“Da li ste normalni, pročitajte najpre, pre nego što mi sudite”: Handke, poslednji jugoslovenski nobelovac

2
Foto Profimedia

Srbi, Srbija i Jugoslavija, Milošević, Karadžić i optužbe za negiranje genocida, avangarda i provokacija, Austrija i Nemačka, selidbe i majčino samoubistvo, odbijene nagrade, protestna pisma i predstave skinute sa repertoara, posete u zatvoru i govor na sahrani, ostrakizam i povlačenje u sebe… A sve ostalo je književnost.

Za dobijanje Nobelove nagrade za književnost postoji jedan uslov, reče Božu Koprivici jednom Danilo Kiš: pisac mora da bude živ.

Nobelova nagrada se posle godine pauze vratila poput najpoznatijeg izuma čoveka čije ime nosi – eksplozivno. Nobelov komitet je kredibilitet nagrade odlučio da ne brani konvencionalno politički korektnim pristupom – već odbranom književnosti od politike i nagradu dodelio Peteru Handkeu, što je značilo i da će se u izveštajima najuglednijih zapadnih listova najkasnije do kraja drugog pasusa pojaviti ime Slobodana Miloševića, „balkanskog kasapina“, i srpskih ratnih zločina iz devedesetih godina, od kada je Handke i spušten nisko na lestvici potencijalnih dobitnika nagrade.

To što se Nobel ne dodeljuje posthumno mnoge je velike pisce ostavilo u kategoriji neopravdano izostavljenih, a ove godine je, eto, Jugoslavija posthumno dobila (još jednog) nobelovca.

Peter Handke – formalno austrijski pisac, mada on govori da čovek ne može imati domovinu – kao romanopisac je rođen u Jugoslaviji. Nije reč o metafori koja upućuje na njegovu ljubav prema državi koja je nekada postojala u komšiluku Handkeove rodne varošice u Koruškoj. Handkeov je, naime, prvi roman („Stršljeni“) u životu nastao u Jugoslaviji, na ostrvu Krku, gde je provodio godišnji odmor. Jugoslavija je bila i na neki način zemlja njegovih predaka, preko majke, Koruških Slovenaca, a mali Handke je od dede još slušao kako je na čuvenom referendumu 1920. godine glasao za pristupanje ovog dela Austrije Kraljevini SHS i kako je zbog toga imao problema u životu.

Dug put od mladog avangardnog Handkea koji je jahao na krilima „šezdeset osme“, provokacije koja ga je odlikovala na svakom koraku i pri svakoj ispisanoj rečenici kako je rastao njegov značaj za oblikovanje moderne evropske kulture, do čoveka koji će preko noći biti etiketiran kao apologeta zločinačke politike i bacan na margine društvenopolitičkog, ne i kulturnog, života – suviše je kompleksan i iznijansiran da bi se tako olako stavljao u fioke kojima široka javnost inače lakše poima stvari; a pogotovo ideološke i političke fioke u koje su ga smestili devedesetih. Onoliko koliko je kompleksan odnos i domaće (naše) javnosti, one javnosti o kojoj je Handke više puta govorio da stalno sreće ljude koji ga vole, koji ga pozivaju, ali gotovo da nikada nije sreo nekog ko je njegova dela zapravo čitao.

Nebo nad Jugoslavijom

Od kada je 1996. godine objavio esej kolokvijalno nazivan „Pravda za Srbiju“, najlepša etiketa koja se u evropskom mejnstrimu mogla naći uz Handkeovo ime je „provokator“. To je ono što je preživelo promenu odnosa prema njemu. Uz šezdesetosmaško levičarstvo je po prirodi išla i „revolucionarna nota“. Knjige i eseji o raspadu Jugoslavije preuzeće primat u promišljanju njegovog lika, delo je postajalo nevažno kao i kultne knjige poput „Golmanovog straha od penala“ ili činjenica da je bio scenarista za takođe kultni film Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom“; „Nesreća bez želje“ u kojoj se bavio temom samoubistva svoje majke postala je alat u analizi njegovih političkih stavova. I zato se po objavi da je on dobitnik Nobelove nagrade više pričalo o ratu u Bosni nego o njegovom delu.

