdali takvu revolucionarnu surovost, komunisti su strogo kažnjavali i svoje. Najpoznatiji je slučaj Šefkije Selimovića, brata čuvenog Meše. Šefkija je u jesen 1944. godine čekao ženu da se vrati iz logora. Da bi je kako-tako dočekao, on je u stan iz koga su ustaše sve odnele, doneo neke stvari iz magacina zaplenjene robe. Jedan ormar, jedan krevet, jedna ili dve stolice, možda i sto. Ne samo da su ga streljali, već su celu Tuzlu oblepili lecima u kojima je pisalo da je tako strogo kažnjen jer je iz poznate partizanske porodice.

Ovo je bio ekstreman slučaj. U Beogradu je bilo više otimanja imovine. Postoji urbana legenda da su se u jagmi za vilama na Dedinju isticali crnogorski generali. Ako nije mit, možda je to svedočanstvo jednog mentaliteta, u kome pobednici smatraju da im pripada zasluženi ratni plen. Po jednoj drugoj legendi, žena Edvarda Kardelja, Pepca, odnela je kući jednog “malog” Rembranta iz Narodnog muzeja. Momo Kapor je imao priču kako su činovnici zavodili slike samo po dimenzijama. Onda bi se našao neko pametan, ko bi iz rama određenih dimenzija izvadio remek-delo i stavio neku mazariju. Kaporova priča je skoro izvesno satirični plod njegove duhovitosti.

Istina je da su vrhunski partijski kadrovi iz centralne Srbije i Vojvodine uglavnom živeli u običnim stanovima. Političari ranga premijera i ministara imali su stanove prema broju članova domaćinstva. General je dobijao pola sobe (radnu sobu) više od svog zastavnika ili portira. Adresa je mogla biti nešto bolja. Sada će me zakerala odmah prekinuti i podsetiti na dvadesetak i nešto Titovih vila. Prvo, izgleda da su imenom “Titova vila” lokalna rukovodstva često krstila svoje reprezentativne objekte. U toj kulturi jednakosti, jedino je Titovo ime opravdavalo ulaganje u luksuz. Od tih rezidencija, Tito je koristio svega nekoliko. Drugo, ako uporedimo Užičku, Dobanovce, Karađorđevo ili Igalo sa slikama luksuza kojima nas zatrpavaju današnji tabloidi, te Titove omiljene rezidencije izgledaju sasvim skromno. Brioni su čarobni kao celina, dok su privatne Titove prostorije bile preskromne za ukus današnjih bizmismena i kafanskih pevačica.

Postojale su neke privilegije uz položaj, ali njih nije bilo mnogo. Službena kola i službena putovanja u inostranstvo su verovatno najvažnije od tih privilegija. Diplomate su mogle da povoljno uvoze automobile i kućnu tehniku. Njihova deca su mogla da idu u strane škole i da znaju jezike. Ali je i u prvim generacijama narkomana bilo nesrazmerno mnogo diplomatske i funkcionerske dece

Slično je bilo i u drugim socijalističkim zemljama. U Istočnoj Nemačkoj su se ispredale legende o vili sa bazenom Eriha Honekera. Posle su svi videli skromnu kuću i bazen sa ružnim, dederonskim pločicama.

Za tu skromnost političke i/ili poslovne elite strah nije bio jedini razlog. Sledeća generacija rukovodilaca rođenih i odraslih u socijalizmu nije pamtila streljanja i konfiskacije. Ali ni to pokolenje nije otimalo društvenu imovinu. Recimo, Nikola Šainović je godinama u rukama imao celokupnu jugoslovensku proizvodnju zlata. A živeo je u dvoiposobnim i trosobnim stanovima. Neki kasniji direktori RTB Bor su nas naučili da postoje kreativni načini da se to zlato privatno utopi. A bogami i bakar.

Tito i Brežnjev. Foto: Мусаэльян Владимир / TASS / Profimedia

Slične imovinske karte imaju i drugi veliki direktori tog vremena. Sam Šainović smatra da oni nisu bili bolji ljudi od današnjih funkcionera. Sistem vrednosti je bio drugačiji, pojedinac je bio podređen kolektivu, i nisu bila moguća velika iskakanja. Postojalo je određeno nepoverenje prema svakoj imovini. To je dovodilo i do loših posledica. Od sedamdesetih godina je počelo sa ulaganjem u vikendice. Za to vreme, dok su mnogi arčili svoje životne ušteđevine na uništavanje prirode uglavnom ružnim vikend naseljima, čekali su da od preduzeća ili države dobiju stan. Ta zdanja po okolini velikih gradova su po pravilu bila prostranija od stanova u tim gradovima.

