Da li je „Klub 27“ zaista samo mit?

Ideja da umetnici napuštaju svet sa 27 godina zvuči gotovo kao prokletstvo, ali kroz ovu brojku oživele su jedne od najsnažnijih modernih legendi.

Ikone poput Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Kurta Kobejna i Ejmi Vajnhaus poznate su po vanvremenskom talentu i hitovima koji su obeležili čitavu jednu epohu. Ali, pored toga, vezuje ih još jedna stvar – tragična smrt koja je dodala enigmu na njihov status večnih legendi.  Mit o takozvanom „Klubu 27“ osvetljava ne samo gubitak slavnih muzičara već i način na koji folklor oživljava u modernom dobu.

Sociolog Zakari Danivin sa Kalifornijskog univerziteta prvi je pomislio na to koliko su godine mitološki važne kada je gledao film o umetniku Žan-Mišelu Baskijatu. U epilogu filma pojavljuje se rečenica o tome da je Baskijat umro od predoziranja upravo sa 27 godina, što je Danivina podstaklo na razmišljanje. Priznaje da je upravo taj broj uneo dodatnu težinu u njegov doživljaj umetnikove smrti, ali brzo shvata i razlog – Baskijat je pripadao „Klubu 27.“ Ovaj sveprisutni mit podstiče verovanje da su slavni, posebno muzičari, na neki način posebno skloni umiranju baš u toj životnoj dobi.

Film o Baskijatu inspirisao je Danivina da istraži kako mit o „Klubu 27“ opstaje i širi se, ali i kakve posledice ostavlja na percepciju ljudi koji su u njemu „završili.“

U novoj studiji objavljenoj u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, Danivin nudi i potencijalne odgovore. Medijska pažnja posvećena ljudima koji umru sa 27 dodatno podstiče slavu tih ličnosti i pojačava mitsku dimenziju tog broja. Sve to, zaključuje Danivin, stvara „pozitivan povratni ciklus“ koji još više jača snagu legende i produbljuje slavu onih koji umiru u dvadeset i sedmoj godini.

„Zanimljivo je da čak i ako nikada niste čuli za ‘Klub 27,’ verovatno znate bar jednu poznatu ličnost koja je preminula u dvadeset i sedmoj“, kaže Danivin. „Stvorili smo mit koji sam po sebi izgleda istinito jer izgleda kao da mnogo slavnih umire baš tada..“

Ideja da posebno talentovani ljudi umiru mladi nije nova – još je starogrčki dramski pisac Menandar napisao: „Koga bogovi vole, umire mlad.“ Ali, konkretno uverenje da su muzičari i umetnici skloni smrti u 27. godini rođeno je tek u modernom vremenu, posle serije smrti slavnih umetnika ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Između 1969. i 1971. Brajan Džons, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i Džim Morison preminuli su u dvadeset i sedmoj. U tom periodu, svi su predstavljali simbole kontrakulture, a prvi i poslednji iz ove grupe umrli su istog dana, dve godine razmaka.

„Mi kao ljudska bića težimo tome da stvaramo značenja,“ objašnjava Danivin. „Kad posmatrate te događaje, teško je pomisliti da je u pitanju slučajnost!“

Danivin u svom radu objašnjava da pažnja posvećena smrti u 27. godini u osnovi održava ovaj mit živim. Sa sociologom Patrikom Kaminskim sa Indijana univerziteta, Danivin je analizirao bazu podataka poznatih ličnosti sa Vikipedije. Ograničili su analizu na ljude rođene posle 1900. godine i preminule pre 2015. godine, ukupno 344.156 pojedinaca. Za meru popularnosti, koristili su broj poseta stranicama kao pokazatelj slave. Njihovi statistički modeli nisu potvrdili da postoji veća verovatnoća da slavni umiru sa 27 godina, ali je pokazano da oni koji preminu u toj godini dobijaju znatno veći skok popularnosti od onih koji preminu sa 26 ili 28 godina.

Mit o „Klubu 27“ svakako je reinkarniran i pojačan kada su preminuli Kurt Kobejn i Ejmi Vajnhaus. Iako Danivinov cilj nije bio da sam mit opovrgne – što su istraživači već učinili još 2011. godine – želeo je da razjasni kako legenda, stvorena slučajnim i „uistinu neobičnim“ nizom događaja, ima stvaran uticaj na nasleđe drugih slavnih koji su kasnije umrli u toj godini. Kroz „veštački“ dodatak na slavu, postaje očigledno da njihove prerane smrti postaju deo koordinisanog narativa koji odzvanja i kod obožavalaca i kod šire javnosti.

U analizi Danivinovih rezultata, kulturološki teoretičar Omar Lizardo sa Univerziteta u Los Anđelesu, istakao je važnost istraživanja kao retko „empirijsko proučavanje kulturnih mitova.“ Folklorista sa Berklija, Timoti Tangerlini, nazvao je rad „velikim doprinosom“ oblasti kompjuterskog folklora, jer su autori uspeli da koristeći „sofisticirane statističke modele i nove podatke“ istraže mehanizme verovanja i njihov efekat na stvarni svet.

Iako statistike jasno pokazuju da smrt u 27. godini nema urođenu vezu sa slavom, mit o „Klubu 27“ nastavlja da očarava i intrigira, a postao je i simbol kulturnog fenomena i bezvremenske borbe sa slavom koja jede svoje junake.