„Nedostaje nam neki Gogolj 2.0 da opiše sve ovo što se od četvrtka u podne dešava povodom Handkeove Nobelove nagrade“, navodi Nebojša Grujičić, urednik časopisa „Moderna vremena“ čiji je poslednji broj – eh, kao da su znali – upravo posvećen Peteru Handkeu.

„Kao da je jedan kostur evropske istorije ispao iz zaboravljenog jugoslovenskog ormara i sve kezeći se počeo da stepuje u ritmu Sen Sansa. Handke: znači Srbi, znači Milošević, Mladić, Karadžić, ali i dalje, znači Brejvik, Tarant, Hitler, znači revizija istorije, znači mizoginija, antisemitizam, genocid… Stanje skoro ratno. Ali zašto NATO ćuti, zašto se ne oglasi, zašto ne bombarduje, zašto ne pohapsi članove Švedske akademije i ne pošalje ih kod Asanža? ‘Poslednji ostatak tvoje časti ti si izgubio time što voliš Balkan’, kaže mu jedan od junaka ‘Moravske noći’“, navodi naš sagovornik.

Handke u Nemačkoj, 1973. godine. Foto: Profimedia

„Moravska noć“ je inače Handkeov roman koji je objavljen 2008. godine, o piscu koji se povukao u srpsko selo na Moravi… Roman je tek posle nekoliko godina objavljen i u Srbiji – u „Njujork tajmsu“ je objavljen prikaz po kome je reč o možda njegovom najvažnijem romanu, najvažnijem svakako koji se dotiče „balkanskih tema“, tek kod nas relativno nepoznato delo; ako se u internet pretraživaču upiše „Moravska noć“, neće se Handke pojaviti na prvoj strani, to mesto će biti rezervisano za kafane.

Neodlučni izdavači i kreativni odnos

„Ni srpska javnost nije, nažalost, dovoljno upoznata sa delom Petera Handkea. Pisac koji je napisao gotovo stotinak knjiga nije kod nas sistematično prevođen, dakle nije ni dovoljno čitan. Mnoge njegove fundamentalne knjige nisu poznate ni našim najstručnijim čitaocima. Recepcija ovog izuzetnog pisca je u Srbiji u velikom zaostatku. Izdavači su dugo bivali neodlučni i defanzivni u prezentiranju njegovog opusa. Pažnja se sa pisca, dakle, prebacuje na politiku i ekonomiju izdavanja knjiga“, kaže za Nedeljnik Žarko Radaković, pisac i prevodilac koji u priči o odnosu Handkea prema Jugoslaviji, Srbiji i Srbima ima značajno mesto.

Reč je, naime, o čoveku čiji su prevodi Handkeovih dela, kako nam je to rekao Miljenko Jergović, pomogli da se novoovenčani nobelovac još osamdesetih iz zagrebačkog izmesti u beogradskog pisca, ali prvenstveno čoveku o kome je sam Handke pisao kao o jednom od dvojice prijatelja koji su mu bili jedina veza sa Srbijom pre nego što je objavio „Pravdu za Srbiju“.

„Moj odnos prema Handkeu je kreativan. Nisam se osećao samo kao prevodilac. Jer prevodeći, ja sam pre svega čitao ‘izbliza’ ovog pisca, istraživao sam njegov rad. Jer Handke je jedan od mojih junaka (pored Ere Milivojevića, Julija Knifera i Nine Pops). Handke je predmet mojih umetničkih opsesija, i polazište u mom književnom poslu. On mi je isto što i Polu Sezanu planina Sen Viktoar, ili Džojsu Leopold Blum, ili Kniferu Meandar, ili Andriću Bosna. Ne poredim se s njima, ali tražim rešenje u svojoj ‘opsesivnosti’.

Konačno, pitam se, nisu li Srbija, Jugoslavija, i Handkeu objekti posvećenosti, ‘opsesije’, inicijalne kapisle za književnički posao. Svaki umetnik ima svoje polazište, svoj princip koji ga pokreće. To sigurno nisu političari. Znamenita mi je Handkeova rečenica – izgovorena meni, dakako u kafani: ‘Ni sa jednim političarem ne mogu da se erotski identifikujem, na sreću umetnosti.’