Zašto nisu ulagali u stanove? Postoji nekoliko odgovora. Jedan je mentalitetski. Često je reč o seljačkim sinovima koji su vikendicu doživljavali kao neku vrstu povratka zemlji. Drugi odgovor je nemogućnost ulaganja u poslove. Gastarbajteri su recimo, bili ograničeni na zanatske radnje, kafane, kućerine i automobile. Sa velikom sumnjom se gledalo na bogaćenje pojedinaca. Posle liberalizacije šezdesetih godina, usledilo je ponovno ograničavanje toga koliko pojedinac može da zaposli radnika i koliko tona može da ima privatni kamion. Neke federalne jedinice kao Vojvodina i Slovenija imale su labavija pravila. Otuda uspon obe Pazove i Inđije. Cela ova priča o standardu svih je bitna i za elitu. U takvom okruženju nerado se gledalo na svako preterano posedovanje i trošenje. Čak ni vrhunski rukovodioci nisu bili slobodni da poseduju i troše koliko su, možda, želeli.

Sve do sukoba sa liberalima u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, početkom sedamdesetih, Tito je oko sebe okupljao najbolje ljude ne samo svoje partije nego i čitavog društva. Pavle Savić je bio komunista od studentskih dana. Ili Koča Popović. Ili princ Beograda, Ivo Lola Ribar. Tu je i Marko Nikezić, najprosvećeniji vođa srpskih komunista

Šta je mogao da poseduje politički ili privredni funkcioner u socijalizmu? Naravno, postojale su neke privilegije uz položaj, ali njih nije bilo mnogo. Službena kola i službena putovanja u inostranstvo su verovatno najvažnije od tih privilegija. Diplomate su mogle da povoljno uvoze automobile i kućnu tehniku. Njihova deca su mogla da idu u strane škole i da znaju jezike. Ali je i u prvim generacijama narkomana bilo nesrazmerno mnogo diplomatske i funkcionerske dece. Ipak se čini da su se, u proseku, karijerni putevi lakše otvarali deci funkcionera. Ta razlika između njih i potomaka običnih ljudi povećavala se od vremena krize osamdesetih godina. Pre toga je bilo mesta i za kolenoviće i za nikogoviće.

Ogroman porast državnog aparata, obrazovnih, kulturnih i naučnih ustanova od 1950, do otprilike 1980. godine, otvorio je neviđene karijerne puteve za skoro svakoga. Po tome se jugoslovensko društvo razlikovalo od zapadnih mediteranskih društava. Dovoljno je pročitati knjige Elene Ferante, koje se dešavaju kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina. U njenim knjigama se deca sa napuljske periferije očajnički bore da upišu gimnaziju. Samo je jedna devojčica iz tog siromašnog napolitanskog bloka uspela da upiše fakultet. Istih godina moji ujaci i tetke sa još grđe periferije Peći, studiraju manje-više šta hoće (i koliko godina hoće). Oni bolji đaci među njima imaju i stipendije.

Privilegije u socijalizmu nisu bile privatne, nego kolektivne. Dakle, kafe-kuvarica u Geneksu ili JAT-u je imala veće mogućnosti da dobije stan od vrhunskog učitelja u bilo kojoj školi. Svaki zastavnik je mogao da zimuje i letuje u divnim vojnim odmaralištima. Izbacivanjem ili ispadanjem iz sistema sve privilegije su se gubile.

Dan mladosti 1949. godine. Foto AP / TopFoto / Topfoto / Profimedia

E, tu nastaje razlika sa današnjim vremenom. Ako funkcioner nije bio buntovan kao Đilas, ili suviše samostalan od druga Tita, kao liberali šezdesetih godina, mogao je da računa na ponekad strogu, ali doživotnu brigu države za njega (retko nju) i njegove. Nije tačno da je partijska knjižica otvarala vrata svake karijere. Pošto su skoro svi ambiciozni ljudi bili članovi, sama knjižica nije bila dovoljna. Selekcija za rukovodioce je počinjala u sedamnaestoj godini. Obično bi u trećem razredu srednje škole direktor pozivao nekog naprednog omladinca da uđe u Partiju. Posle pada komunizma, mnogi su se hvalili da nikada nisu bili članovi SKJ.

