Kada je rat stigao do Jugoslavije, kada su zatutnjali meseršmitovi iznad Niša, Toponica, u kojoj je kao pacijent, ali praktično zatočenik, boravio Đorđe Karađorđević, morala je da bude evakuisana. Preko manastira Kalenić, pa Topole, došao je do Han Pijeska, odakle je trebalo da se izvrši evakuacija porodice, uključujući i maloletnog kralja Petra II.
Đorđe je to odbio. U Pljevljima je njegova straža razoružana, a on je pao u još jedno ropstvo. Ovo nemačko će mu biti, eto paradoksa, lakše od onoga na koje ga je osudio rođeni brat. I neuporedivo kraće.
Nemci su mu dozvolili da dođe u Beograd – bombardovani Beograd, razrušeni Beograd, tužni Beograd, uplašeni Beograd – i čak ga dopratili do prestonice. Već drugog dana odveden je na razgovor sa nemačkim oficirom koji mu je rekao da je slobodan (“Slobodan… Ja? Grad ćuti… Porobljeni građani povukli su se u kuće… To mrtvi grad u bespuću ropstva tuguje za slobodom… A ja – da li je to zaista moguće… da sam ja… ja… jedini slobodan? Jedini…”), a potom je zakupio jednu vilu na Dedinju.
Izdejstvovao je i da iz jednog vojnog logora u Nemačkoj bude pušten njegov prijatelj, Mihailo Petrović Alas.
Na ovom mestu završavaju se memoari princa Đorđa, objavljeni 1969. godine.
Ni više od dve decenije kasnije on nije, dakle, govorio o “nepristojnoj ponudi” koja je usledila.
Ono što se zna jeste da se, nekoliko meseci po dolasku u Beograd, Đorđe susreo sa ličnim Hitlerovim izaslanikom. Posle podužeg razgovora Đorđe je odbio krunu i presto. O detaljima tog razgovora za života ni sa kim nije pričao. Nemci mu očigledno nisu to uzeli za zlo, pošto su mu ostavili crni “kadilak”, koji je pre okupacije pripadao američkoj ambasadi, da se njime voza po Beogradu.
O tom delu kraljevićevog života pisao je, u svojim memoarima “Rat na Balkanu”, i Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ:
„Malo posle našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana u našu Misiju postariji gospodin s beretkom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralja Aleksandra i stric sadašnjeg kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog života. Između ostalog je kazao kako je preterana tvrdnja da je on ubio svog slugu. Njegovi neprijatelji su na nepošten način iskoristili taj incident. Da su se poštovala njegova prava, bio bi on danas kralj Jugoslavije. Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, koji je bio rekviriran za vreme borbi…“
To što je odbio “mrske okupatore”, ali i što je bio takav kakav je, odgovaralo je i novim vlastima. Nedugo po oslobođenju Beograda, Đorđe se sreo sa generalom Pekom Dapčevićem i uspešno prošao i taj “test”…
Iz knjige “Princ Đorđe – kraljević, izgnanik, ratnik, ludak”, četvrte iz edicije “Senke nad Balkanom”, koja se sada može naručiti po specijalnoj ceni – pet knjiga za samo 600 dinara – tokom Velike letnje akcije:
Pogledajte i ostale ponude iz letnje akcije:
Tagovi
PAD Vizantije
postoji anegdota, izmišljena ili ne, da su ga švabe 41. pitale ''da li želi da bude kralj srbije'' na što im je odgovorio ''Nisam lud!''