Iza svega stoji doživljaj. Peter mi je jedanput rekao da želi da prostor bivše Jugoslavije, sada posebno Srbije, proputuje iks puta, da se kreće svuda, tamo, amo, i uvek ponovo, da tu doživi sve. Rekao bih: da konačno dostigne onu veličanstvenu dematerijalizaciju svega predmetnog i telesnog, kojoj su težili veliki ruski suprematisti u umetnosti. ‘Da sam slikar, slikao bih uvek samo siluete, osvetljene fragmentarno, u autobusima, po vozovima, metroima, u avionima iznad oblaka, i to bi bile neke druge slike Žorža de la Tura’, rekao je Peter Handke. Da je takav pisac izabrao baš naše prostore za takva umetnička istraživanja, može samo da nam imponuje“, priča Rakočević o svom viđenju i svojim iskustvima sa novoovenčanim nobelovcem.

Kada je nedavno dao intervju za nemački „Frajtag“, autori su naveli da je upravo čitao knjigu Dragoslava Mihailovića o Golom otoku. „Što više čitam o Golom otoku, uviđam da su zapravo sami sebi iskopali grob“

A koliko je Jugoslavija uticala na identitet ovog pisca?

„Ne verujem da su zbivanja na Balkanu proteklih decenija ključno uticala na identitet ovog pisca. Postoji on takav odavno pre ‘balkanskog pitanja’. Kategorija ‘identitet’ je i problematična, već i zato što dolazi, iz oblasti ‘legitimisanja’. Žerminal Čivikov, holandski germanista, istaknuti stručnjak za liriku Paula Celana, odbacuje taj pojam u nauci o književnosti već i zato što se najčešće koristi u policijskim proverama… Doduše, u jednom trenutku, u prvom talasu polemika nekih književnih kritičara protiv Handkea – posle objavljivanja teksta ‘Zimsko putovanje’ – rekao je taj pisac da su ratovi na Balkanu doneli neke naprsline na korpusu njegovog opusa. Rekao bih da je to bilo pokazatelj trenutnog raspoloženja. Pisac jeste bio iziritiran prejakim prodiranjem neknjiževnog diskursa u njegovo delo.

Najedanput se razgovaralo samo još o kontekstu Handkeovog pisanja, onako kako je kome odgovaralo. Pretilo je da se književno delo raspadne pod težinom nestručnog i neadekvatnog čitanja. Tako je i sada, posle dodele Nobelove nagrade, za mnoge – ‘neadekvatno’, baš kao i za druge mnogobrojne (možda manje bučne) ‘više nego zasluženo’ Handkeu.

Foto: Profimedia

Dakle, oni koji vole književnost, koji je čitaju posvećeno, našli su se najedanput ‘u nebranom grožđu’. Neki su osetili potrebu da književnost brane od agresije političkih / ideoloških / verskih / ekonomskih / vojnih diskursa. Peter Handke, kao primarni čitalac svojih knjiga, dakle, onaj koji je najbliži sebi, odoleo je svim nedaćama. Ostao je dosledan svome stvaranju, i svojim postupcima – opažanju sveta (kontra medijskom pristupu) i sveobuhvatnom doživljavanju; ako hoćemo, i svome ‘identitetu’. ‘Želim da svet predstavim u svoj svojoj raznovrsnosti’, glasi kredo ovog pisca. A sve to njegovo je začeto davno, u detinjstvu, u mladosti, u školi…“, navodi Radaković.

Da li njegova književnost može bez Jugoslavije?