Ako ne lažu, to je dosta neobična stvar u CV-ju, koja može da znači dve stvari. Ili da su bili vrlo osvešćeni protivnici režima, što je u svakom režimu retkost. Ili ih niko nije ni zvao. Oni koji su bili pozvani ulazili su na kadrovske liste. Pošto je postojala milionska kadrovska baza, bilo je lakše odabrati najbolje. To je sasvim suprotno od načina regrutovanja kadrova u današnjim partijama. Sem socijalista, koji su u početku imali kadrovsku bazu iz starog vremena, ostale partije su sakupljale ljude na razne načine. Često bukvalno sa ulice, kao kada je reč o vođama raznih uličnih manifestacija. Neki su i grdnim novcem kupili ulaznicu za partijska rukovodstva.

Kadrovi sakupljeni zbrda- zdola su bili prvi korak u moralnom slomu srpske politike. Drugi deo je posledica neizvesne lične budućnosti. Komunistički funkcioneri su verovali da će moćna Država da se doveka brine o njima i njihovima. Stabilnost je jedna od ključnih reči tog režima. Postsocijalistički rukovodioci se često ponašaju kao pokvarene paše u Andrićevim delima. Ti Andrićevi vlastodršci moraju da zagrabe što više za to, najčešće kratko vreme dok su u milosti padišaha. Ipak, Andrićeve paše su često hrabri ratnici, koji su svoje položaje dobili na sablji.

Nije tačno da je partijska knjižica otvarala vrata svake karijere. Pošto su skoro svi ambiciozni ljudi bili članovi, sama knjižica nije bila dovoljna. Selekcija za rukovodioce je počinjala u sedamnaestoj godini. Obično bi u trećem razredu srednje škole direktor pozivao nekog naprednog omladinca da uđe u Partiju

Dodatni problem današnjih elita je što se za mnoge ne zna na osnovu kojih dostignuća su se tako zaimali i osilili. Komunisti su imali prilično snažne kriterijume.

Danas postoji mit o nepismenim partizanskim generalima koji su postajali direktori. Prvo, oni su u ratu vodili hiljade ljudi u borbu na život i smrt. Takvo lidersko iskustvo se ceni i u današnjim američkim korporacijama, više nego razne diplome za menadžment. Drugo, komunisti su poštovali učenje. U ratu su, uz logorsku vatru, stalno prorađivali knjige. To su najčešće bile Staljinova “Istorija SKP(B)” i “Kako se kalio čelik”, ali bilo je i drugih tekstova. Posle rata bi general – sada generalni direktor – slušao savete tehničkog ili finansijskog direktora, često bivšeg vlasnika firme. Treće, okupili su i neke vrhunske političare, privrednike, naučnike, pisce i novinare.

Sve do sukoba sa liberalima u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji, početkom sedamdesetih, Tito je oko sebe okupljao najbolje ljude ne samo svoje partije, nego i čitavog društva. Pavle Savić je bio komunista od studentskih dana. Ili Koča Popović. Ili princ Beograda, Ivo Lola Ribar. Tu je i Marko Nikezić, najprosvećeniji vođa srpskih komunista. Ili Emerik Blum, jedini čovek koji je napravio prave finansijske i poslovne gigante u BiH.

Da se vratimo Kokezi. Mladi Kokeza je saobraćajni tehničar. Otprilike u vreme starijeg Kokeze, predsednik Saveza sportova Jugoslavije je bio Vladimir Dedijer, jedan od najuticajnijih publicista na svetu svog vremena. Mereno tiražima i ljudima sa kojima je drugovao od Tita do Bertranda Rasela. Možda je vreme da donosioci odluka shvate da poslušnici sa dna društvene kace nisu najbolji materijal za rukovodioce. Često nisu do kraja odani ni samom vođi. U to su se uverili i Đinđić i Vučić. Iskustvo funkcionera iz vremena komunizma, a i iz razvijenih demokratija, pokazuje da je istinski ostvarenim ljudima više stalo do obraza i integriteta.