„Gradio je on jezik i repertoar svoga pisanja dugotrajno. I nikad nije od toga odustajao. E, sad, Evropa, Balkan, Jugoslavija, Srbija, jesu oduvek bili, i ostali, važan deo piščevog repertoara. Handke je – zna se to i iz ‘neknjiževnih izvora’ – oduvek bio za Jugoslaviju. Bili su to još i njegovi preci, Koruški Slovenci. A u onom po njih nepovoljnom referendumu 1920. je jedno od začeća Handkeove privrženosti prostoru ‘južno od Karavanki’. Dakle, zna se da i Peter Handke – pored mnogih ‘intelektualaca’ – nije bio za raspad Jugoslavije, da je odmah posumnjao u regularnost medijskog izveštavanja o zbivanjima u procesu raspadanja te države, da je ostao ‘jugonostalgičar’, da je kritičan prema mnogo čemu u današnjoj Evropi (u kojoj on živi i poznaje je bolje od onih koji tamo nisu), da je posebno rezervisan prema revanšizmima kao povampirenjima relikata istorije, posebno u ‘Srednjoj Evropi’ (kao svojevremeno leglu nacizma). Ali to su ipak stvari ‘ispod’, ili ‘izvan’, ili ‘iznad’ književnosti. O njima možemo da slutimo, ili da nagađamo, ili da privatno razgovaramo, i po kafanama, dakako… Ali ono što u Handkeovim knjigama piše je daleko više od toga. Knjige ovog pisaca su više od onoga što ‘mi želimo da jeste u njima’. Dakle, nisu ni u kom slučaju glorifikovanje političara, određenih političkih, ideoloških, ekonomskih sistema. Nisu ni potvrđivanje ni negacije nečega. Ni u ludilu nisu ‘ratni materijali’ (kako to mnogi ‘pakuju’). Knjige Petera Handkea jesu tu, kao i svaka velika umetnost, pre svega da drugačije osvetle, pa i naše realije, pa i našu prošlost, pa i našu budućnost, kako bi se videlo i ono skriveno, što se ne vidi odmah (mnogi ne mogu ili neće da ga vide)…“, navodi Radaković.

Jergović: Kako je Handke od zagrebačkog postao beogradski pisac

Handkeovo upoznavanje sa Beogradom i Srbijom bilo je postepeno. Njegovo oduševljavanje Jugoslavijom išlo je sa zapada, na prvom mestu je bila Slovenija koju je često posećivao – i koja ga je duboko razočarala proglašenjem nezavisnosti početkom devedesetih godina. Njegova Slovenija je srušila njegov san – Jugoslaviju.

„Od cele zemlje poznavao sam samo Beograd, gde sam pre gotovo tri decenije kao autor jednog komada bio pozvan na pozorišni festival. Od tih možda dan i po ostalo mi je u sećanju samo moje mladalačko ili, pre bi se moglo reći, autorsko negodovanje zbog neprestanog žamora srpske publike na predstavi bez reči, zbog publike koja, kako sam tada mislio, južnjačka ili balkanska, kakva je bila, naravno nije mogla biti zrela za tako dugotrajno ćutanje na sceni“, pisao je 1996. godine Peter Handke.

Miljenko Jergović je svojevremeno napisao esej „Pravda za pisca“ – što je aluzija na „Pravdu za Srbiju“ – o Peteru Handkeu, u kom je na njegovom primeru razradio tezu kako „okolnosti odrastanja određuju i pisce“, uz – rijetko kojeg kao Handkea.

„Od svoga djetinjstva on je načinio i svoju poetiku, i svoju politiku. Na kraju je kao slavni pisac, jedan od najvećih živih evropskih i svjetskih pisaca, dopustio da ga okolnosti odrastanja zarobe, osame i suprotstave skoro cjelokupnoj društvenoj i književnoj eliti. Nakon što je 1996. podržao međunarodno izoliranu Srbiju, objavivši esej ‘Jedno zimsko putovanje prema Dunavu, Savi, Moravi i Drini – Pravda za Srbiju’, a nakon toga i još četiri knjige s istom intencijom, Handke je ostao ozloglašen i osamljen kao nijedan drugi pisac i intelektualac (a bilo je takvih, od Harolda Pintera do Ðerđa Konrada…) koji su se devedesetih znali u nekom trenutku založiti za srpsku stvar. Na kraju, ne samo Balkanci, nego i Evropljani prestaju voditi računa o svemu drugom što je Peter Handke napisao, i za račun političkog ekscentrika i provokatora gotovo sasvim likvidiraju velikog pisca.

Oni koji se s nostalgijom sjećaju Miloševića i ratova u devedesetima ne čitaju ga zato što su Handkeova proza i poezija svjetlosnim godinama daleko od njihovih kulturnih i književnih obzora i limita, dok oni koji u Miloševiću vide zlo, a u ratovima iz devedesetih zajedničku i nepopravljivu nesreću i sramotu, Handkea ne čitaju zato što u njemu vide onoga koji je to zlo podržao. Za pisca bi to bila jako loša situacija, e kada pisac ne bi imao svoje evropske čitaoce

Miljenko Jergović

Čime je Peter Handke toliko razgnjevio ljude da ga se po zlu sjete i nakon što su svim drugim oprostili? Time što je ustrajao, nije se utišao nakon prvih skandala, nego je tvrdoglavo nastavio po svome, uživajući u tome što je izdvojen i drukčiji, u tome što je odbačen. Išćući pravdu za Srbiju iskao je pravdu za onog dječarca iz najmračnije koruške vukojebine, koji je, eto, govorio berlinskim naglaskom, u ta rana poslijeratna vremena, kada su Austrijanci da bi se uzrazlikovali svoj jezik nazivali – austrijskim. Očito mu je bilo više stalo do te rano doživljene uvrede nego do sve buduće književne slave, uključujući i Nobelovu nagradu koju bi sigurno dobio da se nije inatio…“, pisao je Jergović.

Ako je Salman Ruždi pre 20 godina „dodelio“ Handkeu titulu prvog pratioca za budalu godine zbog pravdanja Miloševićevog režima, a sa novom činjenicom da je on dobitnik Nobelove nagrade rekao kratko da nema ništa da doda, pitali smo Jergovića šta bi on dodao na taj svoj esej „Pravda za pisca“.

Foto Profimedia i Nedeljnik

„Uglavnom malo toga. Nobelova nagrada dodjeljuje se za književnost, i to za književnost pod svaku cijenu. Na primjer, dobio ju je 1989. Kamilo Hose Sela, sjajni španjolski prozaist, koji ne samo da je bio falangist i fašist u vrijeme Frankove diktature nego je bio ni manje ni više nego državni cenzor, i nanio je mnogo jada kolegama piscima i umjetnicima, borcima za slobodu javne riječi i za književnost. Ali šta ćemo s tim ako je Kamilo Hose Sela veliki pisac. Španjolci se nisu bunili protiv Nobelove nagrade za Selu, premda mu je dodjeljena u vremenima kada je sjećanje na Franka i frankizam bilo još uvijek vrlo svježe. Diktator je zbačen samo četrnaest godina ranije. Dakle, može zaista biti da je Ruždi u pravu i da je Handke budala godine, i to svake prošle i sljedeće godine, ali šta ćemo kad je Handke veliki pisac“, navodi Jergović.

Jergović je tada naveo da bi bilo zanimljivo napisati esej kako je Peter Handke od zagrebačkoga postao beogradski pisac i šta ta promena znači. Nije rekao, ali se nekako nameće da nije prvi nobelovac koji je išao u tom smeru…

„Aludirate na Andrića, ali u Handkeovom slučaju riječ je o nečemu drugom“, kaže nam Miljenko Jergović. „Predstava zagrebačkog alternativnog teatra &TD iz 1970, po Handkeovom ‘Kasparu’, s Ivicom Vidovićem u glavnoj ulozi, jedna je od prekretnih i najvažnijih predstava u povijesti savremenog hrvatskog pozorišta.

Njegovi romani su sedamdesetih i ranih osamdesetih izlazili kod zagrebačkih izdavača i u hrvatskim prijevodima, i imao je znatno bolju recepciju u zagrebačkim nego u beogradskim časopisima.

Napokon, Handke je prije svega drugog važan pjesnik, jedan od najvažnijih i najutjecajnijih evropskih pjesnika u sedamdesetima, a jedina njegova knjiga izabranih pjesama je, u sjajnom prijevodu Snješke Knežević, objavljena 1979. u Zagrebu. Knjiga se zvala ‘Živjeti bez poezije’, a izdavač je bio, zvuči bizarno iz današnje perspektive, Centar za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine Zagreba. Inače, vrlo dobar, avangardan i moderan izdavač, a urednik Handkeove knjige bio je Slobodan Šnajder.

Dakle, u to je vrijeme Handke zaista bio u našim jugoslovenskim okvirima zagrebački pisac. Beogradski postaje od sredine osamdesetih, i to iz razloga koji, kao ni oni prethodni, nemaju veze s nacijom ni politikom. Tada se, naime, Žarko Radaković pojavljuje kao Handkeov prevodilac. On nalazi izdavača u Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca, i kod njih u nekoliko sljedećih godina prevodi sve one važne preostale Handkeove romane. Radaković, naravno, nikad nije preveo ono što je već bilo prevedeno u Zagrebu. Nije to tada bio običaj. I onda dolaze devedesete, kada se naša priča o Handkeu odmiče od književnosti…“

A sada se Nobelovoj nagradi Handkeu spočitava njegova apologija Srbije devedesetih i Miloševićevog režima. On sve vreme govori da je voleo Jugoslaviju, a ne Srbiju samu po sebi. Šta to govori o Jugoslaviji, a šta o Handkeu?

„O Handkeu govori da je u svojim političkim i ratnim opredjeljivanjima promašio ceo fudbal. Bio je za Miloševića, jer je Milošević prkosio Njemačkoj, Austriji i cijelom svijetu, i nije ga previše zanimalo ni kakvu je ulogu Milošević imao u ratovima za raspad Jugoslavije, ni kakvu je ulogu Milošević imao u samoj Srbiji. Zato mislim da nije najkorektnije kada se u Srbiji ili izvan Srbije govori da je Peter Handke podržao Srbe. On je podržao Miloševićev režim, koji se, ako se dobro sjećam, nije sviđao baš svim Srbima.

U početku je objašnjavao i ponavljao: „Ali ja nisam napisao to za šta me optužujete, da li ste normalni, pročitajte najpre, pre nego što mi sudite.“ Uzalud

Preciznije, nije se sviđao mnogima i čini mi se da ćete danas teško naći mnogo relevantnih i pametnih ljudi iz srpske kulture i književnosti koji će biti na strani tog režima. Handke sasvim sigurno nije njih podržao, nije bio na njihovoj strani. I još nešto, što je veoma važno: premda je Handke u jednom trenutku postao patriotska ikona promiloševićevske Srbije, to nije doprinijelo čitanosti njegovih knjiga. Zapravo, čini mi se da ga u Srbiji danas ne čita ništa više ljudi nego u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini.

Oni koji se s nostalgijom sjećaju Miloševića i ratova u devedesetima ne čitaju ga zato što su Handkeova proza i poezija svjetlosnim godinama daleko od njihovih kulturnih i književnih obzora i limita, dok oni koji u Miloševiću vide zlo, a u ratovima iz devedesetih zajedničku i nepopravljivu nesreću i sramotu, Handkea ne čitaju zato što u njemu vide onoga koji je to zlo podržao.

Za pisca bi to bila jako loša situacija, e kada pisac ne bi imao svoje evropske čitaoce. Mislim da svi mi zajedno Handkea malo zanimamo kao čitaoci. On ima svoje sjećanje na Jugoslaviju, s kojim, čini mi se, nemaju više veze ni Srbi, ni Hrvati, ni Bošnjaci“, navodi Jergović.

Šta je za Handkea Jugoslavija (i šta smo za njega mi)

Priča o Handkeu i Jugoslaviji je velika priča, „s mnogo slojeva i rukavaca, zahteva vreme i strpljivog čitaoca“, smatra Nebojša Grujičić.

„U Jugoslaviji se čini da se vreme, kao i prostor, mere drugačije nego iza njenih planina na severu“, pisao je u (kod nas neprevedenom) romanu „Ponavljanje“ 1986. godine, navodi naš sagovornik.

„Za njega, Jugoslavija – da, idealizovana! – imala je sopstvenu stvarnost, svoju istoriju i drugačije vreme, i s njima nadu u mogućnost jedne drugačije Evrope, kontinenta koji bi možda zaista mogao da postane Zavičaj slobodnih ljudi.

Osamdesetih putuje kroz Jugoslaviju, sluša, gleda i pamti. U beležnicu s putovanja 9. decembra 1987. zapisuje: ‘Bože, sačuvaj nas nacionalnog buđenja! – to sam pomislio danas, u makedonskom vozu, čitajući rane Helderlinove pesme.’ Tri dana kasnije: ‘Struga kraj Ohrida, juče u ‘bistrou’ momaka koji tu piju preko zime: krezubi-dobrog-izgleda, s veoma hladnim rukama; jedan, međutim, s očima s ikone, s očima iz crkve Sveti Kliment, imao je sasvim tople ruke, i svi: Biće rata, borićemo se!’

A 12. marta 1989, u andaluzijskom gradu Linaresu (iz koga je jedini novinar koga je crkva proglasila za sveca) prepisuje naslov iz španskih novina: ‘Jugoslavija je na pragu građanskog rata’.

Na tom pragu, Handke je bio jedini evropski intelektualac koji je javno ustao protiv razbijanja Jugoslavije, smatrajući sve izgovore za to naduvanim, glupim i opasnim“, navodi Grujičić.

On podseća da neposredno pošto je Slovenija proglasila nezavisnost, Handke objavljuje knjižicu „Oproštaj sanjara od Devete zemlje“. U njoj piše: „Slovenija je za mene uvek bila deo velike Jugoslavije, koja je počinjala južno od Karavanki i završavala se daleko dole, na primer na Ohridskom jezeru kod vizantijskih crkava i džamija pred Albanijom, ili u makedonskoj ravnici pred Grčkom. I upravo ta očita slovenačka samostalnost, kao i ona drugih južnoslovenskih zemalja – samostalnost kojoj nikada, čini se, nije bila potrebna posebna državnost – doprinosila je, u mojim očima, tom po-sebi-razumljivom velikom Jedinstvu… Dva datuma behu u ovom veku, verovao sam, ono što je te tako različite južnoslovenske narode ujedinilo i što ih je moralo trajno održati ujedinjene: njihovo neprinudno, za mnoge čak entuzijastično ujedinjenje 1918, posle Habzburške monarhije, u sopstveno carstvo u kome pojedinačne zemlje prvi put nisu više morale da budu kolonije u senci a njihovi pojedinačni jezici robovska domunđavanja; i onda, u Drugom svetskom ratu, zajednička borba naroda Jugoslavije, pa i različitih strana i oprečnih poimanja sveta – izuzimajući gotovo jedino hrvatske fašiste, ustaše – protiv Velike Nemačke…“

Rušenje komunizma i „avetinjske priče o Srednjoj Evropi“, na koju su se sredinom osamdesetih pozivali Milan Kundera i drugi manje daroviti aktivisti u apelima za spasavanje Slovenije i Hrvatske od „srpskog Balkana“, prema kome treba podići zid viši od Berlinskog – za Handkea su bili samo podli alibi za razbijanje Jugoslavije, jer ona nije bila ni Istok ni Zapad, već nešto treće, nešto deveto, skoro bajkoliko, navodi Grujičić.

„Za vreme rata, Handke je ćutao i bio zgađen zločinima, ali i medijskim izveštavanjem. Pisao je (kod nas nepreveden) roman ‘Godine u ničijoj uvali’, u kojem je govorio i o Jugoslaviji. Nakon rata, 1996, objavio je ‘Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine – Pravda za Srbiju’. Stvar oko raspada Jugoslavije i ratova nije tako jednostavna, govorio je, nije crno-bela kakvom je novinarski lešinari sa zadnjim namerama opisuju. Naravno da je važno popisati zločine, kazniti krivce, niko ne sme biti amnestiran, treba navesti činjenice, ali za mir, ako vam je do mira stalo, činjenice nisu dovoljne, potrebno je još nešto, ne manje važno od činjenica. Drugačiji jezik, jezik koji povezuje ljude, koji prodire do zajedničkog pamćenja koje omogućuje mir, prizivajući jednu plodniju sadašnjost. ‘Neka mrtvi sahrane mrtve, a živi neka pronađu put do živih – to je jedini način na koji je mir moguć.’

Kada je posetio Miloševića u Hagu, prepričavao je posle, „On (Milošević) je pričao, a ja gotovo nisam progovorio. Mislim da je hteo da mi objasni šta je hteo da uradi kada je došao na Kosovo. Njegova priča trajala je, čini mi se, puna tri sata i bila je potpuno politička…“

Nakon ovog putopisa, na Handkea se sručila prava lavina. On, koji je život posvetio pokušaju da dosegne književnost mira koja bi bila pretpostavljena književnosti rata, optužen je maltene za saučesništvo u ratnim zločinima. U početku je objašnjavao i ponavljao: ‘Ali ja nisam napisao to za šta me optužujete, da li ste normalni, pročitajte najpre pre nego što mi sudite.’ Uzalud.

Bombardovanje 1999. bilo je potvrda njegovih strahova i njegovih stavova, i kada je reč o Srbiji i kada je reč o Evropi. Nije bio usamljen u angažmanu protiv bombardovanja. Bili su, od nobelovaca, tu i Dario Fo i Žoze Saramago, a naročito Harold Pinter, koga ipak niko nije osporavao kada mu je 2005. dodeljena Nobelova nagrada, ali tada su bile druge okolnosti i Novi hladni rat (Svetski građanski rat) još se nije bio razgoreo, još nije postojao emotional web. Samo je Handkeu ‘prosrpski’ angažman uzet za zlo: jer on je išao dalje od svih, strasno negujući stara neprijateljstva, a ponekad iz ogorčenja i čistog pasjaluka i prelazeći crtu. Nije ga bilo briga“, navodi Grujičić.

Handke je često posećivao srpske enklave na Kosovu, postao je počasni građanin Beograda pre nekoliko godina. Kada je govorio o Miloševiću, govorio o poštovanju – zato je održao govor na njegovoj sahrani; kada je govorio o Srbiji i Jugoslaviji devedesetih, to je bilo isto ono o čemu je on pisao, ili kako bi to Emir Kusturica definisao: „Handke je čovek čija je politička borba bila nastavak njegove literature koja se bavila skrivenim sadržajima ljudske egzistencije, autsajderima koji su bili i ostali privrženi pravdi.“

Foto Profimedia

S tim što Handke nikada nije vodio političke borbe.

Kada je posetio Miloševića u Hagu, prepričavao je posle, „On (Milošević) je pričao, a ja gotovo nisam progovorio. Mislim da je hteo da mi objasni šta je hteo da uradi kada je došao na Kosovo. Njegova priča trajala je, čini mi se, puna tri sata i bila je potpuno politička…“.

Handke nije bio, a pričalo se da je to bila namera, svedok u haškom procesu.

Kada je nedavno dao intervju za nemački „Frajtag“, autori su naveli da je upravo čitao knjigu Dragoslava Mihailovića o Golom otoku.

„Moje mišljenje se nije promenilo, ali sada bolje razumem nijanse. Što više čitam o Golom otoku, uviđam da su zapravo sami sebi iskopali grob. Tako se ne postavljaju temelji države“, rekao je u tom intervjuu. A prethodno i ovo: „Jugoslavija je šezdesetih predstavljala nadu ovog sveta. Velika je šteta što nije tako i ostalo. Potrajalo je neko vreme. Ali činjenica da se toliko toga lošeg dogodilo tokom pedesetih, ne samo Goli otok, pokazuje da je crv već bio u jabuci.“

U tom istom intervjuu je rekao i: „Politika me zapravo nikada nije ni interesovala, tu sam tek prava šeprtlja. Nemam, recimo, pojma šta se dešava u Austriji…“

„Među par pitanja koja sam tokom svog putovanja u Srbiju zaista i izgovorio najčešće je – toliko često da me je već i nerviralo – bilo ono veruju li ljudi da bi velika Jugoslavija mogla ponovo da nastane“, pisao je te 1996. godine. „Gotovo niko od onih koje sam pitao nije mislio da to neće biti moguće ‘ni za sto godina’. Najviše što sam čuo bilo je da ‘mi to u svakom slučaju nećemo više doživeti’.“

Isto je, eto, mislio i za Nobelovu nagradu.

2 KOMENTARA

Comments are closed.